TESTAMENT HENRIJA KISINDžERA ILI PREDLOG ZA MIRNIJI SVET

DžEJKOB HAJLBRUN U novoj knjizi Svetski poredak, Kisindžer ukazuje na to da je stabilna...

DžEJKOB HAJLBRUN

U novoj knjizi Svetski poredak, Kisindžer ukazuje na to da je stabilna ravnoteža moći bitna kao i u vreme Vestfalsko mira

Kada je Henri Kisindžer juna 2013. godine proslavio svoj 90. rođendan, bio je obasut pažnjom poznatih, uključujući Bila i Hilari Klinton, Džona Kerija, Donalda Ramsfelda, Džejmsa Bejkera, kao i Džordža Šulca. Keri ga je nazvao „nezamenjivim državnikom“, ali je Džon Mekejn bio taj čiji je komentar bio najzapaženiji. Mekejn, koji je u vijetnamskom ratu bio brutalnom mučen u ozloglašenom Hanoj Hiltonu (vijetnamskom zatvoru za ratne zarobljenike), pohvalio ga je što je hrabro odbio njegovo preuranjeno puštanje na slobodu pošto je Mekejnov otac postao komandant američke pacifičke flote.

Na tom prijemu Mekejn je prvi put opisao specifične okolnosti tog odbijanja. Rekao je kako je Kisindžer doputovao u Hanoj 1973. godine kako bi potpisao mirovni sporazum. Kad su mu Vijetnamci ponudili da povede Mekejna kući, ovaj je to odbio. Mekejn objašnjava: „Znao je da bi moje prevremeno puštanje na slobodu bilo etiketirano kao favorizanje mog oca i kršenje naših kodeksa. Odbio je poslednji pokušaj da se naruši naš savestan rad u službi. Henri mi je spasio reputaciju, čast, zapravo i život… zato nazdravljam za prijatelja i dobrotvora, Henrija Kisindžera, klasičnog realistu, koji je toliko toga učinio da svet postane bezbednije mesto zarad interesa naše zemlje, i na taj način ispunio ideale koji su bili njegovi ponos i svrha.“

To je bio dirljiv trenutak. Sa jedne strane, Mekejn je bio član ugledne vojne porodice, i postao je senator zahvaljujući svojoj politici jastreba, koja je jasan izraz neokonzervativnog krila Republikanske partije. Sa druge strane, Kisindžer je jevrejski izbeglica, koji je svojim očima gledao kako mu zemlja tone u ideološki fanatizam, pa je sa roditeljima pobegao u SAD kako bi započeo novi život, i postao ikona američkog spoljnopolitičkog realizma i ozbiljan državnik. Obojica su toliko vezani događajima da to eliminiše svaku razliku u njihovim mišljenjima o ulozi Amerike u inostranstvu.

kisindzer05

NAPAD LIBERALA I NEOKONA

Učtivost prikazana na pomenutom prijemu bila je posebno upadljiva u kontekstu savremene Republikanske stranke, gde i dalje nisu odbačeni principi koje Kisindžer zastupa već sedam decenija. A, opet, ti principi se etiketiraju kao nemoralni u rangu američkih kriterijuma. I takva osuda je došla sa svih strana.

Iako Kisindžera napadaju liberali, među kojima su najagresivniji članci Sejmura Herša Cena moći, zatim Suđenje Henriju Kisindžeru i Telegram krvi od Kristofera Hičensa i Džerija Bejsa, on nailazi i na gnev neokonzervativaca. Tokom 70-tih sve vreme bio je etiketiran kao čovek gluv na ljudska prava, ali, sa druge strane, i kao pomiritelj.

Možda ta salva napada ne bi trebala da bude iznenađenje jer Kisindžer nije stvoren u konzervativnoj frakciji Republikanske partije. On je proizašao iz američkog establišmenta. Istina, Kisindžer je počeo kao rokfelerovski republikanac u Savetu za iinostrane odnose tokom 50-tih, kad je objavio analize o nuklearnom oružju i Evropi. Takođe je bio profesor na Harvardu i saradnik Bandija Mekdžordža, koji je bio savetnik Džona Kenedija za državnu bezbednost. Zatim ga je 1968. godine Nikson imenovao za savetnika na istoj toj funkciji, da bi pet godina kasnije svoju biografiju dopunio titulom šefa Stejt departmenta, pozicijom koju je zadržao i pošto je Džerald Ford inaugurisan iako je tada morao da se odrekne funkcije savetnika za bezbednost.

Kisindžer je uveliko pokušavao da primeni svoju teoriju klasičnog realizma kako bi postigao ono što je video kao globalni poredak. Rame uz rame sa Niksonom, promovisao je pomirenje sa Sovjetima, uspostavio odnose sa Kinom, okončao je rat u Vijetnamu i sprovodio šatl diplomatiju kako bi rat 1973. godine između Izraelaca i Arapa doveo do svršenog čina. U principu, Kisindžer je zaobilazio Sovjete i na Bliskom Istoku i u Kini. Njegov cilj nije bio da pokrene odmazdu protiv SSSR, već da definiše balans moći u duhu Bečkog kongresa, koji je obezbedio mir za skoro celu Evropu do Prvog svetskog rata, kad je Vilhelmova Nemačka bezobzirno pokušala da potisne Britaniju u drugu ligu svetskih sila.

Zato su se neokonzervativci, koji su bili vatrene demokrate, ujedinili unutar desnice i osudili Kisindžera, rekavši da se on predao. Senator Henri „Skup“ Džekson i njegov pomoćnik Ričard Perl konstantno su pokušavali da sabotiraju pregovore o smanjenju strateškog naoružanja, koje su Nikson i Kisindžer vodili sa Sovjetima. Čak su i pomogli autoru Džekson-Venikovog amandmana iz 1974, koji je pomogao sovjetskim Jevrejima da lakše emigriraju.

kisindzernikson

VRAĆANjE KISINDžEROVE DOKTRINE

U isto vreme, Ronald Regan, koji je 1976. vodio kampanju protiv Džeralda Forda, ocenio je Kisindžera kao čoveka koji „nema najbolju nameru protiv Sovjeta“. Kisindžer je reagovao saopštenjem Stejt departmenta od deset strana pod nazivom Reganov govor i činjenice, gde je Reganove opaske okarakterisao „neodgovornim činom vrednim prezira“.

Kao predsednik, Regan je pravio razliku između kisindžerovskog realizma i krstaške spoljne politike. Bio je oprezan u vezi sa upotrebom vojne sile u inostranstvu, polažući nade u pobunjenike koji će se boriti protiv Moskve umesto njih u Nikaragvi, Avganistanu i na drugim žarištima. Odugovlačio je sa osudom vanrednog stanja u Poljskoj 1981, čime je izazvao kritike komentatora Normana Pohoreca, koji je rekao da on „nema svoje ja“. Do kraja svog mandata Regan je, podstaknut strahom od nuklearnog rata i uzdizanja pomirljivog sovjetskog lidera Gorbačova, potpisao još oštriji sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja, kakav ni Nikson i Kisindžer nisu ni sanjali.

Administracija Džordža Buša zalagala se za vraćanje Niksonove i Kisindžerove doktrine. Kao pionir Niksonove administracije, kao i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost, Brent Skofroft, tadašnji šef Stejt departmenta Džejms Bejker vaskrsao je gnev neokonzervativaca zbog protivljenja gradnji izraelskih naselja. I, kada se Sovjetski Savez raspao, administracija je namerno izbegavala likovanje.

Pobednički duh ipak je postao glavna tema, kad su konzervativci naveli da Regan ne samo da je predvideo kolaps SSSR već je i radio na tome. Već do 1996. Vilijam Kristol i Robert Kejgen su u Spoljnim poslovima (Foreign Affairs) tražili vraćanje „reganovske spoljne politike“.

Rezultat toga pokazao se debaklom Bušove administracije na Bliskom Istoku. Republikanci još nisu preboleli tu katastrofu. Tokom Obaminog mandata uglavnom su izbegavali preispitivanje grešaka počinjenih u Iraku. Senatori Ted Kruz i Marko Rubio i guverner Rik Peri osuđuju Obaminu „smirenu“ politiku i traže povratak Reganovih principa. Danas je senator Ron Pol započeo zakasnelu debatu osporavanjem pretpostavki konzervativaca, što je učinio u govoru na večeri u Centru za nacionalne interese januara ove godine, gde je pred Kisindžerom i Skofroftom rekao da je „naša spoljna politika suviše ratoborna“ i da „pregovori mogu poboljšati naš svet“. Ali nijedan potencijalni kandidat nije prikazao plan obnove koji obećava.

MEDITACIJA O NOVOM USPONU ZAPADA

U Svetskom poretku (World Order, New York: Penguin, 2014), svojoj novoj knjizi, upravo to i kaže. I to pokazuje zašto i dalje uspeva da bude zanimljiv američkim predsednicima, ali, ne manje, i stranim liderima. Objasnivši to u svom dobro poznatom lucidnom i britkom duhu, on nudi novi uspon Zapada. Kisindžer ne nudi izvršne planove, već meditaciju i vreme za razmišljanje o događajima koji su doveli do pada u sektoru spoljne politike. Istorija diplomatije postala je neupotrebljiva u američkoj školi, ali Kisindžer namerno minira prošlost kako bi podvukao crtu između prošlosti i sadašnjosti. On se vraća svojoj glavnoj brizi – uspostavljanju ravnoteže između svetskih sila. On je okupiran tim problemom još od objavljivanja svoje prve knjige Obnovljeni svet, gde proučava napore Meterniha i Keslreja na stvaranju stabilne Evrope 19. veka. Kisindžer tvrdi da je glavni izazov 21. veka stvaranje međunaronog poretka u vremenu uspona ideološkog ekstremizma, napredne tehnologije i oružanih sukoba.

Kisindžer knjigu započinje vraćanjem na Vestfalski mir 1648. godine i Francusku revoluciju. Zatim prelazi na islam i Bliski Istok, da bi završio sa Otomanskom imperijom, usponom Kine i opasnošću po njene susede. Ali njegova razmišljanja su uglavnom usredsređena na strah Amerike da bude uklonjena kao svetska sila. On prati uspon Amerike od Teodora Ruzvelta do danas, objašnjavajući i svoj mandat unutar Niksonove administracije, i razmišlja o dvoumljenju spoljne politike između izolacionizma i agresivnih težnji. Kroz celu knjigu on teži da pomiri američke univerzalističke aspiracije sa surovom realnošću, gde postoji isto toliko surova konkurencija, i pokušava da zaštiti univerzalističke stavove i koncept reda.

Nigde koncept reda nije bio toliko labilan kao u Evropi, i to kroz veći deo istorije. Kisindžer primećuje da je, za razliku od Kine i islamskog sveta, gde se uglavnom sprovodilo ispravljanje već ustaljenog poretka, Evropa nikad nije uživala sopstveni identitet. Ona je uvek bila samo geografski izraz. Najbliže što je stigla do jedinstva bilo je 800. godine, kada je papa Lav Treći krunisao Karla Velikog za rimskog imperatora. Ipak, Karolinška imperija podlegla je svojim težnjama u trenutku kad je osnovana. Karlo nikad nije stvarno nameravao da vlada Istočnim rimskim carstvom niti da vrati Španiju pod svoje okrilje. Habzburško carstvo je pokušalo da povrati ideju evropskog identiteta, ali njeni carevi nikad nisu bili više od velikih zemljoposednika. Baš zato Karlo Peti Habsburški nije bio u stanju da odbrani univerzalnost Katoličke crkve. Pokušavajući da smiri strasti, potpisao je Augsburški mir 1555. godine, čime je priznao protestantizam i srušio princip tog vremena, koji je bio predmoderni princip uticaja – „čija je zemlja, toga je i vera“. Da bi bilo sigurno, naziv „Sveto rimsko carstvo“ zadržan je vekovima. Njegovo formalno postojanje bilo je osnov za Volterovu pošalicu, da ono nije „ni sveto, ni rimsko, ni carstvo“.

ŠTA JE BIO VESTFALSKI MIR

Uz sav naglasak na strukturne faktore, Kisindžer ne umanjuje važnost pojedinaca. On ističe, na primer, kardinala Rišeljea kao državnika čiji je fundamentalna osnova za međunarodne odnose bila država. Njegova zvezda vodilja bio je interes nacije, a ne kraljevske porodice ili vere. U principu, Rišelje je komandovao državom kao instrumentom visoke politike. Njegov moto je bio: „Država nije besmrtna, spasenje sledi sad ili nikad“.

Rišeljeovo insistiranje na centralizaciji države je krunisano Vestfalskim mirom, kojim je okončan Tridesetogodišnji rat, i to je tema na koju je Kisindžer posebno obratio pažnju. Kisindžer mnogo teza bazira na Vestfaliji, među kojima i tu da mir koji je tad uspostavljen još uvek proizvodi implikacije u sadašnjosti. Iako su lideri ratobornih država 17. veka lobirali za „mir u ime hrišćanstva“, njihov istinski cilj bio je uspostavljanje mira kroz balansiranje rivalstava. Tridesetogodišnji rat možda je počeo kao rat između katoličanstva i protestantizma, ali Kisindžer lako primećuje da je cilj rata ubrzo postao „sloboda za sve“, i to lakim promenama savezništava. Najveća inovacija tog mira bila je ta da je osnova poretka država, a ne kraljevska porodica ili imperija. Svi su bili povlašćeni jednakim tretmanom, od novoosnovanih zemalja Švedske i Holandije, do onih starijih Francuske i Austrije. Kisindžer kaže da je to osnov međunarodnog poretka koji postoji do dana današnjeg:

„Vestfalski koncept uzeo je raznolikost kao polaznu tačku i omogućio stvaranje više društava koja su prihvatila svoju realnost u potrazi za poretkom. Do sredine 20. veka taj sistem je postojao na svim kontinentima i ostao je temelj međunarodnog poretka, koji postoji i danas.

Vestfalski mir može biti osuđen kao ciničan pokušaj manipulacije moći, ali zapravo predstavlja nešto drugo – pokušaj da se odbiju nagoni jedne zemlje da vlada i naruši svetski poredak.“

Mir je bio dovoljno fleksibilan za zemlje u razvoju. Uzmimo Prusku na primer. Sa vojskom koja je u potrazi za sopstvenom državom, Pruska je bila vrlo zakasnela pojava na evropskoj sceni. Fridrih Veliki je bio taj koji je stvorio Dom Hoencolerna, veliku silu tokom Sedmogodišnjeg rata. Uprkos zlostavljanju od njegovog hirovitog oca, lord Mekolaj je napisao: „Oliver Tvist u parohijskoj javnoj kuhinji nije bio toliko potresna pojava kada se poredi sa mojim preuzimanjem krune“. Time je iznenadio svoje savremenike postavši dobronamerni despot, uzdižući Prusku kao evropsku silu iako nije ugrožavao samu Evropu. Drugim rečima, Vestfalski mir je funkcionisao.

RAZARAJUĆI KARAKTER REVOLUCIJA

Najteži izazov vestfalskom sistemu došao je iz Francuske. Revolucija 1789. se pretvorila u militantni ideološki sukob nalik onom kad je međunarodni krstaški pokret satanizovao svoje protivnike. Godine 1792. članovi Nacionalne konvencije usvojili su zakon kojim će Francuska „iskazati solidarnost i pomoći svim narodima koji žele da povrate svoju slobodu“. Ta ideja možda zvuči miroljubivo, ali ubrzo je dovela do celog niza ratova. A Kisindžer ovo kaže za revoluciju:

„Revolucija pokazuje kako promene unutar društva mogu da uzdrmaju svetski poredak više i od agresije koja dolazi spolja, i to je lekcija za one koji u 20. veku nisu naučili šta je Francuska revolucija.“

Mir je obnovljen Bečkim kongresom 1815. Ali i tada se pojavila još jedna velika vizija. Car Aleksandar Prvi bio je ubeđen da može da stvori sopstveni poredak, „Svetu alijansu“ prinčeva, koji su prevazilazili nacionalne interese i tražili novo međunarodno bratstvo. On je tražio homogenizaciju: „Više ne postoji engleska, francuska, ruska, pruska ili nemačka politika. Sada postoji samo jedna zajednička politika, koju, za dobrobit svih, treba da prihvate sve zemlje i svi narodi.“

Aleksandrov pogled na svet je naterao Kisindžera da ga najstrože oceni, rekavši da je to „vilsonovski koncept prirode svetskog poretka iako je u principu u dramatičnoj suprotnosti sa vilsonovskim pogledom na svet“. Na kongresu su kasnije formirane tri institucije kao garanti mira: četvoročlani savez Britanije, Rusije, Austrije i Pruske, zatim „Sveta alijansa“, koja će neutralisati domaće pretnje po legitimnost kraljevskih porodica, kao i „Koncert Evrope“, koji će obezbeđivati redovne diplomatske konferencije među šefovima vlada.

Nacionalizam, revolucije 1948. i ujedinjenje Nemačke su taj mir i uništile. Kisindžer pominje da je prelazak sa Meterniha, koji je bio usredsređen na očuvanje principa legitimnosti, na Bizmarka, koji je bio željan moći, jasan prikaz sloma evropskog poretka. Obojica su često označeni kao konzervativci, s tim što je Bizmark radikalni konzervativac, barem u formalnom značenju te reči. Bizmark je želeo da demonstrira kako konzervativizam može da prevlada nacionalizam. Ali on je bio svestan i ograničenja Nemačke. On jeste možda stvorio imperiju, ali nije tražio da razori Britaniju ili ponizi Francusku. Posle ujedinjenja Nemačke težio je miru, u čemu je i uspeo. Njegovi naslednici nisu.

Posle Drugog svetskog rata podela Evropa na dva neprijateljska tabora podrazumevala je da će zapadna strana učvrstiti svoj identitet, delom se identifikujući sa SAD, barem u cilju vojne odbrane, ali i privrednog jedinstva unutar svog bloka. Posle Hladnog rata Evropa je težila definisanju posebnog identiteta. Kisindžer se boji da će potraga Evrope za „mekom moći“ značiti kraj za nju samu zato što će stvoriti disbalans moći u trenutku kad svi drugi regioni sveta grade „tešku moć“. On sugeriše da je Evropa u procepu između prošlosti, koju želi da prevaziđe, i budućnosti, koju još nije odredila. Ali, i dok traga za novim poretkom, Evropa je evoluirala u društvo ujedinjeno ambicijom da moralni apsolut odvoji od političkih resursa.

IZMEĐU RUZVELTA I VILSONA

Protivrečnost Amerike je u tome što je ona ogoljena, ili nam je barem tako rečeno. Ameriku spajaju nepoverenje u postavljene institucije i njen krstaški duh. Prema Tomasu Džefersonu, Amerika je „imperija slobode“. Za njega je to bilo „delovanje pod obavezama koje nisu ograničene unutar društva“. Prvi predsednik koji će Americi dati ulogu vođe sveta je Teodor Ruzvelt. On je Ameriku skicirao kao čuvara globalne ravnoteže moći i samim tim međunarodnog mira. Prema Kisindžerovom mišljenju, „to je bila neverovatna ambicija s obzirom na to da se na Ameriku gledalo kao na izolacionističku zemlju, kojoj je mornarica bila potrebna samo za čuvanje sopstvenih obala“. On jasno pokazuje svoje divljenje prema Ruzveltu i smatra da bi se Prvi svetski rat završio mnogo ranije da je Ruzvelt tada bio predsednik. Pregovarani mir bi Nemačku ostavio poraženom, ali ne i imunom na američku uzdržanost. Ali Vudro Vilson je polagao nade u fundamentalno ubeđivanje. Umesto da pronađe način da obnovi balans moći, Vilson je želeo da „u svetu poploča put za demokratiju“. Koliko je taj cilj nepraktičan, toliko je i za pohvalu. Govoreći pred pitomcima na Vest Pointu 1916, Vilson je rekao: „Bilo je kao u Božjoj promisli, kontinent je bio neiskorišten i čekao je miroljubive ljude, željne slobode i ljudskih prava više od svega, koji su stvorili nesebičnu zemlju“.

Zbog sveg tog idealizma, Amerika je naletala na suprotstavljanje svojim pogledima na svet. Komunizam i Treći svet su direktno izazvali Ameriku. Kisindžer postavlja nekoliko pitanja Vašingtonu: da li američka spoljna politika ima svoj početak i kraj koji vode do krajnje pobede? Da li postoji krajnji cilj? Ili se samo konstantno prave novi izazovi?

Zbog takvog pristupa je naišao na neodobravanje tokom 70-tih. Ali on je time pokušavao da oslika novu realnost jer je Americi tada trebalo mesta da diše usled izvlačenja iz Vijetnama i sukoba sa ohrabrenim Sovjetskim Savezom, da ne pominjemo Zapadnu Evropu, koja je, na čelu sa Saveznom Republikom Nemačkom težila zbližavanju sa Moskvom.

Kad govori o toj eri i njenim dostignućima, Kisindžer se ne divi otvoreno Niksonu. Niksonova usamljenička priroda bila je naročita, zbog čega je Kisindžer rekao da je on u Spoljnoj politici najbolje pripremljen predsednik od Teodora Ruzvelta. Kisindžer i Nikson bili su jednoglasni u diplomatiji, što je retka pojava. Kisindžer nas podseća da je Nikson 1971. urednicima Tajma rekao da bi „svet bio bolje i bezbednije mesto kad bi jake i zdrave SAD, SSSR, Evropa, Japan i Kina balansirale jedna drugu, a ne da budu jedni protiv drugih.

VODIČ ZA ZBUNjENU AMERIKU

Takav stav ne predstavlja zlu i nemoralnu doktrinu po američkim kriterijumima. Naprotiv, ona je oblik moralizma, tj. odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju i dostojanstvu, i odricanju od izvlačenja koristi iz privremenih okolnosti zarad trajnog mira. U analizi Reganovog mandata Kisindžer kaže da ni čista snaga ni čist idealizam ne mogu biti dovoljni. Kisindžer zato poziva na „koncept poretka koji prevazilazi perspektivu i ideale bilo koje nacije ili regiona. U ovom istorijskom trenutku to će biti modernizacija vestfalskog sistema, koji podržava savremena realnost“.

Naravno, pod znakom je pitanja je da li će do toga i doći. Kad je reč o samoj Republikanskoj stranci, Robert Kaplan je u Atlantiku napisao prošle godine: „Stepen do kojeg republikanci mogu imati osećaj za spoljnu politiku će im pomoći da napravi plan kako da obnove snagu“. Sam Kisindžer se nikad nije vratio na visoku poziciju nakon Fordovog poraza 1976. Bio je suviše kontroverzna figura za obe stranke. Ali nijedan šef Stejt departmenta nije bio toliko uticajan i slavan kao on.

Njegov poslednji doprinos je vodič za zbunjene – uputstvo kako bi Amerika trebalo da priđe ostatku sveta. Nema sumnje da bi Rusija, Kina i Iran mogli da poljuljaju vestfalski sistem, za koji se Kisindžer zalaže. Ali za korigovanje međunarodnih odnosa i pravljenje balansa između moći i idealizma Kisindžerova pravila su sigurno vrednija nego ikad. Nije slučajno što se njegovo mišljenje vraća na velika vrata posle debakla u prošloj deceniji. Sad, kad je doktrina koju su primenili neokonzervativci i klevetnici na lošem glasu, bar u američkoj javnosti, realizam se sve češće pominje.

Povratak realizmu možda ne bi trebalo toliko da čudi. Realizam u izvesnom smislu nikad nije ni nestao. Načela koja je Kisindžer proučavao i zagovarao su vanvremenska. Njegov pogled može da pomogne da se stvori mirnije razdoblje od današnjeg. On sam svoju knjigu završava notom skrušenosti, primećujući da je u mladosti bio „mnogo drzak“ jer je verovao da može da se izjasni o „značenju istorije“. „Sada znam da je značenje istorije nešto što treba da se otkrije, a ne da se proglasi.“ Bila bi šteta kada bi njegov plan bio neprimećen.

Autor je urednik Nacionalnog interesa (The National Interest)

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

The National Interest

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u