BATIĆ BAČEVIĆ: MOGU LI SE NEKAKO DRUŠTVENO REHABILITOVATI SRPSKI BIZNISMENI

Na kraju kleptokratskog trilera, u kojem ponekad deluje da samo gledaoci u sali nisu...

Na kraju kleptokratskog trilera, u kojem ponekad deluje da samo gledaoci u sali nisu ništa ukrali, ostaje ta teška dilema

Nije prošlo ni 20 godina bavljenja novinarskim poslom, a potpisnik ovog teksta već je stigao da, na Preobraženje i u Trebinju, upozna dvojicu srpskih biznismena kakve je nemoguće videti na naslovnim stranama, sresti na političkim tribinama ili u pričama o novim jahtama, starim ljubavnicama i uvek istim sumnjama legalnost njihovih poslova.

Prvi se zvao Esteban Milović kada je došao pre šest godina iz Argentine da poseti zemlju svojih korena da bi postao Stevan čim je, uz pomoć tasta Dušana Vasiljevića, vlasnika velikih plantaža voća u Južnoj Africi i Namibiji, odlučio da posadi stotine hektara jabuka i grožđa na jugu Hercegovine, širom Popovog polja, u kom su se pre dve decenije vodile žestoke borbe srpskih i hrvatskih jedinica. Da su se u predelu u kom se na svakih nekoliko decenija nekako izmešaju sunce, kamen i mržnja vodile teške bitke govore samo rupe od šrapnela na nekim kućama i upozorenje da još postoje mine na obodima plantaže voća.

Dok rukama, koje su očito češće držale vinogradarske makaze nego flaše šampanjca, pokazuju nove sorte voća, o jabukama ili grožđu pričaju sa znatno više zanosa nego o politici, sudbini sveta ili državnoj pomoći. Neka se samo omogući normalan rad i onemogući krađa i nama je sasvim dovoljno.

Na usputnu primedbu zajedničkog prijatelja da ima jedna lepa vila na primorju na prodaju, odgovaraju da su dosta investirali u navodnjavanje po sistemu kap po kap, mreže kojima se voće štiti od grada i nove zasade tako da će o kupovini kuće na moru razmišljati kada investicije počnu da se vraćaju.

Iz sasvim druge priče stiže još jedan, manji uzgajivač jabuka, koji je došao iz Beča i napravio veliki, privatni muzej zenitizma u Banovcima, a u velikom dvorištu posadio neobične sorte jabuka. Na ulazu u muzej, Vladimir Macura napisao je sasvim jednostavnu poruku „Mom narodu”, što je kulturna elita Srbije verovatno doživela kao tešku, neoprostivu provokaciju. Uostalom, zar nije posao naroda da finansira naše projekte, a naš posao da budemo depresivni što smo uopšte njegov deo.

Ovi primeri su naravno samo incidenti u društvu u kom svi veliki biznismeni kao da imaju već ritualnu igru – malo uđu u srpski budžet, onda najavljuju da će uskoro njihove firme izaći na Londonsku berzu da bi se ispostavilo da su samo njihove porodice izašle na londonsku berzu vila i da su naravno umorni od Srbije i srpskog mentaliteta koji sputava preduzetnički duh. Posebno pošto se ispostavilo da više nema šta da se preduzima od nesrećnih poreskih obveznika. Možda zato obični građani imaju stotinu dobrih razloga da ne veruju svojoj državi ili da veruju kako svaki milioner u Srbiji treba da više vremena provodi sa istražnim organima nego sa članovima porodica.

Ali, na drugoj strani tog kleptokratskog trilera, u kom ponekad deluje da samo gledaoci u sali nisu ništa ukrali, ostaje teška dilema – mogu li se nekako društveno rehabilitovati srpski biznismeni? Jer, bez pojave neke nove generacije poslovnih ljudi, koji mogu da bez crvenila na licu objasne kako su zaradili prvi milion, teško će čitavo društvo uspeti da se rehabilituje. Osim ako sultan od Bruneja iznenada ne odluči da svu svoju imovinu ne pokloni Srbiji.

Kada sam prvi put bio na skupu na kom je bilo nekoliko najvećih srpskih kapitalista, jedan od najboljih srpskih novinara, koji je imao priliku da ih upozna bolje, rekao mi je da može da ih pita sve – od odnosa s političarima, drugim tajkunima do nevaljale dece ili avantura s estradnim pevačicama. Ima samo jedno pitanje koje može da ih iznervira: „A šta vi proizvodite?” Kako je moguće da bar polovina naših biznismena koji poseduju desetine kompanija ne mogu da pred kamerama iznesu jedan proizvod – patiku, ženski veš, teglu ajvara ili nesrećnu jabuku i ponosno kažu: „Ovo moja imperija proizvodi”. I kako je moguće da se oni koji nešto proizvode i ne duguju ništa državi plaše javnosti kao hrišćani rimskih imperatora.

Većina srpskih bogataša dala je dosta para stručnjacima za spinovanje kako bi u medijima bili prikazani nepostojeći uspesi ili sakrivene sasvim postojeće kriminalne afere, ali ova druga garda poslovnih ljudi spremna je da plati da se o njima ne bi pisalo. Jer, pozitivan publicitet za uspešne biznismene, kojih navodno ima, znači početak sezone lova na profit koji su ostvarili – od partija na vlasti kojima uvek zatreba donacija ili partnerstvo, opštine koja bi već mogla da uz njihovu pomoć izgradi dosta toga, ali da se ipak počne od letnjikovca gradonačelnika, do sasvim običnih razbojnika koji obožavaju da štite uspešne i poštene biznismene od drugih razbojnika. Možda se i zato uspešni biznismeni kriju po Srbiji kao uljni škriljci; svi znaju da postoje ali je vrlo komplikovana njihova eksploatacija.

Ali trebalo bi da budemo iskreni – jabuke, grožđe, kravlji sir ili juneći but verovatno deluju nekako trivijalno za srpsku elitu koja uvek ima najviše standarde da u informatici pretekne Gejtsa, da „Mercedesu” objasni kako se prave automobili, da objasne Krugmanu ili Stiglicu gde se nalaze granice savremene svetske ekonomije. A ako to ne mogu, da makar pomere granice domaćeg budžeta. Zato je i teško zamisliti da se u nekoj u uglednoj TV emisiji, recimo „Utisku nedelje” ili u duelu s premijerom ili ministrom privrede, pojavi neki vlasnik farme koji ima hiljadu krava, loše, konfekcijsko odelo na sebi i rečnik u kom je sve nekako suviše jednostavno i očigledno.

Zato kada se pojavi prvi čovek investicionog fonda, koji je kupio i prodao stotinu firmi, svakom gledaocu se već otvaraju vrata Evrope i budi nada da će uskoro i on nešto moći da kupi na berzi. Nije samo jasno koliko to otmenih engleskih reči, koliko benefita, merdžovanja ili autsorsovanja mora da se upotrebi kako bi se pokrilo nešto što na srpskom zvuči sasvim suvo i banalno – krađa.

Rusija ili Evropa, NATO ili vojna neutralnost, liberalno tržište ili državne intervencije, kao na nekoj traci će svake godine Srbija imati po nekoliko dilema oko kojih će čitava javnost, pod povišenom temperaturom, praviti sudbinski izbor i uz nadu da će direktori te svetske škole umeti da dobro nagrade stav Srbije. Ali će, pre ili kasnije, morati da se postavi pitanje kojeg se grozi, nadamo se, odlazeća poslovna elita: „A šta vi to proizvodite”. I da se cene biznismeni čija se poslovna karijera gradila po sasvim jednostavnom sistemu. Kap po kap.

Izvor Politika, 07. 09. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u