U diplomatskom pokeru posle pada Berlinskog zida, Gorbačov je potpuno izmanevrisan, a Rusija ostavljena na periferiji Evrope, čime su posejani današnji problemi
Zapad je prekršio obećanje da se NATO, posle ujedinjenja Nemačke, neće širiti na Istok, pa zato Rusija danas ima moralno pravo da se, štiteći svoje nacionalne interese, ne pridržava sporazuma koje je potpisala o integritetu Ukrajine, jedna je od teza u tekućim polemikama ko je krivac za najveće zaoštravanje između Moskve i prestonica zapadnih sila od završetka hladnog rata.
Da li je Zapad zaista obećao da se NATO neće širiti, ili je to samo diplomatski mit i propagandna magla, dok je istina da je Sovjetski Savez (i njegov tadašnji lider Mihail Gorbačov) u diplomatskom pokeru koji je, u procesu pregovaranja o ujedinjenju Nemačke, potpuno izmanevrisan, sa ishodom koji se ipak retko događa u međunarodnim pregovorima: da jedna strana dobije sve, a druga ništa.
Ono što su činjenice koje su istoričari konstatovali posle otvaranja arhiva sa dokumentima o diplomatskom saobraćaju od pada Berlinskog zida (9. novembar 1989), pa do neočekivano brzog sporazuma sila pobednica Drugog svetskog rata (SAD, Francuska, Britanija, Rusija) o ujedinjenju dve Nemačke (3. oktobar 1990), nema nijednog pisanog dokumenta koji je NATO formalno sprečavao da se prvo proširi na počivšu Istočnu Nemačku, a kasnije na još 12 zemalja, među kojima su bivše sovjetske republike i nekadašnje članice Varšavskog pakta.
Četvrt veka od ujedinjenja Nemačke biće obeleženo ovog novembra: to su i 25 godina njenog obnovljenog suvereniteta i više nego impresivnog uspona, ekonomskog i političkog. Danas niko ne spori da je ona dominantna sila Evrope, da je njena poslednja, pa da je čak obnovila izvesne imperijalne ambicije.
A pre samo 25 godina nominalno je bila okupirana od pomenute četiri sile. Simbol toga bio je podeljeni Berlin (i njegov čuveni Zid, kojim se Istok nije branio od Zapada, nego od sopstvenih građana kojima je prosperitet na drugoj stani bio draži od mukotrpnog života u socijalističkom raju).
Ujedinjenje Nemačke isposlovano je za manje od godinu dana, što ne znači da su pregovori bili laki. Protiv „pangermanizma”, koje bi donelo ujedinjenje, na početku ovog procesa bila je britanska premijerka Margaret Tačer i italijanski premijer Đulio Andreoti. Jedino je nedvosmisleno „za” bila Amerika.
Prema uslovima nemačke predaje na kraju Drugog svetskog rata, Istočna i Zapadna Nemačka nisu mogle da menjaju svoje granice niti da se ujedine bez izričite saglasnosti sila pobednica.
Sovjetski Savez (koji je prestao da postoji 26. decembra 1991) na teritoriji Istočne Nemačke imao je 350.000 vojnika, a uz to bez njegove saglasnosti sporazum nije bio moguć. Imao je dakle jake adute. Kako se onda dogodilo da Gorbačov na kraju kapitulira: da preda sve a zauzvrat ne dobije ništa (ako se ne računaju sitni ustupci oko rokova povlačenja sovjetskih vojnika i početna novčana pomoć Zapadne Nemačke od 12 milijardi nemačkih maraka).
Inicijalna platforma SAD, kako u najnovijem broju „Forin afers” podseća istoričarka Meri Eliz Sarote, predviđala je lepezu opcija, među kojima je bila i ujedinjena Nemačka izvan NATO-a. Tako nešto usmeno je predočeno i Gorbačovu, kako bi se isposlovala njegova saglasnost da pregovori o ujedinjenju započnu.
Da se NATO neće širiti na istočni deo ujedinjene Nemačke, Gorbačova je uveravao i kancelar Helmut Kol, što potvrđuju arhivirane zabeleške sa tih razgovora, ali ni u jednom momentu to nije pretvoreno u obavezujući sporazum.
U Vašingtonu je veoma brzo uočeno da je Gorbačov, zbog pogoršavajućih ekonomskih prilika u zemlji (SSSR je bio pred bankrotom) u veoma slaboj poziciji i da će se pre ili posle sve svesti na „gotovinu”. Zbog toga se u potonjim razgovorima ne pominje opcija neširenja niti neutralne Nemačke.
Amerikanci su odmah presekli i Gorbačovljevu ideju da i Sovjetski Savez uđe u NATO, koju je on, u razgovoru sa šefom američke diplomatije Džejmsom Bejkerom, obrazložio ovako: „Kažete nam da NATO nije usmeren protiv nas, već je samo bezbednosna struktura koja se prilagođava novim realnostima – pa stoga mi predlažemo da uđemo u NATO”. Bejker je međutim to odbio „na prvu loptu”, rečima da je „panevropska bezbednost samo san”.
Bilo je i ideja da ujedinjena Nemačka istovremeno bude i u NATO i u Varšavskom paktu. Kako je u tekstu objavljenom u novembru 2010. izneo „Špigl”, zapadni Nemci su oba pregovaračka tabora praktično matirali jednim javnim, ali ipak neočekivanim adutom: članom 23 svog ustava koji je predviđao da Istočna Nemačka može Zapadnoj da pristupi u svakom momentu: jedini uslov bila je rezolucija istočnonemačkom parlamenta, koja je u novim okolnostima bila zagarantovana.
Na kraju se, na prijatno zaprepašćenje Amerikanaca, presaldumio sam Gorbačov, prilikom razgovora sa predsednikom Džordžom Bušom (starijim) u Vašingtonu, u maju 1990, kada je rekao da Nemci mogu sami da odlučuju o svom članstvu u NATO-u:
Pad Berlinskog zida i ekspresno ujedinjenje dve Nemačke označili su početak unipolarnog poretka i overili istorijski poraz SSSR-a. Diplomatski nokaut kad je reč o NATO-u bio je samo posledica toga.
U međuvremenu, „unipolarni momenat” je prošao, Rusija se oporavila iz nokdauna u kojem je bila tokom devedesetih godina prošlog veka, a Vladimir Putin nastoji da joj povrati status globalne sile. Da li je to, i u kojoj meri moguće, gledamo u aktuelnom filmu.
Izvor Politika, 10. 09. 2014.
