Svaka nacija koja je pretendovala na izuzetnost i mesijanstvo završavala je propašću svoje države
Bez obzira na sporazum o prekidu vatre u Ukrajini situacija u svetu i dalje ostaje napeta. Da anglosaksonske elite ni najmanje ne nameravaju da odustanu od aspiracija na svetsku dominaciju potvrđuje zajednički članak Baraka Obame i Dejvida Kamerona, koji je objavljen u londonskom „Tajmsu”. Taj tekst je direktan izazov ne samo Rusiji nego i čitavom ostalom svetu.
Uoči samita NATO održanog u četvrtak u Velsu, predsednik SAD i premijer Velike Britanije održali su govor čiji je sadržaj objavljen u „Tajmsu”.
„Nas neće uplašiti varvarske ubice” – tako je naslovljen tekst. Podnaslov teksta odmah sve objašnjava – „Rusija drži Ukrajinu na nišanu, islamski ekstremisti čine podla ubistva, u tom sklopu zemlje NATO moraju da učvrste svoj savez”.
Formalni lideri Zapada žele da objedine kolektivni Zapad, da probude u njemu „duh jedinstva i odlučnosti, kojima su se rukovodili osnivači NATO-a”, pri tom ne samo zemlje severnoatlantskealijanse, nego i njihove saveznike.
U suštini, radi se ne samo o čvrstom povezivanju NATO-a, nego i o njegovom širenju – ne pravnom, već faktičkom: „60 reprezentativnih zemalja na našem samitu spremne su da ovu ponosnu alijansu transatlantskih zemalja pretvore u mnogo efikasniju bezbednosnu mrežu koja jača stabilnost u čitavom svetu”.
Objedinjavanje je neophodno zbog pretnji sa kojima se, po mišljenju autora, svet sada suočio – „mi se susrećemo u vreme kada se svet suočava sa brojnim izazovima koji postaju sve opasniji”.
Dve takve pretnje navedene su na samom početku teksta – Rusija i islamski svet. Pri tom ni Rusi ni muslimani nisu direktno nazvani neprijateljima – to nije u anglosaksonskom stilu. Sve je rečeno pažljivije – opasnost dolazi iz politike Rusije i terorista Islamske države Iraka i Levanta.
„Na istoku je Rusija prekršila set univerzalnih pravila pošto je nelegalno i samovoljno anektirala Krim i na ukrajinsku teritoriju uputila vojnike koji sada prete suverenoj državi. Na jugu se pojavila linija nestabilnosti, koja se proteže od Severne Afrike i Sahela do Bliskog Istoka. Globalizacija i tehnološki razvoj nose mnoga dobra i otkrivaju brojne mogućnosti, ali istovremeno moć, koju su ranije posedovale samo države, predaje se u ruke pojedinih ljudi, što dovodi do toga da sada teroristi mogu da nanose više štete. Gnusno ubistvo dvojice američkih novinara od strane bojovnika ISIL (Islamska država Iraka i Levanta) – samo je jedan u nizu zločina surovog i pogubnog ekstremizma koji ubija odreda i ne obraća pažnju na granice”.
Rusiju stavljaju u isti red sa „svetskim islamskim kalifatom” – za sada oprezno, ali to ne menja suštinu. Anglosaksonci su označili svoje glavne neprijatelje – svesno prećutavši trećeg, koji se za sada ne pominje: Kinu. Pri tom, to zbog čega optužuju Rusiju i kalifat, u stvari, nema nikakvo značenje – Zapad prikladnim terminima označava krivicu onih koje treba kazniti.
Pa i ne mogu Obama i Kameron direktno da navedu razlog zbog kojeg treba kazniti Rusiju i Veliki Bliski Istok – zato što oni smetaju našoj globalnoj dominaciji i protive se planovima izgradnje atlantističkog uređenja sveta.
Ono što nazivaju islamskim terorizmom jeste direktna posledica i tvorevina anglosaksonskog hegemonizma. Čak ne ni u tom smislu što su se neke od ekstremističkih organizacija učvršćivale uz pomoć zapadnih specijalnih službi, već zato što su jačanje mržnje prema Zapadu i povećanje podrške da mu se radikalnim načinima suprotstavlja izazvani ničim drugo do ekspanzijom Zapada na muslimanski Istoki koja već traje više decenija.
Koliko su Zapad i njegovi sateliti otpočeli ratova protiv muslimanskih zemalja, koliko država je razoreno samo u ovom veku?
Ekspanzija traje i to ne samo vojna nego i ideološka, što u islamskom svetu ne izaziva manji revolt.
Posthrišćanski Zapad ima isti problem sa islamskim svetom koji je imao Rim sa muhamedancima u Srednjem veku – borbu za svetsku dominaciju. Samo, ako se još u 17. veku Evropa branila od kalifovih trupa ispod zidina Beča, Zapad sada ratuje na teritoriji Bliskog Istoka pošto je okupirao ili potčinio svom uticaju mnogo zemalja i lokalnih elita.
Elita, koje lokalno stanovništvo doživljava ili kao direktne štićenike Zapada, ili kao izdajnike koji su se izrodili i izgubili nacionalne crte i pravu veru.
Ako Anglosaksonci imaju svoj globalni projekat, zašto uskraćuju to pravo muslimanima?
Evropa se sama ujedinjuje i želi da zajedno sa SAD usmerava čitav svet – dakle, zašto Arapi ne mogu da se bore za svoj kalifat? Oni još nisu ujedinili ne samo muslimanske države, nego čak ni zemlje arapskog sveta i još uvek ne posežu na osvajanje Evrope.
Zapad kategorično ne želi ujedinjenje Arapa, tim pre, svih muslimana – ali se o tome ne može direktno govoriti. Zbog toga ili jednostavno okupira delove raspale Otomanske imperije i parceliše ih na proizvoljne države, ili se bori čas sa panarapskim socijalizmom (iz kojeg potiču Asad i Husein), čas sa islamizmom, čas sa kalifatom – sa svakom idejom jedinstva.
Sada tvrde da je to Arapima zabranjeno – zato što su oni varvarski teroristi, odsecaju glave američkim reporterima. U stvari, ne žele da deluju na civilizovan način – da pošalju bespilotne letelice da love englesku kraljicu, da upute flotu prema Njujorku, da izbombarduju Los Anđeles, okupiraju Teksas. Varvari, na koga da se ugledaju …
„Civilizovani” Anglosaksonci nikada neće priznati da je upravo zahvaljujući njihovom napadu na Irak razoren mir koji je u toj zemlji održavao Sadam Husein, da su oni ne samo okupirali tu zemlju, ubili mnogo njenih žitelja, nego i pustili sve džinove koji su sedeli u bagdadskim krčazima. Iračani, kao i većina Arapa, mrze SAD – a kako se drugačije može i odnositi prema okupatorima i agresorima?
SAD i Engleska nikada neće priznati da je upravo njihova agresija uzrok nesreća Velikog Bliskog Istoka i da izaziva uzvratnu reakciju od strane islamista. Zato što bi se to moglo priznati samo u slučaju odustajanja od sopstvenog plana globalne dominacije, čiji deo su i beskrajni pokušaji destabilizacije i upravljanja tim regionom. Naprotiv, agresor plaši sopstvene stanovnike i saveznike pretnjom sa Istoka – protiv koje se treba čvrsto ujediniti. Da bi se i dalje Anglosaksoncima garantovala mogućnost „da napasaju narode”:
„NATO – to nije samo alijansa prijatelja koji dolaze jedan kod drugog u pomoć u trenutku nevolje. To je alijansa zasnovana na nacionalnim interesima zemalja-učesnica. A ničim ne suzbijana regionalna agresija i izgledi na povratak stranih bojovnika iz Iraka i Sirije, koji mogu da postanu opasnost na našoj teritoriji, ugrožavaju bezbednost naroda Britanije i SAD – a takođe i bezbednost u čitavom svetu. Naše zemlje uvek su smatrale da njihovo blagostanje i bezbednost direktno zavise od blagostanja i bezbednosti sveta. Zato nam je toliko važno da naša deca rastu u svetu u kojem ne kidnapuju učenice, ne siluju žene dok traju konflikti i ne ubijaju čitave porodice zbog njihove vere ili političkog uverenja.
Upravo zato smo likvidirali jezgro Al-Kaide i podržali avganistanski narod. I upravo zato nećemo se pokolebati u odlučnosti da se suprotstavimo ISIL-u. Ako teroristi misle da ćemo se uplašiti pretnji, onda mnogo greše. Takve zemlje kao što su Britanija i Amerika ne plaše se varvara i ubica. Mi ćemo odlučno braniti naše vrednosti – i ne samo zato što će to, ako u svetu bude više slobode, nama pomoći da osiguramo bezbednost naših naroda”.
Obama i Kameron otvoreno govore – bezbednost Amerikanaca i Engleza može se osigurati samo nastavljajući izgradnju sveta na američki način: mi ćemo se mešati svuda gde budemo smatrali da je neophodno. „Naša deca”treba da rastu u svetu u kojem ne siluju žene dok traju konflikti – i zato vas mi napadamo, zauzimamo vašu zemlju izazvavši time građanski rat, a kasnije ćemo tu istu našu decu plašiti „izgledima na povratak stranih bojovnika iz Iraka i Sirije, koji na našoj teritoriji mogu da postanu opasnost”,i „varvarske ubice”. Vrhunac cinizma.
SAD mogu da likvidiraju vrh ISIL – ali ne mogu da pobede ideje svetskog kalifata, odnosno objedinjavanja svih muslimana. Pri tom, objedinjavanja na antizapadnoj osnovi – zato što sam Zapad sve čini da bi ga u islamskom svetu sve više mrzeli.
Zapadni stratezi odlično razumeju kako je kalifat, koji se u 7-8. veku brzo širio, zauzeo ogroman deo tadašnje ekumene – i tek je u 15. veku konačno potisnut sa Pirinejskog poluostrva. Tokom poslednja dva veka Zapad je gospodario na Velikom Bliskom Istoku, a zamerke muslimana koje su se prema njemu za to vreme nakupile, ranije ili kasnije proliće se na njegovu glavu.
Zapad više nema mogućnosti za odlaganje tog trenutka preusmeravanjem energije protesta sa sebe na Rusiju. Najosetljivija tačka rusko-islamskih odnosa, Čečenija, potisnula je pristalice kalifata ostajući verna svom tradicionalnom sufijskom islamu, a ogromno iskustvo mirnog suživota pravoslavaca i muslimana u Rusiji neće dopustiti da nas huškaju jedne protiv drugih. Sem toga, u mnogim zemljama arapskog sveta pamte savezničke odnose sa našom zemljom,i mada su se oni razvijali sa svetovnim režimima, za arapski svet Rusi nikada nisu bili okupatori i agresori.
Međutim, anglosaksonske elite uvek su prikazivale i dalje će prikazivati Rusiju kao agresora – upravo tako je opisuju predsednik i premijer u svom članku:
„Ako Rusija pokušava da ispred cevi pištolja primora suverenu zemlju da odustane od prava na demokratiju, onda mi moramo da podržimo pravo Ukrajine da samostalno određuje svoju demokratsku budućnost i da nastavimo sa našim naporima za razvoj ukrajinskog potencijala. Mi treba da obezbedimo stabilno prisustvo naših oružanih snaga u Istočnoj Evropi da bismo stavili Rusiji do znanja da ćemo uvek biti odani obavezama 5. člana Severnoatlantskog sporazuma, koji govori o kolektivnoj samoodbrani”.
Atlantisti prete ne samo Rusiji i Arapima – nego i čitavom ostalom svetu. Faktički je dato saopštenje o širenju NATO-a do globalnog nivoa – mada je i tako ta organizacija smatrala da ima pravo da ostvaruje operacije po čitavom svetu. Sada se već radi o stvaranju nove vojne mreže koja očigledno treba da uključuje mnoge od tih 60 zemalja čiji predstavnici prisustvuju samitu u Velsu (a to nije samo Ukrajina, nego i Gruzija i Moldavija):
„Mi takođe moramo sve to da potkrepimo međunarodnim snagama za brzo reagovanje – kopnenim, vazdušnim, pomorskim i specijalnim, koje će moći brzo da se upute u bilo koju tačku sveta. Takve mere zahtevaće ulaganja od strane naših saveznika u NATO”.
Obamin i Kameronov članak pokazuje da Zapad ne samo da nije spreman da menja svoj stav prema uređenju sveta, nego da namerava da i dalje ide putem koji će dovesti do kraha globalizacije koju su oni izgrađivali i država koje su njena osnova. Zato što se istovremeno ne može tući sa pasioniranim islamom, opkoljavati Rusija i sukobljavati se s Kinom. A upravo se time bave Anglosaksonci – i upravo ispod takvog krstaškog pohoda oni pokušavaju da potpišu zemlje kontinentalne Evrope („Saradnja nas čini jačim, o čemu god da se radi – bilo da je to suprotstavljanje Rusiji ili otpor ISIL-u”), koje će se sve češće pitati – zašto moraju da budu pioni u tuđoj igri? Atlantisti greše kad misle da će Evropljani dugo biti zadovoljni odgovorom – pa, zato što smo mi iznad vas:
„Britanija i Amerika nastaviće da u ovoj mreži igraju vodeću ulogu ne samo zato što je to sa moralnog stanovišta ispravno, nego i zato što samo podržavajući mir, demokratiju i ljudska prava u čitavom svetu možemo da osiguramo bezbednost britanskih i američkih porodica”.
Mi smo lideri zato što je to sa moralnog stanovišta ispravno – to je, jednostavno rečeno, „zato što smo mi izabrani”. Upravo o tome je pre godinu dana Vladimir Putin odgovarajući jednom od autora današnjeg članka, Baraku Obami,napisao u „Njujork Tajmsu”:
„Pažljivo sam se upoznao sa njegovim obraćanjem naciji od 10. septembra. Dopustiću sebi da malo polemišem o pitanju koje smatram apsolutno ključnim i temeljnim. Predsednik SAD pokušao je u svom govoru da obrazloži izuzetnost američke nacije. Politika koju sprovode SAD, po rečima Predsednika SAD, „razlikuje Ameriku od ostalih”. „Evo šta nas čini izuzetnim” – izjavio je on otvoreno. Smatram da je veoma opasno zametati u glavama ljudi ideju o njihovoj izuzetnosti čime god da je motivisano. Postoje države velike i male, bogate i siromašne, sa starim demokratskim tradicijama i koje tek traže svoj put ka demokratiji. One, naravno, sprovode različitu politiku. Mi se razlikujemo, ali kada molimo Gospoda da nas blagoslovi ne smemo da zaboravimo da nas je Bog stvorio jednakima”.
Svaka nacija koja pretenduje na izuzetnost i mesijanstvo završavala je propašću svoje države. Anglosaksonska elita priprema isto takvu sudbinu svojim narodima – međutim, smatra li ih ova kosmopolitska za svoje?
Prevela Ksenija Trajković
Izvor Fakti, 07. 09. 2014.
