ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Nemačka konfrontirana sa Rusijom, makar ne svojim voljom, nije srpska prilika
1.
Tragedija današnje Srbije posledica je dugotrajnog zlostavljanja, u kome se ne gubi samo moć razlikovanja dobra od zla već i razlika između velikog i malog. Današnja politička Srbija razlikuje samo blizu i daleko. Blizu je samo ono čija batina je duža od njegove udaljenosti od nas. Sve ostalo je daleko. Čak i ono što s nama leže u krevet, ako ne leže s batinom, daleko je.
Dužina batine danas je jedina mera našeg političkog života. Nemačka ima dugačku batinu, i zato nam je blizu, Rusija je – bar do sada i bar za nas – nema, i Rusija je daleko. Nemačka nam je dakle blizu, i ona je zato velika. (Reč je o tipičnoj optičkoj varci, kakvoj je sklon infantilni razum dugo i brutalno zlostavljanog.) Taman onoliko koliko je velika, Nemačka je za nas, naravno, i dobra. Uostalom, videli smo to u četvrtak u Berlinu.
2.
Šta bi dao Petro Porošenko – ovakav, raskrvavljenog nosa, kakav je od Minska do danas – kad bi samo mogao da vidi veliku Nemačku i malu Rusiju, što je u četvrtak bila privilegija balkanskih lidera. Zasenjeni veličinom onog što prepoznaju kao veliko, oni čak nisu ni primetili da nisu nikakvi lideri Zapadnog Balkana, kako zovu sami sebe pošto su ih tako nazvali zapadni birokrate, a da su samo svih ovih godina pogledali na mapu, ona bi im jasno rekla da su oni lideri Centralnog Balkana.
Svejedno, nije lako opisati koliko su Angela Merkel i Nemačka bili veliki u Berlinu pred šefovima vlada zemalja Centralnog Balkana, dok su im govorili da nisu zaboravili obećanja o ulasku u EU i da će dati pare za infrastrukturne projekte, koji će integrisati region evropske čekaonice. I niko od tog sveta zaslepljenog veličinom Nemačke nije primetio kako je tog dana po Novorusiji počela bežanija Porošenkovih gardista. Niko od njih nije čuo zvečanje još jednog u nizu Putinovih šamara nemačkoj Evropi, tek neznatno jačeg od onog kad im je uveo kontrasankcije ili onog kad su ih američki neokoni („fuck the EU“) naterali da ih sami uvedu Rusiji. Politička veličina izubijane evropske Nemačke, tako velike u očima šefova Centralnog Balkana, samo nekoliko stotina kilometara istočnije bila je merljiva jedino sa političkom veličinom nekog ukrajinskog borca, zaglavljenog i opkoljenog u jednom od džepova Novorusije, sve svesnijeg da će mu spas pre doći od mrskih „moskalja“ nego od njegovih kijevskih majdanovaca na položaju.
3.
To što je Nemačka tako velika u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, a tako mala u Kijevu, samo po sebi nije ništa strašno. Tako je u životu, negde si veliki, negde mali. Strašno je, međutim, što dan posle berlinskog samita ceo Centralni Balkan i svaka budala koja sebe zove političkim analitičarom, novinarom i političarom prepisuje jedan list papira nemačkih propagandista maskiranih u geostratege. Smisao balkanskog samita u Berlinu – kažu oni a naši ponavljajju kao beslovesne papige – jeste u tome da Nemačka „zaštiti svoje pobede iz 90-tih i hegemoniju u Jugoistočnoj Evropi protiv rastućeg uticaja drugih država – Kine, Turske i, pre svih, Rusije“.
4.
Svestan opadanja Amerike, Džozef Naj, autor sintagme o „mekoj moći“, u svojoj poslednjoj knjizi predlaže da se Vašington ugleda na Veliku Britaniju. Ona, kaže Naj, u okolnostima svog opadanja svoj međunarodni status nije zadržala nastupajući sama u svoje ime, već formirajući pametan splet međunarodnih odnosa koji je proizvodio politički kvalitet u korist Britanije. Prevedeno na svakodnevni jezik, Naj se zalaže da Amerika manje radi sama za sebe sa svojim resursima, a da više stvara uslove da za nju rade drugi, o svom trošku, naravno. Slušajući Merkelovu i Balkance u Berlinu, Naj je imao razloga da bude zadovoljan jer se njegova ideja koristi, Stejt department još više jer je Nemačka na Balkanu, posle godina kolebanja i distance, nastupila kao atlantistička sila par excellence.
Naravno, nemački geostratezi ne govore da na Balkan žure i zato da bi sprečili uticaj SAD, koje bi, kao stari majstori haosa, mogle da zapale region, čiji bi plamen lizao Rusiju, ali bi Evropu i Nemačku pržio do koske. I na tome se završavaju svi plemeniti i korisni aspekti nemačke balkanske inicijative. Da bi to mogao da radi ne strahujući od nove paljevine, poput Ukrajine, Berlin će Vašingtonu platiti sprovodeći američke planove za Balkan. A Nemačka konfrontirana sa Rusijom nikada nije bila srpska prilika.
5.
Hrvatska jeste zemlja ojađena članstvom u EU, ali šta je to ona mogla za sebe da uradi bolje od onoga što radi otkad postoji kao artikulisan politki faktor – da bude sa Nemačkom i da se, kada Nemačke nema kao krupnog igrača na velikoj geopolitčkoj mapi, privremenio sakrije u zajednice poput Jugoslavije. Albanija ceo vek ne uspeva da postane država u onome što bi to trebalo da znači, ali Albanija sto godina opstaje kao faktor koji treba da zatvori balkanska vrata Rusiji. Zato je logično da Hrvatska i Albanija otvorenih usta u Berlinu slušaju Angelu Merkel, čak i kada je dobit tako mala, a rizici onoliki.
Ali šta tamo radi Srbija, koja pristaje na zajednicu evropskih kandidata, oslabljena i stešnjena između Hrvatske i Albanije. Naravno, može Srbija da nevoljno uđe u tu zajednicu, štedeći svoje resurse i dobijajući na vremenu, može ona za to vreme i da sanja dan kad će Rusija sići na Balkan. Ali ona se u Berinu – sa većinom regionalnih projekata koje, avaj, sama predlaže ili im pljeska rukama – kandiduje za važnog, čak ključnog balkanskog faktora sprečavanja Rusije, i to, još jednom avaj, u trenutku kad se Rusija primiče istočnoj granici Balkana – Odesi. I to, naravno, Rusija vidi i zna.
6.
Nije dovoljno Rusiji ne uvesti sankcije da bi joj se poslao signal prijateljstva i lojalnosti. To posebno nije dovoljno ako svim ostalim potezima uništavamo smisao tog srpskog odbijanja i ako gravitiramo tome da u jednom dalekom trenutku kažemo kako ćemo poslati bataljon srpske vojske da sa Poljacima i Litvancima ratuje protiv Rusije, ali da nikada našoj braći sankcije nećemo uvesti.
Naravno, Srbija danas ne treba da se u politici vodi ruskim interesom, već sopstvenim. Utoliko pre što će, pre ili kasnije, velike sile sesti za sto, za kojim će se deliti svet, i što Srbija, geografski duboko u zapadnoj sferi, lako može da postane ruski ustupak Zapadu za nešto što bi joj bilo nadoknađeno koju stotinu kilometara severoistično od Beograda. Upravo zbog toga i zbog mere sopstvene iscrpenosti Srbija nema više prostora za poteze na sopstvenu štetu, kojima će čekati ruski povratak na Balkan ili čekajući konačan trijumf Zapada nad Rusijom, svejedno.
7.
Sa druge strane, Južni tok, železnice i povlastice na ruskom tržištu jesu stvari koje su Srbiji korisne i koje je jačaju, isto onako kao što je uništavaju samoubilačka politika štednje, berlinska gradnja infrastrukture koja će Srbiju ograditi od Rusije ili sedenje na međunarodnom skupu koji nije samo otpisao Dodika nego i Republiku Srpsku. To što ovo prvo vezujemo za Rusiju stvar je pragmatičnih fakata, a ne nekog pijanog panslovenskog bratstva; to što drugo vezujemo za EU isto tako je stvar proverljive faktografije, a ne naše zaostalosti ili „azijatstva“, kako taj kultur-rasistički pojam koristi Vesna Pešić.
8.
Srpski ustupci otuda sve manje proizvode dejstvo. Oni su sve manje ustupci države, koja njima produžava svoje trajanje, a sve više političke klase, koja njima dokazuje lojalnost, i to lojalnost onog tipa čije dokazivanje nikad ne može prestati. Na kraju, to više i nisu ustupci jer nisu stvari kojih se odričemo da bismo dobili ili zadržali neke druge do kojih nam je više stalo. To su davanja, za koja ionako nema još mnogo prostora.
Zato je Srbiji neophodan politički diskontinuitet. Ma koliko blag i neveliki, on samo mora da bude vidljiv. Poslednja prilika za ovu političku klasu da ga proizvede biće Putinova poseta 19. oktobra. Ako ta poseta propadne ili izostane – a nju ozbiljno ugrožavaju vladini nastupi poput berlinskog – biće to znak da nikakav, čak ni najmanji diskontinuitet nije moguć i da je vlada upala u klopku iz koje više ništa dobro za svoju zemlju ne može da uradi.
9.
Moći će, međutim, tada da uradi još jedno: da spreči nadolazeću katastrofu sopstvenom abdikacijom i povlačenjem sa političke scene u korist vlade uglednih ljudi, sveta izvan neposredne politike koji još može da razlikuje malo od velikog, korisno od štetnog, i dobro od zla.
Ta vlada – ako već ne sasvim bez obaveza prema zapadnim silama, a ono makar bez obećanja prema njima – oročavajući mandat na period od godinu dana, obezbedila bi osnovno funkcionisanje države i pripremila izbore, na kojima bi omogućila punu rekonfiguraciju političke scene i izlazak Srbije iz političke spirale. Rečju, bila bi to vlada koja bi radila sve ono što ova nije smela.
Ako i to izostane, politički diskontinuitet će tada u Srbiju doći mimo volje političke klase. Za to ima nekoliko mogućnosti, i nijednu od njih ne smem ni da zamislim.
