STRATEGIJA ZA ODBRAMBENI RAT RUSKE EKONOMIJE

SERGEJ GLAZJEV Da bi se osigurala bezbednost ekonomije, mora se uspostaviti emisija novca u...

SERGEJ GLAZJEV

Da bi se osigurala bezbednost ekonomije, mora se uspostaviti emisija novca u državnom interesu

Rat protiv Rusije dobija na zamahu. Da u tom ratu ne bismo izgubili, makroekonomska politika mora odmah da bude potčinjena ciljevima modernizacije i razvoja na novim tehnološkim osnovama. Članak ministra ekonomije Rusije Alekseja Uljukajeva, objavljen 7. avgusta, raduje smelom pozicijom autora povodom „svete krave” finansijskih vlasti zemlje – budžetskog pravila koje zabranjuje slobodno korišćenje budžeta od prodaje nafte i gasa. Mada niko od trezvenih ekonomista nije podržavao uvođenje tog pravila, ono je počelo da se smatra nečim što se samo po sebi razume iako je nekoliko godina trajala kritika na koju niko nije odgovarao. Neki konspirološki raspoloženi eksperti čak su zaključili da Rusija kroz „budžetsko pravilo” plaća kontribuciju SAD kao pobedniku u hladnom ratu.

1.

Uistinu, „budžetsko pravilo” se odnosi na superprofit od eksporta nafte, a taj novac je morao da bude uložen u američke državne obveznice. To jest, bio je usmeravan ne za potrebe ruske države nego u kreditiranje SAD.

Posebno je zanimljivo što je Ministarstvo finansija Rusije – sada kada su SAD uvele sankcije protiv naše zemlje, a Amerikanci u Ukrajini praktično započeli rat protiv Rusije – uložilo nove milijarde budžetskih dolara u kreditiranje državnih rashoda protivnika, uključujući i vojne. To podseća na disciplinovanost kojom su sovjetski isporučioci – i u junu nakon napada Nemačke na SSSR – nastavili da šalju resurse koji su bili veoma potrebni nemačkom vojno-industrijskom kompleksu.

Treba zahvaliti Alekseju Uljukajevu za to što je javno doveo u sumnju politiku iznošenja prihoda od prodaje nafte i gasa u inostranstvo sa minornom kamatom od oko jedan odsto. Te prihode je bilo moguće unutar zemlje uložiti sa višestruko većim profitom i korišću. Ili, zahvaljujući njima, odustati od pozajmljivanja sa godišnjom kamatom od 6-7 odsto radi finansiranja veštački stvorenog deficita budžeta.

Samo na razlici ovih kamatnih stopa, budžet Rusije godišnje gubi oko sto milijardi rubalja. A, da su sredstva budžetskih fondova zamrznuta u američkim državnim obveznicama bila uložena u gradnju infrastrukturnih objekata, potpomaganje inovacionih projekata i gradnju stanova – ekonomski efekat bi bio višestruko veći.

2.

Uslovi ratnog vremena teraju nas da se vratimo očevidnim istinama, koje ruske finansijske vlasti odbacuju već dve decenije u korist dogmi koje nam je nametnuo Vašington. Famozno „budžetsko pravilo” za same Amerikance nije uopšte glavno. Tu „crknutu mačku” Amerikanci su nam podmetnuli pošto su ruske finansijske vlaste bile progutale mnogo fundamentalnije dogme Vašingtonskog konsezusa, koji je i smišljen radi udobnije kolonizacije slabo razvijenih zemalja od strane američkog kapitala.

Za Amerikance su ključne dogme o liberalizaciji prekograničnog kretanja kapitala, količinskom ograničavanju novčane mase i totalnoj privatizaciji. Prva dogma garantuje slobodu delovanja stranim investitorima, čiju glavninu čine finansijski špekulanti povezani sa sistemom Federalnih rezervi SAD. Poštovanje druge dogme tim špekulantima obezbeđuje stratešku prednost, lišavajući ekonomiju zemalja unutrašnjih izvora kredita. Pridržavanje treće omogućava im izvlačenje superprofita iz stečenih aktiva zemlje podvrgnute kolonizaciji.

Nije teško izračunati da su američki špekulanti, koji su bili pozvani u rusku privatizaciju početkom 90-tih godina, do 1998. pomoću finansijskih piramida, u čijem stvaranju im je pomogla vlada Rusije, izvukli preko 1.000 odsto profita. Izašavši na vreme iz tih piramida, oni su srušili naše finansijsko tržište, a zatim se vratili da obescenjene aktive kupe desetorostruko jeftinije. Tako su svoju imovinu povećali još 100 odsto, pa ponovo otišli sa ruskog tržišta 2008 – obescenivši ga tri puta.

Sprovođenje dogmatske politike Vašingtonskog konsezusa koštalo je Rusiju, prema različitim procenama, od jednog do dva biliona dolara izvezenog kapitala i gubitkom više od 10 biliona rubalja budžetskih prihoda. Cena je plaćena i kroz degradaciju ekonomije, posebno investicionog sektora (mašinogradnja i građevinarstvo), koji se smanjio nekoliko puta i bio praćen odumiranjem većine proizvodnji oslonjenih na nauku a lišenih izvora finansiranja.

Najmanje polovina kapitala izvezenog iz Rusije završila je u američkom finansijskom sistemu, a tržište Rusije – tako očišćeno od domaćih proizvođača – zahvatile su zapadne kompanije. Titule „najboljih ministara finansija” i guvernera Centralne banke, koje su Amerikanci blagonaklono dali svojim agentima uticaja u ruskom rukovodstvu, skupo su koštale Rusiju.

3.

Nastavljajući svoju diskusiju sa Uljukajevom, počeću od onog što je glavno u tržišnoj ekonomiji – od novca. Osnivaču klana Rotšilda pripisuju ove reči: „Dajte mi pravo da štampam novac, i uopšte me neće zanimati ko u kojoj zemlji donosi zakone”. Od sredine devedesetih godina ruska finansijska vlast je, pod pritiskom SAD i MMF, ograničila emisiju novca prirastom deviznih rezervi formiranih u dolarima. Samim tim se odrekla emisionog prihoda u korist SAD i svoju zemlju lišila unutrašnjeg izvora kredita, učinivši ih preterano skupim i potčinivši ekonomiju zemlje spoljnoj potražnji sa sirovinama.

Mada je naša finansijska vlast u okvirima antikriznog programa iz 2008. godine odstupila od tog modela, sve do danas je obim novca u opticaju jedan i po put manji od obima deviznih rezervi, pa dugoročni krediti ostaju nedostupni za privredne grane orijentisane na unutrašnje tržište, a nivo monetizacije ekonomije dva puta je manji od minimalno neophodnog za prostu reprodukciju.

Nedostatak unutrašnjih izvora kredita domaće banke i korporacije pokušavaju da nadoknade spoljnim zajmovima, što za posledicu ima vanrednu ranjivost Rusije od finansijskih sankcija. Obustavljanje stranih kredita može momentalno paralisati funkcionisanje ekonomije Rusije. Uprkos tome što je Rusija veliki donator svetskog finansijskog sistema, jer svake godine u njega uliva više od sto milijardi dolara kapitala.

Obzirom da imamo stabilan i značajan pozitivni trgovinski bilans, sankcija ne bi trebalo da se bojimo mi, već strani partneri koje dotiramo. Dakle: oni koji pokušavaju da Rusiji ograniče pristup svetskom finansijskom tržištu. Jer, kad zemlja više prodaje nego što kupuje – njoj strani krediti nisu potrebni. Tim pre što njihovo uzimanje istiskuje unutrašnje izvore kredita sa štetom po nacionalne interese.

4.

Prvo što moramo uraditi da bismo ekonomiju doveli do održivog rasta i osigurali njenu bezbednost, mora biti uspostavljanje emisije novca u državnom interesu, sa obezbeđivanjem preduzeća dugoročnim kreditima neophodnim za njihov razvoj i rast proizvodnje. Kao i u drugim suverenim zemljama, Centralna banka bi emisiju novca trebalo da orijentiše ne na kupovinu strane valute, već na državne obaveze i privatni biznis preko refinansiranja komercijalnih banaka u skladu sa potrebama razvoja ekonomije.

U skladu sa preporukama klasika teorije novca Tobina, cilj Banke Rusije treba da bude stvaranje maksimalno povoljnih uslova za rast investicija. To znači da refinansiranje komercijalnih banaka mora da se realizuje uz kamatu dostupnu proizvodnim preduzećima i sa rokovima usklađenim sa trajanjem naučno-proizvodnih ciklusa u investicionom kompleksu. Recimo, na tri do pet godina uz četiri odsto kamate za komercijalne banke i na 10-15 godina sa dva odsto kamate na godišnjem nivou za kreditiranje investicionih projekata značajnih za državu.

Da novac ne bi odlazio u špekulacije uperene protiv rublje i u inostranstvo – kako se dogodilo 2008. i 2009. godine preko emitovanih stotina milijardi rubalja radi spasavanja banaka – banke treba da budu refinansirane samo za visinu već odobrenih kredita proizvodnim firmama ili pod zalog već preuzetih obaveza države i razvoja. Monetarna i bankarska kontrola mora blokirati korišćenje kreditnih resursa radi deviznih špekulacija. Radi onemogućavanja takvih špekulacija i nelegalnog bekstva kapitala iz zemlje – potrebno je uvesti porez na finansijske špekulacije, koji je predložio pomenuti Tobin.

ruskaekonomija01

5.

Predložene mere bi ekonomiji Rusije obezbedile kreditne resurse neophodne za njenu modernizaciju i razvoj. Ti krediti, iza kojih bi stajala država, bili bi avansiranje ekonomskog rasta. Proizvodni kapaciteti kojima raspolaže ekonomija Rusije omogućavaju tempo rasta nacionalnog bruto proizvoda od osam odsto, a investicija – 15 odsto.

Ovo zahteva odgovarajuće širenje kredita i remont ekonomije. Pod pretnjom primene finansijskih sankcija, nju bi bilo dobro početi od brze zamene spoljnih zajmova državnih korporacija kreditima ruskih državnih banaka sa istim kamatam i pod istim uslovima. Zatim bi trebalo postepeno proširiti i učiniti dužim refinansiranje komercijalnih banaka pod univerzalnim i jedinstvenim uslovima. Pritom, Banka Rusije ne sme povećavati stopu refinansiranja, jer bi na taj način samo pojačala antiruske sankcije koje su uvele SAD i EU. Sasvim obrnuto, treba da je smanji do nivoa rentabilnosti preduzeća investicionog sektora.

Pretpostavljam da će apologete ruske ekonomije podići dreku da će se realizacija ovih predloga završiti katastrofom. Plašeći državni vrh hiperinflacijom, eksponenti Vašingtonskog konsezusa, koji sprovode politiku ograničavanja novčane mase, već su doveli ekonomiju Rusije do žalosnog stanja sirovinske kolonije američko-evropskog kapitala, koju još eksploatiše ofšorna oligarhija. Oni nikako da se dosete da je glavni antiinflacioni lek – naučno-tehnički progres, koji obezbeđuje snižavanje troškova, rast produktivnosti, povećanje obima i kvaliteta proizvodnje jer to jedino i dovodi do stalnog smanjivanja cena po jedinici potrošačkih svojstava robe u vodećim i zemljama koje se uspešno razvijaju.

Najbolji primer za ovo je Kina, čija ekonomija raste osam odsto godišnje, a novčana masa se povećava 30-45 odsto, dok cene padaju. Ovo je razumljivo jer bez kredita nema ni inovacija ni investicija. A inflacija je moguća i kad su krediti na nultom ili čak negativnom nivou. Ovo već dve decenije demonstrira ekonomija Rusije, u kojoj finansijska vlast čini ustupke uvozu kapitala i veštački ograničava rast novčane mase dok monopoli stalno naduvavaju cene i njima kompenzuju smanjivanje proizvodnje.

Nema sumnje da bi preterana emisija novca izazvala inflaciju. Isto kao što preterano navodnjavanje dovodi do pretvaranja zemljišta u močvaru. Veština vođenja novčane politike, isto kao i umeće baštovana, u tome je da se odredi optimalni nivo emisije novca, uz istovremenu brigu o tome da novčani tokovi ne napuštaju proizvodnu sferu i ne prave turbulencije na finansijskom tržištu.

Da bi se izbegli inflacioni rizici, mora se pooštriti bankarska i finansijka kontrola – kako bi se sprečilo formiranje finansijskih mehura. Novac emitovan za refinansiranje komercijalnih banaka mora se koristiti isključivo za kreditiranje proizvodnje, a to zahteva da se – zajedno sa instrumentima kontrole – primenjuju principi projektnog finansiranja. Pritom je važno da se razrade mehanizmi strateškog planiranja i stimulisanja naučno-tehničkog progresa, koji bi pomogli biznisu da pravilno izabere perspektivne pravce razvoja.

ruskaekonomija02

6.

U uslovima strukturne krize svetske ekonomije, koja je izazvana smenom sada dominirajućih tehnologija, krajnje je važno pravilno birati prioritetne pravce razvoja. Upravo u takvim periodima se zemljama koje zaostaju u razvoju otvaraju mogućnosti za tehnološki skok i ulazak među svetske lidere. Koncentracija investicija radi osvajanja ključnih tehnologija novog tehnološkog ciklusa takvim zemljama omogućava da pre drugih uhvate „novi dugi talas” ekonomskog rasta, da steknu tehnološke prednosti, podignu nivo produktivnosti i konkurentnosti nacionalne ekonomije, kardinalno popravivši svoj položaj u svetskoj podeli rada.

Svetsko iskustvo izvođenja tehnoloških proboja ukazuje na neophodne parametre takve politike: povećanje norme štednje sa sadašnjih 22 do 35 odsto, sa dupliranjem kreditiranja ekonomije i odgovarajućim povećanjem njene monetizacije, koncentracija resursa na perspektivnim pravcima rasta nove tehnologije.

7.

Svet je ušao u epohu ozbiljnih promena, u epohu koja će potrajati još nekoliko godina i završiti ulaskom u novi dugotalasni uspon ekonomije na bazi novih tehnologija i sa novim krugom lidera. Rusija ima šansu da se nađe među njima ukoliko se opredeli za politiku ubrzanog razvoja zasnovanu na svakom mogućem stimulisanju rasta na bazi novih tehnologija. Zemlja ima još uvek naučno-tehnološki potencijal koji je neophodan za novi tehnološki skok, uprkos katastrofalnim posledicama makroekonomske politike sprovođene tokom protekle dve decenije po većinu grana industrije zasnovanih na naučnim dostignućima. Ovo pod uslovom da privatizacijom i birokratizacijom Akademije nauka taj potencijal ne bude razoren, već oživljen jeftinim dugoročnim kreditiranjem.

Sam problem „budžetskog pravila” može se pravilno postaviti jedino pri prelasku na politiku ubrzanog razvoja. Konjunkturni prihodi budžeta, koji se formiraju za račun porasta cena nafte, ne smeju više da se ulažu u kreditiranje tuđe već svoje ekonomije. Od tih prihoda treba formirati razvojni budžet, iz koga sredstva treba usmeravati u finansiranje naučno-istraživačkih i konstruktorskih radova i u inovacione projekte, u osvajanje proizvodnje zasnovane na novim tehnologijama, a takođe u investicije u infrastrukturu koja je za to neophodna.

Umesto povećavanja deviznih rezervi u američkim državnim vrednosnim papirima – višak deviznih prihoda treba trošiti na uvoz najmodernijih tehnologija. Cilj makroekonomske politike mora da bude povećavanje kredita za modernizaciju i razvoj ekonomije na bazi novih tehnologija, a ne ograničavanje novčane mase radi smanjivanja inflacije. Inflacija će se snižavati zajedno sa smanjivanjem troškova, povećanjem kvaliteta i obima proizvodnje robe i usluga.

* * *

Logika svetske krize zakonomerno će zaoštriti međunarodnu konkurenciju. Nastojeći da sačuvaju liderstvo u konkurenciji sa Kinom, koja je u uzletu, SAD raspaljuju svetski rat da bi zadržale svoju finansijsku hegemoniju i naučno-tehničku superiornost. Uvodeći joj ekonomske sankcije i povećavajući antirusku agresiju u Ukrajini, SAD teže da nanesu poraz Rusiji i da je, kao i Evropsku uniju, potčine svojim interesima.

Nastavljajući politiku Vašingtonskog konsezusa i obuzdavajući kreditiranje, finansijska vlast Rusije samo pojačava negativne posledice spoljnih sankcija i uvodi ekonomiju u depresiju, lišavajući je šanse da se razvija.

Da, rat SAD i njihovih saveznika iz NATO protiv Rusije dobija na tempu. Vremena za manevrisanje ostaje sve manje.

Autor je akademik, savetnik Vladimira Putina

Fakti

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u