DRAGOMIR ANTONIĆ: REFORME SU ZA SIROTINjU

U ozboljnim državama školski sistem se ne reformiše. On je klasičan, strog, i takav...

U ozboljnim državama školski sistem se ne reformiše. On je klasičan, strog, i takav treba da bude, jer on stvara ličnost

Život u Srbiji niti bilo gde na svetu nije bogata vinska karta iz koje može da se uzme samo ono što je kvalitetno i ukusno. On je težak i mukorpan, ali i lep. Čovek, ukoliko želi da opstane i odupre se problemima, trebalo bi da veruje u rad, samog sebe i svoju porodicu. Da, prema svojoj religiji, veruje u Boga i čuva svoje pamćenje. To su neprolazne vrednosti, i nije ni čudo što su danas ugrožene.

Uz poruku da dobro treba baciti u vodu i onda ići nizvodno, gde će se ono vratiti, ovo za „Novosti“ kaže etnolog Dragoljub Antonić, jedan od najboljih poznavalaca tradicije, običaja i navika našeg naroda. Obilazi, kaže, često Srbiju, a na putu se najbolje vidi situacija u državi i društvu. Ona će biti sve teža, napominje, ako se ne vratimo znanju i iskustvu naših predaka, koje jedino garantuje da ćemo se na pravi način suprotstaviti budućim problemima.

Srbi se često brane i pravdaju tradicijom, iako na delu mnogo ne drže do nje…

— Treba proći Srbijom i videti kako se ljudi odnose prema praznicima, crvenim slovima i običajima. Na ovaj ili onaj način poštuju ih svi. Na Ognjenu Mariju niko se neće prevariti i otići na njivu. Neće biti zaboravljen badnjak na Badnji dan niti farbanje jaja na Vaskrs. To je sve čuvanje duha tradicije. Teško ćemo naći i porodicu koja nema makar jednu sveščicu pesama Čika Jove Zmaja niti pravoslavni kalendar. To jesu sitnice, ali one su čuvari tradicije i običaja. Iznenađuje mnoštvo koje može da se vidi nedeljom u seoskim hramovima. Postoji utisak, naročito među onima koji ne posećuju bogosluženja, da su crkve prazne. To nije tačno, iako bismo možda mogli da kažemo da bi moglo da bude više naroda. Vera je, na kraju, lična stvar i svako treba da pronađe onu meru koja mu odgovara.

Vidovdan je ove godine imao višestruku simboliku, naročito u kontekstu Sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata. Ipak, obeležen je gotovo neformalno i skoro neprimetno. Da li smo nemarni prema ključnim datumima naše istorije?

— Tradicija može da se zloupotrebljava. Kada to odgovara prilikama, lako se potegne za Vidovdanom, ali događa se i obrnuto. Vidovdanu to ne smeta, niti to treba da smeta Srbima. On će biti uvek slavljen i pominjan. Važno je da praznike ne zaboravljamo. Čovek koji izgubi pamćenje prestaje da bude ličnost i postaje izopštena biljka koja vegetira i čeka svoj kraj. Tako je i sa narodom. Problem je kada se istorija i znamenite ličnosti kolektivno zaboravljaju. To je bio slučaj sa Milankovićem, Milunkom Savić, Danicom Jovanović, Slavkom Mihajlović… Srećom, uvek će se naći generacija koja će se setiti zaboravljenih i sa njih skinuti prašinu zaborava.

Misleći ljudi tvrde da nam je potrebna hitna moralna i duhovna obnova. Od čega, međutim, početi kada je gotovo sve razoreno?

— Od škola. U njih pod hitno treba vratiti srpske junačke pesme, rodoljubivu poeziju, narodne priče i bajke. Mi sve to imamo, ali o tome deca ne uče. Da je tako bilo oduvek, ne bismo danas morali da otimamo od zaborava. Narodna rodoljubiva tradicija bila je u školskom programu čak i u vreme komunizma, za koji govorimo da je bio strašan i razarajući. Ona nam je potrebna, jer se njome učvršćuju identitet i duh naroda.

A u privredi? Tamo je stanje podjednako loše, na ivici smo ekonomskog sloma.

— Treba obnoviti uništene zemljoradničke zadruge. Niko nema objašnjenje kome je smetala zadruga u selu Vukovac kod Krepoljina. Svedok sam da su tamo sedamdesetih godina slovenački kamioni čekali u redu da otkupe homoljski sir. Planine su tada bile pune stoke, jer je prodaja išla dobro. Zadruge su i tada radile po tržišnom principu, što nama danas prodaju kao vrhunsku istinu ekonomije. Tako je i sa notarima koje uvodimo. Jaka stvar, imali smo ih i početkom prošlog veka.

Pa ukinuli…

— Diskontinuitet je naš veliki problem. Kao primer može da posluže 26.000 privatnih radnji zatvorenih u Srbiji od 1946. do 1948. godine. Time je ubijen preduzetnički duh u državi. Na isti način tada su razbijeni i krupni zemljišni posedi, čemu danas težimo. Nekada su to bili diktati Kominterne, a danas neoliberalizma. Umesto da čuvamo znanje koje su taložili naši preci, mi robujemo diktatima.

Sela su danas siromašna, često bez osnovne infrastrukture i slabo naseljena. Može li im se pomoći?

— Demografska situacija jeste loša. Tabanam, međutim, po Srbiji i šta vidim – naroda ima, njive su obrađene, letina obrana. Kako ljudima to uspeva, često mi nije jasno. Situacija jeste loša, ali nije katastrofalna. Država mora seljacima da na delu pokazaže da proizvodnja ima smisla i da ih motiviše da rade. Sistem je, međutim, više zaiteresovan za zabavu nego za pošteni rad. Kada gledate reportaže na TV sa pitanjem zašto mladi odlaze iz malih mesta, svi se žale što nema mesta za zabavu. Proizvodnju slabo ko pominje. Narkomanija se uveliko javila i u manjim mestima, pa se tako Petrovac na Mlavi sve češće naziva Petrovac na travi. Jedan četrdesetogodišnjak, rodom nedaleko od Malog Crnića, nedavno mi se žalio zato što ne može da nasledi penziju pokojne babe koja je radila u Austriji. To su naši najveći problemi.

Za naš duhovni i privredni sunovrat najlakše je okriviti globalizaciju. Da li je ona nužno zaista toliko agresivna i rušilačka ili mi samo nemamo pravi odgovor?

— Ne smemo da budemo ksenofobični i da se plašimo svega što dolazi sa strane, niti euforični pa da sve prihvatamo i još to veličamo kao najbolje. Ne bismo smeli da se zavaravamo da u Evropi vlada blagostanje, da nema podmićivanja, krađe, kriminala… Obim korupcije u EU u 2012. godini bio je oko 120 milijardi evra. Na mestu sa takvom koncentracijom činovnika kao što je Brisel korupcija je neminovna.

Od Evrope moramo da uzmemo dobre strane, ali da bismo to uspeli, treba dobro da je upoznamo. Globalizacija je opasna zbog toga što narode ne priprema da od nje uzimaju kvalitet, već – škart. Evo, u poljoprivredi, na primer. Nameće se sadnja kultura pomoću jednokratnog semena, onog iz koga neće moći da se stvori novo. Takav pristup odgovara samo dobrim bankarima, jer se stvara idealno tlo za kredite.

Kako da im se odupremo kada je kapital u njihovim rukama?

— Knez Miloš je u svoje vreme zabranio stavljanje hipoteke na kuću, okućnicu, par volova i kazan za rakiju. Iako bi ga neoloberali zbog toga optužili da je kočio razvoj bankarskog sektora, srpskog seljaka tako je spasao dužničkog ropstva. Ta vrsta zaštite postojala je čak i u vreme socijalizma, kada je kreditno zaduženje bilo moguće samo do trećine zarade. Suština pravne države jeste i u tome da ne može sve da prepusti ličnoj odgovornosti pojedinca, koji je po pravilu povodljiv i sklon pretaranom trošenju i zaduživanju.

Obrazovanje je, kažu, temelj društva. Sistem prosvete je kod nas već godinama u stanju neprekidnih reformi, i još uvek nije našao jasan put. Da li već trpimo posledice lošeg odnosa prema školstvu?

— Reforme su za sirotinju. U ozboljnim državama školski sistem se ne reformiše. On je klasičan, strog, i takav treba da bude, jer on stvara ličnost. U njemu nema učeničkih prava, i mora da se zna ko koga ocenjuje – profesor učenika, nikada obrnuto. Mi sistem imamo, ali moramo samo u njega da vratimo znanja koja posedujemo. U našim gimnazijama gotovo i da se ne pominje Zakonopravilo Svetog Save, iako je sa svojih 800 strana jedan od temeljnih dokumenata naše, ali i evropske kulture i prava. Na kraju krajeva, nigde ne piše da svi moraju da budu školovani, što razvijene zemlje vrlo dobro znaju.

Ljudi iz Crkve redovno ukazuju na to kako se vera našeg naroda svodi na poštovanje običaja. Kakvi su Srbi vernici i da li im je religioznost svojstveno osećanje?

— Po ovom pitanju najbolje je da se držimo Svetog Save. On je ovo pitanje uredio propisujući držanje krutih kanona na terenu bogosluženja. Sve ostalo što se događa van zidova hrama on je mudro prilagodio narodu, kako bi obrede lakše i bezbolnije prihvatio. Iz ugla svetosavlja treba gledati i na daće, parastose i druge običaje našeg naroda. Tome se ne treba protiviti, niti to sputavati. Krsna slava i njene varijacije, uostalom, najbolji su primer. Suština je slavljenje svetitelja i tu ne treba biti mnogo rigidan. Crkva treba da propoveda radost, a ne da nas plaši odgovornošću.

Bliži nam se vreme slava. Koje će ove jesni biti glavne teme za slavskim trpezama?

— Smanjenje penzija, poskupljenje struje i rat u Ukrajini. Ako imamo 1,7 miliona penzionera, od kojih veliki broj izdržava i mlađe članove porodice, sigurno je da je to važna tema. Često zaboravljamo da penzija nije socijalna kategorija, već nešto u šta je uložen novac. Nema nijednog razloga da penzioneri ispaštaju zbog neodgovornosti ili krađe drugih ljudi. Zna se ko su krivci za propast naših finansija, ali oni godinama prolaze bez odgovornosti. Kao primer nam se nameće Grčka, gde su, kako kažu, penzije smanjene. To nije tačno, jer su tamo ukinuti samo dodaci koji su dopunjavali iznos na čeku.

MLADI IMAJU BUDUĆNOST

Mnogo se priča o kvalitetima i manama novih generacija. Kako vidite današnju omladinu?

— Srećem se sa dosta mladih ljudi, ali generalne ocene nema. U crkvama vidim omladinu koja poznaje našu istoriju, voli narodnu kulturu, nada se školovanju i uspešnom poslu. Njima predviđam lepu budućnost. Država ne vrednuje rad i uspeh, već kao poželjni model nudi nerad i estradu. Ljudi moje generacije načinili su ogromnu grešku jer su mnogo štitili svoju decu. Njima i danas ostavljaju stanove i imovinu, jer „deca ne smeju da se muče“… Tako je stvorena cela generacija ljudi bez ičega, zavisnih od imovine koju su stekli njihovi roditelji.

VRATIMO SRPSKI KALENDAR

Često ističete da su se Srbi, uz mnoge druge stvari, odrekli i svog kalendara. Koja je trenutno godina po njemu?

— Svi koji ozbiljno izučavaju kalendare znaju da je trenutno 7522. godina, po starom srpskom kalendaru. Mi iz nekog razloga bežimo i od toga. U svetu se danas koriste 42 kalendara. U Burmi je tako 1375. godina, Jevrejima je 5774, Kinezima četiri hiljade sedamsto i neka. Svoj način računanja vremena doskora imala je i Švedska. Korišćenje sopstvenog kalendara ne znači odricanje od ovoga koji je važeći u svetu. To je svar dogovora. Srpski kalendar koristio se sve do kraja 16. veka. Prema njemu je računato vreme događaja u svim poveljama, dokumentima, crkvenim knjigama…

TRADICIJA JE REŠENjE ZA SVET

Socijalno učenje Ruske pravoslavne crkve, čija su osnova tradicionalizam i konzervativizam, postaje polako neka vrsta ideologije nove Rusije. Da li se u tim vrednostima krije rešenje i za naš put u budućnost?

— To je rešenje za ceo svet. Farmeri u Ohaju ili Oklahomi čuvaju iste vrednosti kao i ljudi u Rusiji, Kini, Grčkoj… Mi vidimo samo ono što izađe na površinu, tako da i Ameriku doživljavamo kroz establišment, vladu i Holivud. Aristotel sigurno nije bilo zatucan kada je rekao da je porodica društvo u malom i da je njeno očuvanje jedina garancija budućnosti. Sumnjam da je bilo ko od ovih što propagiraju suprotno, pametniji i dalekovidiji od Aristotela.

Autor Rade Dragović

Izvor Večernje novosti, 07. septembar 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u