PRAVI CILj ISIS JE SAUDIJSKA ARABIJA

ALISTER KRUK* Meta ISIS je osvajanje Meke i Medine, i na osnovu toga sticae...

ALISTER KRUK*

Meta ISIS je osvajanje Meke i Medine, i na osnovu toga sticae legitimiteta za ISIS kao nove Emire od Arabije

ISIS (Islamic State of Iraq and the Sirya – Islamska država Iraka i Sirije) zaista je prava tempirana bomba ubačena u srce Bliskog Istoka. Međutim, njegova destruktivna moć nije u onom što se obično misli. Ona nije u „maršu obezglavljenih”, nije u ubistvima, osvajanju gradova i sela; ona je u najsurovijoj „pravdi” – iako užasnoj, ona predstavlja mesto gde se nalazi prava snaga. Još uvek je jača od eksponencijalnog porasta broja mladih muslimana koji im pristupaju, ogromnog arsenala oružja i stotina miliona dolara koje poseduju.

Njen stvarni potencijal za uništenje leži negde drugde – u urušavanju Saudijske Arabije kao kamena temeljca modernog Bliskog Istoka. Moramo da shvatimo da sada zaista ne postoji gotovo ništa što Zapad može da uradi povodom toga, osim da sedi i gleda.

Vodič za razumevanje zaista eksplozivnog potencijala ISIS, kao što je saudijski naučnik Fouad Ibrahim istakao (ali koji je previdom prošao skoro potpuno zanemaren ili je njegov značaj nezapažen), jeste doktrina ISIS, koja smišljeno i namerno koristi jezik Abd-al Vahaba, koji je u 18. veku, zajedno sa Ibn Saudom, osnovao vehabizam i otpočeo projekat Saudijske Arabije.

Kao primer, navešću Abua Omara al-Bagdadija, prvog „princa među vernicima“ u Islamskoj državi Irak, koji je 2006. godine formulisao principe svoje buduće države… Među njenim ciljevima je širenje monoteizma „koji je sam po sebi svrsishodan (zbog kog su i stvoreni ljudi) i (za koju moraju biti pozvani) na islam…“ Ovaj jezik u potpunosti oponaša formulaciju Abd-al Vahaba. Stoga ne iznenađuje da se spisi i Vahabijevi komentari o sopstvenom radu naširoko distribuiraju na područjima pod kontrolom ISIS i da su predmet izučavanja. Bagdadi kasnije sa odobravanjem napominje „da generacija mladih ljudi biva obučena na osnovu zaboravljene doktrine vernosti i poricanja”.

Šta je ta “zaboravljena tradicija vernosti i poricanja?” To je Abd al-Vahabova doktrina da je vera u jednog (za njega antropomorfnog) Boga – koji je sam po sebi dostojan obožavanja – sama po sebi nedovoljna da učini čoveka ili ženu muslimanom.

On ili ona ne može biti pravi vernik, osim ako dodatno aktivno ne poreknu (i unište) bilo koji drugi predmet obožavanja. Spisak takvih potencijalnih subjekata idoloatrijskog obožavanja, koje Al-Vahab osuđuje kao idolopoklonstvo, bio je toliko obiman da su skoro svi muslimani bili izloženi riziku da potpadnu pod njegovu definiciju „nevernika”. Oni su stoga suočeni sa izborom: ili će se prikloniti Al-Vahabovoj viziji islama – ili će biti ubijeni, a njihove žene, njihova deca i lična imovina će biti uzeti kao plen džihada. Čak samo izražavanje sumnje u ovu doktrinu, kaže Al-Vahab, trebalo bi kazniti pogubljenjem.

Verujem da poenta Fuada Ibrahima nije samo u isticanju ekstremnog redukcionizma Al-Vahabove vizije već da nagovesti nešto sasvim drugo: kroz namerno usvajanja ovog vehabijskog jezika ISIS svesno skida osigurač kako bi izazvao veću regionalnu eksploziju – onu koja ima veoma realnu mogućnost da se dogodi, a, ako bude uspešna, ona će odlučujuće promeniti Bliski Istok.

Upravo je to idealistička, puritanska, prozelitistička formulacija Al-Vahaba, koji je bio „otac” celog saudijskog „projekta” (onog koji je nasilno potisnula Turska 1818, ali je spektakularno vaskrsao u 1920, da bi postao Saudijsko Kraljevstvo kakvo danas znamo). Ali od njegove renesanse u 1920, saudijska projekat je uvek nosio u sebi „gen” samouništenja.

isil15

SAUDIJSKI PUT VODE BRITANCI I SAD

Paradoksalno, ali zapravo je buntovni britanski zvaničnik bio taj koji je pomogao da se takav gen ugradi u novu državu. Britanac, zvanično u pratnji kralja Aziza, bio je Hari St. Džon Filbi (otac Kima Filbija, oficira MI-6 koji je špijunirao za sovjetski KGB). On će postati blizak saradnik kralja Abd al-Aziza, podneće ostavku na mesto britanskog zvaničnika i do svoje smrti ostati ključni član saudijskog dvora. On je, kao i Lorens od Arabije, bio arabista (izučavao je arapski jezik i kulturu, nap. M. J.). Filbi kasnije prelazi u vehabijski islam i postaje poznat kao kao šeik Abdulah.

St. Džon Filbi je bio klasa za sebe – postavio je samom sebi cilj da učini svog prijatelja Abd al-Aziza vladarom Arabije. Zaista, potpuno je jasno da u daljem ispunjavanju te svoje ambicije nije radio na osnovu zvaničnih uputstava. Kada je, na primer, ohrabrio kralja Aziza da se proširi u severnom Nejdu, naređeno mu je da odustane. Ali, kao što beleži američki autor Stiven Švarc, Aziz je bio svestan da je Britanija u više navrata obećala da će poraz od Otomanske imperije dovesti do stvaranja arapske države, i to je, nema sumnje, ohrabrilo Filbijeve i Azizove aspiracije da postanu novi vladari arapskog sveta.

Nije jasno šta se dogodilo između Filbija i vladara (izgleda da su detalji nekako sakriveni), ali izgleda da Filbijeva vizija nije bila ograničena na izgradnju države na konvencionalni način, već pre na transformaciju šire islamske ummah (zajednice vernika) u vehabijski instrument koji bi učvrstio Al-Sauda kao lidera Arabije. Da bi se to dogodilo, Azizu je bilo neophodno da dobije britanski pristanak (i mnogo kasnije, američko odobrenje). „Ovo je bio gambit Abd al-Aziza, uz savete Filbija”, primećuje Švarc.

isil16

BRITANSKI KUM SAUDIJSKE ARABIJE

U izvesnom smislu za Filbija se može reći da je kum ovom značajnom paktu, preko koga će saudijsko vođstvo iskoristi svoj uticaj da „upravlja” sunitskim islamom u ime zapadnih ciljeva (obuzdavanje socijalizma, ba’atizma, naserizma, sovjetskog uticaja, Irana itd.) – a, zauzvrat, Zapad će se prećutno složiti sa mekom moći Saudijske Arabije – vahabitizacijom islamske ummah (uz prateće uništavanje islamskih intelektualnih tradicija i raznovrsnost i sejanje dubokih podela unutar muslimanskog sveta).

Kao rezultat toga – od tada pa do sada – britanska i američka politika vezane su za saudijske ciljeve (čvrsto kao za svoje sopstvene) i bile je u velikoj meri zavisne od Saudijske Arabije u ostvarivanju svog zadatka na Bliskom Istoku.

Zadobijanje zapadne podrške i njen kontinuitet, međutim, zahtevaju promenu metoda: „projekat” je morao da se promeni od toga da bude naoružani, prozelitistički islamski avangardni pokret u nešto više nalik državnotvornosti. To nikada nije bilo lako zbog nasleđenih protivrečnosti (puritanski moral naspram realpolitike i novca) i, kako je vreme prolazilo, javlja se problem sa prilagođavanjem „modernosti”, koju državnotvornost zahteva, što je izazvalo „gen” da postanu aktivniji umesto da postanu inertniji.

Čak se i sam Abd al-Aziz suočio sa „alergijskom reakcijom” u vidu ozbiljne pobune svoje vehabijske milicije, saudijskog Ikhwan. Kada je širenje teritorije pod kontrolom Ikhwan dostiglo granicu teritorije pod kontrolom Britanije, Abd al-Aziz je pokušao da obuzda svoju miliciju (Filbi ga je molio da traži britansku zaštitu), ali Ikhwan, već kritički nastrojena zbog Al-Azizove upotrebe moderne tehnologije (telefon, telegraf i mitraljez), postaje uvređena zbog napuštanja džihada zbog razloga svetske realpolitike… Oni su odbili da polože oružje i, umesto toga, pobunili su se protiv svog kralja… Posle niza krvavih sukoba, pobuna je slomljena 1929. Članovi Ikhwan koji su ostali lojalni kasnije su primljeni u Saudijsku nacionalnu gardu.

Sin kralja Aziza, njegov naslednik Saud, suočio se sa drugačijim oblikom reakcije (manje krvavim, ali efikasnijim). Svrgnuo ga je sa prestola verski establišment u korist njegovog brata Fejsala. Najveći greh mu je bilo razmetljivo i ekstravagantno ponašanje. Njegovo hvalisanje i uživanje u raskoši vređali su religijske vođe, koji su očekivali od „Imama muslimana” da nastavi sa pobožnim, prozelitskim načinom života.

Kralja Fejsala, Saudovog naslednika, ubio je njegov sinovac 1975. godine. Došao je na dvor da bi se zakleo na vernost, ali je, umesto toga, izvadio pištolj i pucao kralju u glavu. Sinovac je bio uznemiren uplivom zapadnih verovanja i inovacija u vehabijsko društvo, a na štetu prvobitnih vehabijskih ideala

ZAUZIMANjE VELIKE DžAMIJE 1979. GODINE

Daleko najozbiljnija situacija bila je pošto je Juhaiman al-Otaibi oživeo Ikhwan, što je kulminiralo time da je Veliku džamiju zauzelo nekih 400-500 naoružanih muškaraca i žena 1979. godine. Juhaiman je iz uticajnog plemena Otaybi iz Nejda, koje je vodilo i bilo glavni elemenat u originalnom Ikhwan-u iz 1920.

Juhaiman i njegovi sledbenici, od kojih su mnogi došli iz Medine, imali su prećutnu podršku mnogih sveštenika i Šeika Abdel-Aziz bin Baza, bivšeg muftije Saudijske Arabije. Juhaiman je naveo da se Šeik bin Baz nikada nije usprotivio njegovom Ikhwan učenju, koje je bilo kritički nastrojeno prema sveštenstvu (ulemi) zbog labavog postupanja sa „nevernicima”), ali da ga je Bin Baz uglavnom kritikovao za govore u kojima je poručivao da je „vladajuća Al-Saud dinastija izgubila legitimitet jer je postala korumpirana, hvalisava i da je uništila saudijsku kulturu agresivnom politikom vesternizacije“.

Značajno je da je Juhaiman sledbenicima propovedao svoje Ikhwani poruke u više džamija u Saudijskoj Arabiji. U početku nije bio hapšen, ali su konačmo on i njegovi sledbenici privedeni na saslušanje 1978. godine. Članovi uleme (uključujući i Bin Baza) su ih unakrsno ispitivali zbog jeresi, ali su na kraju naredili njihovo oslobađanje, jer su ih videli kao ništa više od tradicionalista koji se okreću nazad Ikhwani – kao Juhaimanov deda – i zato ne predstavlja pretnju.

Čak i kada je zauzeta džamija oslobođena, uleme su pokazale izvestan nivo tolerancije za pobunjenike. Kada je vlada zatražila fatvu koja bi omogućila da se vojska upotrebi unutar džamije, rečnik Bin Baza i druge visoke uleme je bio začuđujuće uzdržan. Učenjaci nisu proglasili Juhaimana i njegove sledbenike nemuslimanima uprkos njihovom narušavanju svetosti Velike džamije, već su ih samo nazivali al-jamaah al-musallahah (naoružana grupa).

Grupa koju je Juhaiman vodio nikako se nije mogla smatrati marginalnom i udaljenom od važnih izvora moći i bogatstva. U izvesnom smislu ona je sve vreme plivala u prijateljskim vodama dobrodošlice. Juhaimanov deda je bio jedan od lidera originalnog Ikhwan, a posle pobune protiv Abdel Aziza, mnogi od drugova njegovog dede su prešli u Nacionalnu gardu. Sam Juhaiman je služio u gardi i na taj način je bio u stanju da dobija oružje i vojnu podršku od simpatizera u Nacionalnoj gardi. Neophodno oružje i hrana da se održe pod opsadom bili su unapred spremljeni i sakriveni unutar Velike džamije. Juhaiman je takođe bio u prilici da pozove bogate pojedince da finansiraju ovaj poduhvat.

ISIS PROTIV POZAPADNjAČENIH SAUDIJACA

Poenta podsećanja na ovu istoriju jeste da istakne koliko uspon ISIS u Iraku i Siriji mora izazivati nelagode u saudijskom rukovodstvu. Prethodne Ikhwani manifestacije su potisnute – ali sve one su se događale unutar kraljevstva.

ISIS je međutim neo-Ikhwani pokret, koji se odvija izvan Kraljevine i koji štaviše prati Juhaimanovo otpadništvo u svojim oštrim kritikama vladajuće porodice Al-Saud.

Taj duboki raskol vidimo danas u Saudijskoj Arabiji između moderne struje, čiji je deo i kralj Abdulah, i „Juhaiman” struje, čiji su deo Bin Ladenove saudijske pristalice ISIS i saudijske verske vođe. Taj raskol koji postoji čak i unutar same saudijske kraljevske porodice.

Prema listu Al-Hajat, koji je u vlasništvu porodice Saud, u julu 2014. objavljen je rezultat ankete javnog mnjenja sa sajtovima društvenih mreža, tvrdeći da 92 odsto ispitanika fokus grupa smatra da je ISIS saglasan vrednostima islama i islamskog zakona. Vodeći saudijski komentator Džamal Kašogi nedavno je upozorio na pristalice ISIS, koji „posmatraju iz senke”:

„Postoje mladi ljudi sa iskrivljenim mentalitetom i shvatanjem života i šerijatskog prava. Oni odbacuju nasleđe vekova i navodne dobitke modernizacije, koja još nije ni završena. Oni se pretvaraju u pobunjenike, emire i kalife, napadajući ogroman prostor naše zemlje. Oni otimaju umove naše dece i odbacuju granice. Oni odbacuju sva pravila i zakone, sve u cilju ostvarenja njihove vizije politike, upravljanja, života, društvom i ekonomijom. Za građane koji se nalaze pod samoproglašenim „komandantom vernih” ili kalifom, nema drugog izbora… Ne zanima ih da li se izdvajate među ljudima i ako ste obrazovan čovek, ili predavač, ili vođa plemena, odnosno verski vođa, ili aktivni političar, ili čak sudija… Morate da poštujete komandanta vernika i zakunete mu se na vernost. Kada se ospori njihova politika, Abu Obedia al Jazravi viče, govoreći: ‘Umuknite. Naša referenca je knjiga i Suna i to je to’.”

„Šta smo uradili pogrešno?”, pita se Kašogi. Sa 3.000-4.000 saudijskih boraca u Islamskoj državi danas, on savetuje da je „potreban pogled iznutra kako bi se objasnio uspon ISIS“. Možda je vreme, kaže Kašogi, da priznamo „naše političke greške” i da „ispravimo greške naših prethodnika”.

NAJRANjIVIJI JE KRALj MODERNIZATOR

Sadašnji saudijski kralj Abdulah, paradoksalno, sve je ranjiviji upravo zato što je modernizator. Kralj je obuzdavao uticaj verskih institucija i verske policije – i, najvažnije, četiri sunitske škole filozofije dobile su njegovu dozvolu da ih koriste oni koji ih se pridržavaju (Al-Vahab se, nasuprot tome, protivio svim ostalim školama filozofije osim sopstvene).

Takođe, moguće je da se šitski stanovnici istočne Saudijske Arabije pozovu na Ja’afarijevo učenje i da se okrenu Ja’afari šiitskom sveštenstvu. (Kao jasan kontrast, Al-Vahab je osećao posebnu netrpeljivost prema šiitima i smatrao ih za otpadnike. Uslovno, doskoro, 90-tih godina prošlog veka sveštenici kao Bin Baz – bivši muftija – i Abdullah Jibrin su ponavljali uobičajeni stav da da su šiiti nevernici).

Neki iz redova sadašnje saudijske uleme će smatrati da takve reforme skoro da predstavljaju provokaciju protiv vehabijske doktrine ili, u najmanju ruku, još jedan primer vesternizacije. ISIS, na primer, svaku osobu koja zatraži nadležnost bilo koga osim Islamske države smatra krivom u pogledu vere – jer, prema njihovom shvatanju, sve takve „ostale“ jurisdikcije oličavaju novotariju ili „pozajmicu“ iz drugih kultura.

Ključno političko pitanje je da li će jednostavna činjenica da je ISIS uspešan i da predstavlja punu manifestaciju (cvetanje) originalne pobožnoste i avangardizma arhetipskog impulsa stimulisati i aktivirati disidentski gen unutar saudijskog kraljevstva? Ako se to desi, a Saudijska Arabija je zahvaćena žarom ISIS, Persijski zaliv nikad više neće biti isti. Saudijska Arabija će se raspasti, a Bliski Istok će biti izmenjen do neprepoznatljivosti.

Ukratko, to je priroda tempirane bomba postavljene na Bliskom Istoku. Aluzije ISIS na Abd al-Vahaba i Juhaimana (čiji disidentski spisi su kružili unutar ISIS) predstavljaju moć́nu provokaciju: oni drže ogledalo pred saudijskim društvom, koje, izgleda, reflektuje nazad odraz izgubljene „čistote “ i ranih verovanja koja su danas iskvarena pokazivanjem bogatstva i povlađivanjem sopstvenim porivima.

To je bomba ISIS postavljena u saudijsko društvo. Kralj Abdulah i njegove reforme su popularni i možda mogu da obuzdaju ponovnu pojavu Ikwhani otpadništva. Ali da li će se taj kurs zadržati i posle njegove smrti?

U tome leži i teškoća za američku politiku koja se trenutno odvija. Izgleda da je ponovo u pitanju jedna od varijanti (američke) doktrine „predvoditi iz pozadine”, koja ima za cilj da se sunitske države i zajednice ujedine u borbi protiv ISIS (kao u Iraku sa Nacionalnim savetom za buđenje Iraka).

To je strategija koja se čini veoma neverovatnom. Ko bi želeo da se uključi u ovaj delikatni procep unutar Saudijaca? Da li će usaglašeni zajednički napadi sunita na ISIS učiniti boljim položaj kralja Abdulaha ili bi to moglo još više potpaliti i razgneviti domaće saudijske disidenta? Kome to zapravo ISIS preti? To ne može biti jasnije. Direktno ne ugrožava Zapad (mada zapadnjaci treba da ostanu na oprezu i vode računa da ne nagaze ovog škorpiona ).

Istorija saudijskog Ikhwani pokreta je jasna: onakva je kakvu su je Ibn Saud i Abd al-Vahab stvorili u 18. veku; onakva je kakvu je saudijski Ikhwani stvorio u 20. veku. Prava meta ISIS mora biti Hidžaz – osvajanje Meke i Medine, i na osnovu toga sticanje legitimiteta za ISIS kao nove Emire od Arabije.

_____________________

Napomena prevodioca:

* Alister Kruk (Alastair Crooke) je bivši agent MI-6 i autor knjige Otpor: Bit islamske revolucije (The Essence of Islamic Revolution). Često smo u situaciji da čitamo tekstove raznih političara i analitičara, međutim, veoma retko smo u prilici da nam svoja razmišljanja predstave ljudi koji decenijama zaista oblikuju stvarnost. Alister Kruk je jedan od tih ljudi. Čovek u čijoj radnoj biografiji stoji „praznina” od 25 godina, o kojima se jedino zna da je „pomagao rešavanju konflikata u Irskoj, Južnoj Africi, Namibiji, Avganistanu, Kambodži i Kolumbiji”, sigurno ima šta da kaže i napiše. Čitaoci Novog Standarda imaju priliku da pročitaju njegov autorski tekst, koji predstavlja istorijsku analizu korena nastajanja ISIS i njihovog uticaja na budućnost Bliskog Istoka, pa i celog sveta.

Odabrao i preveo MILjAN JOKIĆ

The Huffington Post

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u