U POTRAZI ZA REŠENjEM (3)

MILE MILOŠEVIĆ Po čemu ćemo pamtiti neoliberalizam, porediv sa sidom, degeneracijom informacionog sveta… Kao...

MILE MILOŠEVIĆ

Po čemu ćemo pamtiti neoliberalizam, porediv sa sidom, degeneracijom informacionog sveta…

Kao što su mudri govorili, na kraju uvek saznamo pravu prirodu svih stvari, ono što je inače uvek u nagoveštaju na marginama. Ali od najranijih dana cele moderne epohe, osim nacizma, ne pamti se još neki sistem poput neoliberalizma da je bio toliko bezvredan u svakom pogledu.

U predhodnim tekstovima smo utvrdili da je ne samo u Srbiji nego i u celom nizu drugih zemalja kriza uspostavila isključenje društva iz sistema. I da nam je zapravo, po svim posledicama, potrebna nova sociologija, koja bi, posebno u Srbiji, vodila novoj politici. Znači, problemi više nisu puka posledica hirova krize, nego su tendencija sistemskih procesa „nove društvene realnosti“, jer se na sve strane srećemo sa sistemski celovitom pojavom: rast isključenih, koji prati rast nejednakosti uključenih, koji opet prati rast udela vlasništva u svetskom bogatstvu oligarhije. Tako da je besmisleno govoriti o krizi, već o novoj pojavi kao i njenoj prirodi. A mi, Srbi, se odavno srećemo sa posledicama, prirodom novuma, tako da sa pravom smatramo okupacijom i mračnjaštvom svve ono od vladavine neprava kao decenijskog utamničenja bez presude, do otimačine KiM, sankcija u navodnom svetu slobodnog tržišta i bukačkom pretvaranju nas u pariju novog informacionog sveta.

Prepoznali smo nemoć društvene pozicije do nevidljivosti u sistemu, i to u čitavom spektru od raspodele (finasija), kulture, do politike, kao što smo utvrdili izrazitu specifičnost informacionog sveta da nema osobine kulture ni etike. Znači da ne lažu samo medijski-zabavno, interesno, glupo, nego i patološki, tako da nema ni govora o zapadnoj kulturi, već su to jedva vidovi trivijalizovane slobodne književnosti u javnom prometu, koje više nemaju ni aktivne reperkusije na zdrav razum i pokretanja ponašanja. Otuda, već raste potencijal pobuna koji na Zapadu eskalira u ulične sukobe masa i represivnog aparata. Sve su to samo posledice egzistencije svedene na fikcije stanja raspoloženja. Kao da tu nema više uslova za metaporedak – ustanovnost, nego ga održava tehnologija i potpuna zavisnost urbane mase od nje (svako već ima pratioca, za sada u vidu mobilnog koji bi trebalo da nam od telefona postane savetnik za ishranu, ljubav, ponašanje novog čoveka indukovane maloumnosti). Zato se, prirođeno novoj realnosti, zahteva videonadzor umesto vrednosno oblikovanog ponašanja slobodnog čoveka u svom društvu. A kome ne treba pratilac u informacionom bezobalnom svetu značenja, prozaike multikulti melanža bez vrednosnih prepreka.

banksteri02

PROŽIMAJUĆI SPOJ

Rekli smo da globalizujuća oligarhijska struktura počiva na „mrežnim spojevima“ entiteta isključivo informaciono-finansiske referencije jer više nema potrebe za velikim društvenim troškovima kao i složenim spojevima zbog kombinacije uslova sloma socijalističkog sistema, ali i ubrzanog tehnološko-informatičkog razvoja, pa nema ni prisile zahteva za društvom blagostanja. Nisu nužni „složeni spojevi“, nego su dovoljni mrežni; i jedino je potreban i dovoljan uslov moći struktura mrežnih spojeva infofin entiteta, koji čini i vladavinu kroz ustanovnost izlišnom. Doduše, dodali smo da je model mrežnog spoja sam u krizi opadajuće kompetencije i socialnosti, i da se već pojavljuje nov „prožimajući spoj“. Ali, iako su varnice počele, još uvek je daleko od promene. Svet ima izvesnu budućnost u ponovnom otkrivanju vrednosti naspram mreže infofinasijskih entiteta (IFE). Trebalo bi imati u vidu da je EU par excellencedržavolika tvorevina IFE-mreže, koja svoju sve očitiju bezvrednost pokušava nadomestiti grotesknim standardizacijama (do dužine krastavca).

Nova sociologija zapravo plauzibilno konstatuje novo stanje društvenih formacija, i to:

1. Oligarhija

2. Uključeni i

3. Isključeni

Iz istraživanja 2013. u Srbiji na populaciji od 15. godina radno sposobnog stanovništva:

micatab1

Zapravo vidimo da je 37,4 odsto ljudi sa punim radnim vremenom i 5,6 sa nepunim. Sve ostale možemo da računamo kao isključene, penzionere i izdržavane (đake itd.). Pri tome je razlika u tabelama očigledno samo subjektivna kako je mnogim ljudima teško da priznaju svoju isključenost. Ali nisu lažovi koji bi slagali i na sledećem pitanju:

micatab2

PODELjENO DRUŠTVO

To se potvrđuje i kad ukrstimo „radno vreme“ i obrazovanje. Shvatamo da je društvo očito podeljeno, čak i bez velike razlike u obrazovanje, već po nekom drugom kriterijumu:

micatab3

Posredno možemo da govorimo o dva odsto oligarhije, 52 odsto uključenih uz 11 odsto penzionera, 10 odsto đaka koji su delom iz uključenih, a delom iz isključenih domaćinstava, i sa 36 odsto isključenih, što je već jednako sa brojem uključenih sa punim radnim vremenom, i to i u državno-javnom i privatnom sektoru zajedno! Ako pogledamo po domaćinstvima:

micatab4

Nalazimo isto „rasulo“ kao i kod obrazovanja i radnog vremena. Već je okoštala nova društvena realnost, u kojoj se može računati na tri društvene frakcije koje se ne mogu svesti, kako bi se možda želelo, na puko pitanje sreće – to je neozbiljno čak i za naše dežurno angažovane intelektualce na medijima i političare. Ali treba stalno imati u vidu da je frakcija uključenih svuda izložena rastu unutrašnje razlike prema očiglednoj zakonitosti IFE mreže. Da podsetim, ono što su Švajcarci izračunali između najviše i najniže pplate je odnos 1:264, dok su kod nas razlike postaleveće sa novim zakonom o radu. Da ne govorimo o odsustvu ljudskog i funkcionalnog razmišljanja oligarhije o mogućnostima i stvarnom životnom minimumu Srba, osim što oni ili njihovi čauši prigovaraju redom da su Srbi lenji. Dok smatraju da su radnici i službenici preplaćeni u javnom u odnosu na privatni sektor. Sve je očitije kako je u Srbiji postignuta ravnoteža za sledeći loš korak.

Time je jasno zašto politika više ne radi jer više nema govora o formacijama koje su bile nosioci političkog modela, spektra i ponašanja, pa mu više nije svojstvena ni ranija „ideološka“ politička komunikacija. U punom značenju, kako društvo više nije element sistema, problem je u suštinskom isključenosti društva iz sistema. Problem je dakle u postpolitici. U tom smislu valja razlikovati posledice geostrateške igre, kao i sistemske okupacije u smislu Valerštajnovog svetskog sistema i postpolitike, koja je dalekosežni autentičan proces, a ne samo okupacioni u srpskom društvu. Tako je trajna promena svesti aktera srpskog društva u njihovom punom svođenju na infofin entitete i IFE-mrežu.

 

„NIJE SE SNAŠAO“

U ukupnom smislu derogiran je celi politički sistem sa svom svojom podelom vlasti i mrežnim spojevima infofin entiteta. Neretko je disfunkcionalan, sve češće dobijajući groteskni karakter, menjajući orijentaciju i pretvarajući sam zdrav razum ljudi u patrljke devijantnog karaktera bez vrednosnih svojstava. Sve to hzavršava u pukom koristoljublju, ravnodušnosti, podmuklosti i podlosti kao generalnim društvenim stavovima u degenerativnom procesu maksimalizacije korisnosti. Uostalom, zar kod nas nije uvrežilo da su tranzicioni gubitnici ili glupi ili ludi, uz mnoštvo drugih jednako negativnih opservacija koje se u punom smislu svode na površno i lakonsko „nije se snašao“?

 

Ako uzmemo u obzir konkretne akcije vlasti, one poznaju samo mere koje svode Srbiju na tržište finansijskih odnosa bez bilo čega lokalnog, vrednosnog. Reforme nemaju drugi karkater osim pripreme Srbije da se prepusti elektroenergetski sistem, kao i komunikacijski, gradski saobraćaj, vodovode… Zašto bi se inače jedino bavili represalijama i uhodavali sisitem uterivača, komunalaca batinaša. Time se bave, rekli bismo, moralne gromade, od kojih nekima dobro znamo imena i istoriju nedela – sasvim prikladnih za IFE-mreže. Nema tu nikog od integriteta. Razni „vlahovići“, „pitići“, da krenemo od prve Vlade, uz „đeliće“, „dinkiće“, „petroviće“, pa do ovih danas, bez razlike. Oni su samo ono što nalaže PR: lideri ne smeju mnogo da odskaču od proseka, jer ko bi ih birao? S kim bi se udruživali, posebno sad, u fazi dominacije IFE-mreža? Jer takav je sve više i naš svakodnevni zdrav razum, prilagođen IFE odnosima ako se želi ostati uključen. Zato su oni samo vrh naše sante leda.

Ceo takav aparat je isključivo radio na parcijalnom poslu tranzicije Srbije u tržišni segment. Te kao što su gore navedeni prepustili tržište – Labus, kao i finansije – Đelić i Dinkić, razvaljivali resurse nacionalne samostalnosti i bezbednosti – Vlahović, Pitić. Otuda ni Tabakovićka nije, na primer, na trećinu svela svoju platu i vrcala sa predlozima kako da se novac usmeri u razvoj, već se simbolično otkupila i od vlastite vizije. Zato se danas svi Srbi, pored vežbe u lošim poslovima, lihvarskom iživljavanju, uvežbavaju u režiji vlasti u plaćanju svega što želi takav sistem. Iako nema osnova čak ni porez da plaćuju. A ne da ga, kao ove godine, vlast podiže verovatno po savetu MMF jer u ovakvom sistemu odavno nema mesta za nazidane troškove neoliberalnog sistema, posebno što nam je sistem samo naudio. Tako da bi on trebalo da plaća nama, posebno nosioci i korisnici sistema koji nas je ojadio zahvaljujući njima. (Špigl navodi da već više od 60 odsto Grka danas ne može da plati porez, i šta sad, neko će da rasprodaje i države kao da su pašnjaci, što je i počelo u Grčkoj, a onda i ljude da ubaci u treće kmetstvo pod famom opšteg straha od bezizlaza i isključenja, koje se već uveliko događa jer se ne uključuje društvo u sistem.

banksteri03

PROSTORNI FAKTOR

Više nema ustanovnosti, nego su institucije tek kulise IFE-mreže u društvu, a svi drugi isključeni iako još ne vide da je tako. Premda tako samo narasta moć IFE-mreže, potpuno je zatajila briga, ispravnost i konačno tek na njima moguća uspešnost sjedinjenog poverenja i vere. Takvo je stanje Srbije u korenu impotentno bez bilo kakvog pokušaja ili nagoveštaja.

Uz našu rasnu i istorijsku očiglednost da smo zemlja treće zone Valerštajnovog „svetskog sistema“, što će reći kolonija, pod stalnim smo geostrateškim pritiskom da nestanemo, jer smo autentični prostorni faktor Balkana. Kao nijedna druga država na Balkanu, mi smo taj prirodni prostorni faktor Balkana. Ali danas ponovo u intenzivnom i unutrašnjem slabljenju, a bez nas, Balkan ne može da realizuje svoju perspektivu. To samorazumljivo ne shvataju prirepci katoličke šizofrenije i te otuđene mase poturica na Balkanu, koji bi da ga uvek prepuste periferizaciji i provincijalizaciji tuđih središta.

Zaključimo ovaj nastavak: mi živimo u svetu različitih sociologija i politika, a ne samo zonama. Zato je sve vreme bilo važno prepoznati kojoj sociologiji pripada Srbija da bi se onda potražila nova odgovarajuća politika i u formalno-institucionalnom okvitu, i po smislu i sadržinski, u punoj slobodi potrebnog obrta poznatog ishoda i novih odnosa, koji bi nas oživeli i uveli u razvoj, i preko njega ponovo u opstanak umesto odumiranje i raspad.

Uostalom, po čemu će se sve pamtiti neoliberalizam – za sada deli mesto i vreme rođenja sa sidom, ideološkom pederastijom, rošomonskim gubitkom tačnosti, degenerativnim procesima informacionog sveta.

(Nastaviće se)

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u