O hladnokrvnosti, samopouzdanju, bezobrazluku i onostranim asistencijama jednog košarkaša i čudesnim igrama reprezentacije Srbije
Platon u „Državi“ teologiju određuje kao produbljivanje onoga u šta se veruje. Mnogi od nas koji su verovali u plasman Srbije u polufinale racionalizavali su to svoje verovanje činjenicom da je Miloš Teodosić za reprezentaciju uvek bolje igrao nego za klub (baš kao, na primer, Aleksandar Đorđević nekada) i da bi mogao da nadmaši svoje partije iz Poljske pre pet i Turske pre četiri godine.
Plasman u finale nije razmatrala nijedna religija. Uostalom, veći bi broj vernika našla teza da ćemo izgubiti od Irana i odmah se vratiti kući nego da ćemo igrati finale protiv Sjedinjenih Američkih Država.
Ali, Teo nije samo nadmašio neke od svojih najboljih nastupa u reprezentaciji. On je svoju igru, a najbolji je košarkaš reprezentacije u poslednjih pet godina, podigao na jedan dodatni nivo.
Nikada nijedna uspešna srpska ili jugoslovenska reprezentacija nije toliko zavisila od jednog igrača, kao što ova zavisi od Teodosića. Napadi s njim u petorci su nestvarni. Ovakvu igru na protivničkoj strani terena nismo imali još od Turske 2001. godine. Asistencije već zadiru u onostrano; protivnici, najbolji evropski i svetski igrači ispadaju naivčine; nedostaje još samo da zaustave igru i zatraže usporeni snimak da bi videli kuda je lopta prošla. A hladnokrvnost, samopouzdanje i bezobrazluk na tom nivou ne pamtimo još od Aleksandra Đorđevića na toj poziciji i u tom dresu, u junu i julu 1995.
Teo, međutim, nije lak za korišćenje. Sam njegov pogled i izraz lica, naizgled odsutan, ne odaje utisak nekoga ko bi mogao da izdrži sa još 11 ljudi, pogotovo ako su svi muškarci, za istim stolom, duže od 15 minuta. A njegov zadatak je da ih učini boljim.
I zato je Teodosiću sada teže nego onda Đorđeviću. Kakve je sve igrače oko sebe imao Sale kad je organizovao napad reprezentacije! Ali, zato je Đorđeviću sada lakše da razume Teodosića. I on je sa „Partizanom“ išao do vrha samo sa Danilovićem. I zato Teodosić najbolje igra upravo kod Đorđevića.
Nema sumnje da je Đorđević ozbiljno mislio kada je rekao da svi igrači moraju da budu deo sistema i da ne sme da bude iskakanja, ali se seća da je jedan igrač iskakao i kod Ivkovića i Obradovića, za koje niko ne sumnja da sve – a pogotovo svoj posao – rade izuzetno ozbiljno.
Zato je Đorđević rešio da na Svetsko prvenstvo krene sa dva plejmejkera; jednim dugogodišnjim pouzdanim reprezentativcem, koga bije glas da češće gleda u vrat protivnika nego u koš, i drugim, debitantom, koji je u klubu koji je nedavno odustao od takmičenja bio treća opcija na poziciji plejmejkera, druga na poziciji beka i prva jedino kad su tvitovi u pitanju.
Takva dva plejmejkera poveo je legendarni srpski plejmejker na Mundobasket da bi „radili“ za onog, jedinog van sistema. Onoga čiji je zadatak bio da, kako kaže Boža Maljković, košarku usmeri ka umetnosti.
A Srbiju ka polufinalu Svetskog prvenstva.
A Teo ju je odveo pravo u veliko finale.
Tu više nema racionalnog objašnjenja, to je teologija.
Izvor RTS, 12. 09. 2014.
