SRĐAN VOLAREVIĆ
U oslobađanju Slavjanosrbska ne treba samo videti simboliku stravičnog stanja u Srbiji nego treba shvatiti da je krajnji čas
Sa internet razglasa stiže do nas vest: „Srpski četnici oslobodili Slavjanosrbsk!“ Izvor je Srbin info, oko podneva 29. avgusta, a u večernjim satima vest je uklonjena. Da nam se ne potrese Aleksandar Vučić. Kao poslušnik Angele Merkel.
A nama ostalima u toj radosnoj, toj svetloj vesti, sledi još svetlija poruka: oni koji su Srbi u Srbiji i žele da to ostanu dok su živi, sad imaju gde da se nastane. Tamo nema Nataše Kandić, nema Sonje Biserko, Sonje Liht, nema televizije B92, nema Blica, nema Pinka, nema RTS, nema Vučića, Dačića, Nikolića, nema američkog ambasadora, nema nemačkog ambasadora, nema papskog nuncija ni biskupa, nema velikobritanskog ambasadora, nema Nato kancelarija, evrozajedničkih kancelarija, nema Zorane Mihajlović, nema Brankice, nema velikobritanskih vojnih savetnika za uništavanje srpske vojske, nema velikobritanskih vodnika u policiji Srbije, nema Srba koji idu u Nato ratove, nema filmadžija koji prave antisrpske filmove, nema pisaca koji pišu antisrpske knjige, u likovnim galerijama nema smeća koje se zove instalacije, nema budžetskog budalesanja po imenu performans, nema Soroša i njegove klike… Tamo su krv i kosti naših predaka. Čista krv i žute kosti naših predaka.
A to sa Srbima danas nije ništa novo.
ODLAZAK U NOVU SRBIJU
Iz Dalmacije, dok je njome upravljala tada najklerikalnija država na svetu, u HVIII stoleću niko nije mogao ni smeo da bude Srbin. Isto kao što je to i danas u Srbiji na stubu srama, proganjano, zabranjivano i u policiji Srbije podvrgnuto informativnim razgovorima i nemim pretnjama. I tada je u Dalmaciji u jednom trenu tog mračnog stoleća, mračnih godina tamnog mira u Evropi, jedan Srbin, rimokatolik, zadarski nadbiskup Vićentije Zmajević besomučno proganjao Srbe da ne budu Srbi, da menjaju svest. (Kao recimo A. Vučić što bi, uz sva raspoloživa državna sredstva, Srbima da menja isto.) Ali to nadbiskupu nije smetalo da se prsi svojim rodbinskim vezama sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. (Dok A. Vučić za vezu sa svojim duhovnim ocem u Hagu ne želi ni da čuje.)
Uz pomoć svetovnih vlasti Mletačke republike ovaj vrli nadbiskup (bez ekumenskih oblandi u svili i dijalogu i prasnoslovnom sastančenju) hapsio je srpske sveštenike i monahe i na najmanji treptaj srpskog pravoslavlja, i punio mletačke zatvore u Mlecima, današnjoj Veneciji, u Zadru, u Veroni, u zatvoru bajkovitog imena Sveti Srećko (San Felice), odakle su Srbi izlazili samo u vreći za sahranjivanje. Iako istih ciljeva, to se tada nije zvalo ekumenizam, pa stoga u pravoslavnoj Dalmaciji nije bilo mesta za episkopa. Ni u godinama kada je sa pozornice Dalmacije nestao ovaj arhimrzitelj pravoslavnih Srba.
U Mletačkoj republici tada, kao ni danas u Srbiji, Srpska pravoslavna crkva nije bivala u milosti svetovnih vlasti. U oba slučaja smatra se da je ta ustanova, kao milenijumska baštica Srba, veoma opasna po državu i društvo. Ali, uprkos tome, Srbi su za dalmatinskog vladiku ustoličili paroha benkovačke crkve Simeona Končarevića. Bez onog evropejskog šlifa, koji je pokazao Tadić za vreme svog predsednikovanja Srbijom, od tog časa počinje veoma direktno proganjanje vladike, do onog trena kada mu je život bio ugrožen. Prešao je s one strane Velebita i odatle upravljao svojom episkopijom. A, kada je dogorelo do nokata, okupio je nekoliko desetina porodica, postoje detaljni spiskovi, i krenuo je u seobu, u Novu Srbiju, u današnji Slavjanosrbsk.
SAD TREBA ZAĆUTATI
Nekom se može oteti zaključak: tada Srbi nisu živeli u svojoj državi, nego u rimokatoličkoj Mletačkoj republici, koja je bez skrupula gnjecala i iskorišćavala domaće pravoslavno stanovništvo. Jeste, to je neoboriva činjenica. Kao što je jednaka Velebitu činjenica da su Srbi tada imali neku vrstu lokalne vlasti, u glavarima sela, kao i sopstveni statut – što, prevedeno na savremene prilike, odgovara komunalnoj upravi, pa i u pojedinim okruzima. Ali glavu vlasti činio je Dalmatinski providur, kao što su to danas u Srbiji njegova ekselencija američki ambasador, pa njegova ekselencija nemački ambasador, pa njegova ekselencija velikobritanski ambasador. (Kao troglava aždaja.) I decime (što je mletački porez) ni u postotku nisu išle u kasu sela, nego u sef onog mletačkog vlastelina, koji je bio zakupio pravo da ubira taj porez na tlu Dalmacije, da bi pri prikupljanju tog poreza pokazivao krajnju bezobzirnost, sa ličnim naoružanim poreznicima – što, prevedeno na savremene prilike u Srbiji, odgovara legitimnim i demokratskim bankarskim upropašćavanjem porodica.
U Mletačkoj republici Srbi su i voljno i nevoljno ratovali za Mletačku republiku, koja ih je koristila po nasleđu verske podeljenosti između muhamedanaca i pravoslavaca – voljno za platu i zbog časti, a nevoljno zbog nemaštine i krajnje oskudice. Što u dlaku odgovara onoj šačici preostale vojske Srbije (koju je punog srca uništio Tadić), koja će za pare otići u inostranstvo da ratuje za Nato barjake (u šta možemo ubrojati i onaj plavičasti barjak, sa venčićem od maslinove grančice, na šta nas opominju ratovi na našem tlu). I tako dalje, sa primerima koji su slika i prilika današnjeg javnog života u Srbiji.
Da je duh proganjanja Srba nešto davno užeženo nije ništa novo. Niti je novo da u tome kolo vode Srbi. Onda se i ne treba čuditi što su Srbi otkrili Novu Srbiju, pa u četničkom oslobađanju Slavjanosrbska ne samo da treba videti strašnu simboliku još stravičnijeg stanja u Srbiji nego treba shvatiti da je krajnji čas, kao pred dahijama, da je dosta rasprava preko interneta, dosta analiza preko interneta, dosta komentara pod raznim rodoljubivim tekstovima, da je dosta tih uspavljujućih seansi oduzimanja i štrojenja volje. Treba zaćutati, muklim, grobljanskim ćutanjem, da čujemo kako nam srca kucaju, jesu li složna ili nisu. A onda će nam se otvoriti kapije sutrašnjeg dana, iz ovog koji se zacrneo mrklom tamom, još od 5. oktobra.
Da najzad oči otvorimo iz mrtvog sna i shvatimo: ako je u Novoj Srbiji sloboda, nije sloboda kada Vučić svima u Srbiji neprikosnoveno, tiranski štaviše, pegla svest o lepotama Evropske zajednice, kada određuje šta je dobro za Srbiju, a šta nije, a to razglašavaju Veran Matić i B92, Blic, Kurir, Politika, Alo, RTS, RTV, Pink… i da nikakav beogradski majdan ne može biti prepreka pred slobodom.
