VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
Srbija ulazi u fazu u kojoj uskoro neće biti moguće nikakve polumere i polurešenja. Ona će se ili podići ili propasti
Skandalozno! Šokantno! Stravično! Namerno počinjemo tekst o srbskom školstvu izrazima koji krase naslovne strane tabloida. Kako drugačije privući pažnju na ozbiljnu temu do pokušajem njene tabloidizacije? Šalu na stranu, jer ju je odneo đavo, ali činjenice su tu: urušavanje srbskog školstva nastavlja se nemilosrdno i dalje. Unija sindikata prosvetnih radnika Srbija najavila je zbog toga jednodnevni štrajk upozorenja 1. septembra 2014. godine.
U ludilu rušenja srbskog školstva ipak ima metoda. Čitali smo o tome: „Sloveni su stvoreni da rade za Nemce i ni za šta više. (…) Za nas bi bilo bolje ako bi se oni sporazumevali rukama. Ali, nažalost, to nije moguće. Zato – sve treba maskimalno ograničiti! Nikakava štampana izdanja, samo najjednostavije radio-emisije. Treba ih odviknuti da misle. Nikakvo obavezno školovanje! Treba razumeti da pismenost Rusa, Ukrajinaca i drugih – donosi samo štetu. Uvek će se naći nekoliko bistrih glava, koje će naći put ka proučavanju sopstvene istorije, a zatim će doći do političkih zaključaka koji će biti usmereni protiv nas. (…) U svakom selu, na trgu, bandera sa zvučnikom, da se saopštavaju vesti i da se zabavljaju slušaoci. Tako je, zabavljati i odvlačiti pažnju slušalaca od pokušaja sticanja političkih, naučnih, i uopšte bilo kakvih znanja. Na radiju treba da se emituje što više jednostavne, ritmične i vesele muzike. Ona bodri i povećava radnu sposobnost“ (1,192).
DEMONTAŽA POD VIDOM MODERNIZACIJE
Posle 5. oktobra u obrazovanju Srbije bilo je oko 240 štrajkova. Za to vreme donošena su čak tri zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Hiperinflacija školskog zakonodavstva tekla je paralelno sa razgradnjom našeg decenijama prilično uspešnog obrazovnog sistema. Sve ovo je, između ostalog, navelo Uniju sindikata prosvetnih radnika Srbije da 1. jula 2013. organizuje skup o stanju školstva u Srbiji. Plodovi tog skupa sada se nalaze između korica knjige Koliko koštaju iluzije – Liberalizacija obrazovanja u Srbiji
Sve je to već opitovano na glavnom eksperimentalnom poligonu Novog svetskog poretka u SAD. U svom tekstu O merljivosti, o meri – i o školama dr Tibor Varadi ukazuje na situaciju u kojoj se našlo američko školstvo – uvođenjem tobož preciznog i krajnje merljivog metoda provere naučenog putem testiranja razgrađuje se klasično obrazovanje, u kome je ličnosni susret učitelja i učenika bio presudan za prenošenje znanja. Znanje je postalo puka roba, a cilj svega – dobri rezultati na testu. To Varadi naziva „religijom merljivosti“. Reforme smenjuju jedna drugu, a rezultati su ipak sve gori.
ŠKOLA ZA LIBERAL-KANIBALIZAM
Jovan Pavlović u tekstu Kapitalna škola pokazuje da je liberalni kapitalizam terminalna faza naše civilizacije, jer tehnologiju i njene zahteve stavlja iznad čoveka i njegovih potreba. U takvom antihumanističkom svetu škola u ovakvom svom obliku postaje nepotrebna. Jer, kako kaže Pavlović, kapital vidi samo jedno: robu, tržište i profit. Ako je znanje roba, učitelj je trgovac, a učenik mušterija. Odnos između učenika i učitelja postaje antagonistčki, jer kupoprodaju odlikuju interesi prevara.
Baveći se obrazovanjem u Novom svetskom poretku i digitalizacijom istog, koja vodi tzv. „transhumanizmu“, Biljana Đorović je uočila da progon duhovnog i umnog u korist instrumentalnog i numeričkog postupka i otkriće automatskog znanja stvaraju amneziju kao poslednju fazu orvelijanske formule, koja obezbeđuje trijumf Globalistana nad ljudskim sećanjem.
PORUKE S PUSTOG OSTRVA RAZUMA
Aleksandar Lipkovski je primetio kako EU postepeno primorava svoje članice da amerikanizuju obrazovni sistem: „U procesu formiranja Evropske unije pitanje obrazovnog sistema u početku uopšte nije ulazilo u okvir propisa koje zemlje članice treba da prilagođavaju tzv. ‘acquis communautaire‘, sve do prijema novih članica 2004. godine. U međuvremenu, u Evrouniji je razrađen model obrazovanja koji je najsličniji američkom modelu i koji evrokomesari iz Briselske centrale nameću kao poželjan model obrazovanja za sve novopridošle članove EU“ (2,121). Miloš Knežević je zapazio kuda vodi bolonjizacija Univerziteta: „Od detaširanih kancelarijskih posvećenika i NVO misionara na terenu, nikada čitko i jasno pročitane ‘Bolonjske preporuke’ su najčešće shvatane kao reorganizovanje oštrim rezovima, pojednostavljivanjem, smanjivanjem i ukidanjem ne samo kapaciteta nego i nastavnih planova i programa te institucionalnih oblika, a onda i naučnih disciplina, predmeta, projekata, istraživanja“ (isto,148). Škola se tako, po Ivanu Ružičiću, od najnižeg do najvišeg nivoa pretvara u svojevrsne vrtiće za čuvanje dece, jer „alhemičari obrazovanja“ (M. Selaković) je pretvaraju u radionice za „politički korektno“ ispiranje mozga.
CENA ILUZIJA
Da iluzije mnogo koštaju (preko sto miliona evra bačenih ni u šta u poslednjih nekoliko godina), pokazao je u zborniku Milan Jevtić. Olivera Krupež je objasnila kako je uvođenje dece sa posebnim potrebama u redovno školstvo bez ozbiljne pripreme bremenito rušilačkim potencijalom.
Slobodan Antonić je naveo razloge zbog kojih se „akademski kapitalisti“ bore protiv kvalitetnog visokog obrazovanja (on je, pre svih tabloida, u svom ogledu objavljenom u ovom zborniku, a pisanom 2013. godine, ukazao na „Miću Megatrenda“ i kvalitet njegovog privatnog univerziteta). Dr Milan Uzelac je upozorio na potpuno razaranje univerzitetskog obrazovanja ako nešto hitno ne preduzmemo. Vigor Majić je nastojao da ukaže na neophodnost oslobađanja srbske škole od centralističkog nadzora.
DEMOGRAFSKA BUDUĆNOST SRBIJE
Jedan od osnovnih problema savremenog srbskog školstva je – nedostatak onih koji bi trebalo da budu školovani. Srbija jednostavno izumire. Demograf Vladimir Nikitović u svom članku u knjizi iznosi činjenice koje su u suštini strašne: gubitak stanovništva Srbije od popisa 2002. do popisa 2011. je 377 hiljada ljudi! Dakle, pitanje obrazovanja uskoro će biti deplasirano jer neće biti nikog da se obrazuje. Od sistema koji je ne tako davno imao 2,3 miliona učenika, po svedočenju demografa Vladimira Nikitovića, krećemo se ka sistemu u kome će se možda naći svega 600 hiljada dečaka i devojčica jer u Srbiji svake godine umre 35-40 hiljada ljudi više nego što ih se rodi.
Čelnik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije i urednik zbornika Koliko koštaju iluzije Dragan Matijević o tome kaže: „Ako je neko smišljao scenario za uništavanje jednog naroda, bolji od ovog nije mogao smisliti – upropaštavanje obrazovanja i demografsko nestajanje. Ili, što je govorio Kisindžer, ne verujem u teoriju zavere, ali što sam stariji to sam više paranoik. Ono što ionako teško stanje u srpskom obrazovanju čini još težim je dramatična demografska situacija, koja se iz godine u godinu pogoršava. Svedoci smo demografskog starenja naše nacije, što je samo korak do demografskog nestanka. To se itekako vidi u školama. Naime, broj učenika u školskoj 1995/96. u osnovnim i srednjim školama bio je milion i sto četrnaest hiljada. Ove školske 2013/14. godine je negde oko osamsto hiljada. Dakle, za nepunih 20 godina iz obrazovnog sistema nestalo je preko 300.000 dece. To je ceo jedan grad veći od Niša. Nestalo je preko 500 škola. Kako da niko ne želi da bude svestan ove drame, zapravo tragedije. Samo narednu školsku godinu upisaće 2.500 manje prvaka, a prvi razred srednje škole upisaće manje 7.000 đaka. Više od 300 naših kolega ostaće bez časova i postaće tehnološki višak. Možete zamisliti apsurd: fakultetski obrazovan čovek je „nepotrebni višak“ u državi u kojoj je 60 odsto stanovnika što funkcionalno što potpuno nepismeno“ (3).
IMA LI REŠENjA?
Srbija ulazi u fazu u kojoj uskoro neće biti moguće nikakve polumere i polurešenja. Ona će se ili podići ili propasti. U savremenim okolnostima jedina šansa malih zemalja poput Srbije je novo stvaranje višepolarnog sveta i upravo tu savremenu tendenciju treba podržavati. To nas primorava da se okrenemo civilizacijskom pristupu kao metodu alternativnom globalističkom, i da ovaj pristup koristimo kad tumačimo promene koje nastupaju u svetu, u Srbiji, srpskoj kulturi i obrazovanju. Kako je govorio Ivan Iljin, „mi nismo ni učenici ni učitelji Zapada. Mi smo učenici Božji i učitelji samima sebi.“
Zašto Srbija da trčkara iza lažnih lidera, ispunjavajući sva zapadna naređenja u toku poslednje decenije ubogog podržavanja tuđih obrazaca? Sprovodioci politike globalizacije u našoj zemlji su liberalni radikali – zapadnjaci bez ikakve alternativne vizije. Rezultat njihove politike je razorena privreda, potpuno kriminalizovano društvo, osirotela nauka, zdravstvo i školstvo. A upravo nauka, obrazovanje i zdravstvena zaštita obezbeđuju napredovanje jedne zemlje u „postmodernom“ društvu, to jest preživljavanje iste u savremenom svetu.
Zato je poruka knjige Koliko koštaju iluzije da se za školu, kao ustanovu izvornog humanizma, treba boriti u skladu sa poukom prote bukovičkog Atanasija Karađorđu, koji ga je pitao vredi li se dizati u borbu za slobodu: „Ako se dignemo, možda nešto i bude. Ako se ne dignemo, neće biti ništa“.
_________
Uputnice:
