NACRT NOVOG DRUŠTVA, SISTEMA I POLITIKE

MILE MILOŠEVIĆ Prvo se mora stvoriti novi politički aparat, različit od mentaliteta sadašnjih aktera,...

MILE MILOŠEVIĆ

Prvo se mora stvoriti novi politički aparat, različit od mentaliteta sadašnjih aktera, a onda prekinuti uhodane IFE mreže…

Kod nas je preovladalo uverenje da društvo nema baš nikakvo pravo da utiče na sistem. Čak toliko da ni svakodnevni diskurs ne razmatra sistem strukturalno, nego tek grupiše prigovore o lošem karakteru aktera: na njihove zloupotrebe i korupciju. Pored toga, sistemu se prilazi iz davno mrtvih paradigmi, koje nemaju uticaj u društvu zato što ga odavno i ne oslikavaju, ma kako se sami ljudi osećali. Istovrmeno, neke od alternativnih paradigmi bile su samo plod teorije tuđih svetova, ali ne i srpskog. I sama predistorija, koja počiva na jednopartiskoj opštelevoj ideološkoj poslušnosti i stilu mišljenja, tu je uzela svoj danak. Tako da se, pored ukorenjenosti prošlih paradigmi (spojeva), olako ostaje u ravni njihove idealizacije ili se njima stalno iznova vraća. Umesto konkretnosti činjenica.

Jedna od idealizacija je da su prihodi u društvu među domaćinstvima raspoređeni prema normalnoj krivoj raspodele. Tako je i sa socijalnim statusima. Kriva raspodele zapravo više liči na toranj sa vrlo dugom antenom u stilizovanom prikazu (grafikon dole: crvena linija je idealna predstava a plava mesečni prihodi po nemačkom domaćinstvu).

miletab4646461

Međutim, šta se događa kad se između 20 i 40 odsto pojavljuju domaćinstva bez prihoda (pa „ispadaju“ sa grafikona)? Da li je moguće govoriti kao da je reč o istom društvu? Da li je primenjiva ista sociologija kao da se ništa nije promenilo? Da li više govorimo o istoj politici i istom sistemu? I kakve su se sve promene odigrale?

MUTACIJA, A NE POREMEĆAJ

Prvo, ne možemo ignorisati činjenicu da nije reč o kriznom poremećaju, nego očitoj mutaciji društva. Drugo, više nema govora da je smisleno primeniti uobičajene postupke, ma koliko bilo inercije i zagovornika ignorisanja iz interesnih razloga. Treće, sad se mora razmišljati o novom jeziku deskripcije i novim zakonitostima. Uostalom, svi smo svedoci marginalizacije društva iz sistema, sa jedne, ili neosteljivosti sistema za naše društvo, sa druge strane, što dovodi do nesposobnosti da se uopšte artikuliše politika. Čak nema više ni interesa za tim, nego je na sceni sklonost manipulaciji, uz potpuno odvajanje od društva.

Zato je u društvima u kojima je još uvek raspodela bliska „antena modelu“ razmatrano kako se može od „posredne demokratije“ doći do većeg uticaja društva pomakom idealne situacije do mera „direktne demokratije“, participativnih modela (kao nevladin sektor–civilni sektor) zaključno sa boljim razumevanjem javne politike i medija. Ali očigledno ne i uspešno: u istoj Nemačkoj razmatran je koncept „osnovnog prihoda“ za sve nemačke građane da bi se sve svelo na Agendu 2010, i u tome Harcovu reformu rada, kojim se društvo prilagodilo sistemu izgubivši deo već stečenih prava. Pritom, taj politički sistem još uvek prepoznaje čoveka i društvo kao nesumnjive činjenice, premda očigledno u izmenjenom obliku u odnosu na naš, koji suštinski ignoriše i društvo i čoveka.

Osnovno za novo društvo u Srbiji jeste da isključeni nisu čak ni pretežno iz radničke klase, tako da takva društvena stratifikacija i nema velikog smisla. Čak se pre može govoriti da je promena takva da ona ukida funkcije srednje klase, do toga da je upitno da li više postoji takva društvena formacija – da li je uopšte stigla da nastane ili su i ti rudimenti u nastanku bili nešto sasvim treće. Zato, ponovo pogledajmo ove sve tri situacije:

untitledjfkgkgkgjfjfj

To znači da se od idealne slike sa nekim centrom – centrom političkog sistema, društva, politike, stranaka – preko stvarne slike, koja nije ni postojala u Srbiji, do novog društva, koje je naša današnja stvarnost, u osnovi se sve promenilo osim u glavama ljudi.

Ponovimo, većina se nije odvikla ni od samoupravnog modela da bi tek nakratko živela u fantazmu o demokratskom društvu, isključivo tranzitirajući kroz njega, a da bi se zapravo našla isključivo u novom društvu, koje samo produbljuje svoje razlike i konflikte. A tek o njemu ne želi da razmišlja. Samim tim ni u fundamentu da obuhvati procese ako i na bilo šta želi da utiče i da ga menja. Kako narod, tako i narodne vođe, se sami ne suočavaju sa promenama koje će vratiti društvo u sistem, upodobljujući aparat da je upotrebljiv za društvo, a ne samo uklopiv u svetski – anglosaksonski sistem.

POJAVE NOVOG DRUŠTVA

Pritom, zaključak je jednostavan: mi živimo u novom društvu. Sistem jeste isključio, i to potpuno, društvo koje se promenilo; politika je društveno i nacionalno impotentna jer ni društvo-narod nema baš nikakav uticaj zato što nema ni značaj za funkcionisanje sistema. Ne samo zato što je to kapitalistički sistem nego što ne postoji odgovarajuća politika, jer nema ni odgovarajućeg prepoznavanja sociologije novog društva, pa ni odnosa prema sistemu. Predugo nema nikakvog uvažavanja postojećih sila društva i sistema, nego vlada začaranost. Rezultat nije samo mutacija društva u novo sa osobinom tri frakcije još manje sposobnosti života nego je i nacionalno degenerativno, kao što je i državno destruktivno, samo još brže propadajuće nego što će nestati srpski narod ako se ne oslobodi pasioniranost zarobljena u pogrešnom aparatu moći. Jer društvo, sistem i politika moraju imati jaku tačku presecanja, sistem ne može da zatvori petlju funkcionisanja bez društva, a politika mora biti sposobna da prepozna i artikuliše modalitete. Otuda treba tragati za ne samo novim ljudima nego modelima organizovanja koji će podrazumevati ovu tačku – stilovima mišljenja koji će moći da zamisle prožimajući spoj.

Razmotrimo samo nekoliko pojava novog društva:

 

1. Moć je koncentrisana u oligarhijskim strukturama bez bilo kakve obaveze prema ostatku društva jer između njih stoji sistem; 
2. Napetost se dominantno seli unutar uključenih i između uključenih i isključenih; 
3. Znanje više nije nikakvo merilo društvene prohodnosti, pa očito sposobnost sistema rapidno propada vodeći onom lošem, kratkom i nasilnom životu itd.
 

 

Druga od iluzija vezuje se za idealizaciju sistema kao takvog. Zato su i mogući događaji kao što je „Pančevački slučaj“ da se na licitaciji proda osnovno dobro kao što je stan zbog znatno manjeg duga za grejanje od nominalne vrednosti stana. Ne moram reći da je to perverzija, i to ona koja razlikuje društvo od divljaštva, ali i rasipništva. To pokazuje, naravno, koliko je ovaj sistem daleko od bilo kakve sposobnosti. Naprotiv, on svakodnevno postaje nesposoban da leči, da brani itd. Čini ljude lošim i bednim, toliko da jednog dana ovi bezumnici koji su u tome učestvovali – od uvaženog sudije pa nadalje – treba da omrse tešku robiju i solidarnu nadoknadu štete od njihove lične imovine, a ne državne ako uopšte hoćemo da isplivamo iz nesreće. To će biti jedini put očovečenja i proboja elementarne inteligencije u ovo groteskno finale, koje sve više liči samo na eksperiment.

pauk02

KAD JE PRAVNA DRŽAVA ČISTO ZLO…

Znači sistem se idealizovano zamišlja kao separatna država, privatno i javno, gde čovek pluta skoro bestežinski u privatnosti jedva dodirujući javno, pa je otud zamislivo da se odluke države isto tako smatraju idealnim bez uzajamnih obaveza države i građanina; i nepogrešivim, bez obaveze prema svakom životu kao totalu življenja. Ništa ne čujem što ima manje smisla nego prostodušna konstatacija da se imaju računi plaćati i kada se nema čim, i to za veliki broj dugoročno isključenih porodica. To je već kretenizam.

Tada je misliva isto tako prostodušna glupost – samo da je država uređena ili pravna država, kao da je reč o stvarno razdvojenim činjenicama države, javnog i privatnog, gde svako radi šta hoće maksimalizujući samovolju u prestabilizovano formalizovanim zakonskim okvirima. To treba pripisati naučnim mistifikacijama, uključujući i onu o pravičnosti (kao kod Rolsa i drugih), kao da je moguće odrediti neki početni pravični uslov čoveka u zajednici, koji čudesno univerzalno važi za sve i svakog, u svakoj prilici. On sad služi i za mantru nepogrešivog indentifikovanja kulturno-politički nekorektnog otpadništva u global-informacionom svetu, a koje je potrebno otkloniti savršenije, sad potpunom zakonskom regulativom i nadzorom. Od tada ne prestaje zakonsko propisivanje, sve šire i sve gušće, ali i pretnja da će nas jednog dana dronovi loviti i već ugrađeni biočipovi ubijati jer nismo platili svoju porciju kiseonika. To će biti svakako pravno uređena država, iznad koje je oligarhija, koja svoju volju provodi preko strukture IFE-mreže svetskog sistema.

Stvarno je stanje zapravo potpuno suprotno u smislu nerazdvojive kulturne isprepletenosti u sistemu, i države, i javnog i privatnog. Tako da sistem itekako utiče na privatno, ma šta subjektivno čovek doživljavao. Tek, živa preklopljenost i povezanosti jeste konkretna, a ne apstraktna. Tako da institucionalizacija uvek mora neposredno odražavati moguću ustanovnost samog života, osnove žive stvarnosti kulture, a ne obrnuto. Znači, sistem je tu taj koji mora da brani, hrani, leči, da je stanište – u ljudskom smislu i naselje i država, a ne fantazija i somnobulni turistički bedeker, inače nema govora o ne samo korisnom već i smislenom zdravom razumu takvog naroda i njegovom opstanku. Znači, kad sistem isto tako počiva na stvaranju navedenih mogućnosti i šansi, on može da traži plaćanje, inače je tek reč o ogoljeno sumanutom represivnom aparatu.

Zato je opstanak uvek u osnovi svih društava od početka čoveka. Kao sve sposobnije i bolje društvo – iz čega crpe snagu i mit o progresu – sve očigledniji kulurni projekat Zapada stalno uobličava mesto čoveka u društvu, sistemu, politici, globalno se nametnuvši, i to pre svega kao:

 

1) Autonomija ličnosti;
2) Individualno pravo;
3) Demokratija; 
4) Naučna kultura, koja počiva na objektivnosti i adekvatnosti – „tačnosti“;
5) Profitna produkcija i finansiranje;
6) Materijalno zadovoljenje potreba i želja
 
pauk03

 

MREŽA NOĆAS MORA PASTI

Tako i oni svoj svet mere kroz odnos osećanja sreće, usko povezan sa nacionalnim dohotkom (Svetska banka, Ingelhart…). I tu nama nije ništa čudno, jedino je njima što se ovaj odnos ne pokazuje: (a) linearnim; (b) iznenađiuje ih sreća Južnoameričke sirotinje; i (v) sami su skloni „nadogradnji“ izmišljanja nematerijalnih vrednosti kao razvoda, ili pederastije, uz zdravlje i ekologiju svog novog čoveka. Ali njima je itekako stalo do toga da je njihov sistem sposobniji, i to za većinu njihovih građana – da su bolje društvo. A ma kakvo da je ustrojstvo njihovog sistema, svetonazor i stvarnost u odnosu na šest navedenih postulata, neki od njih su postigli ozbiljne rezultate po svoje društvo, kakva god da im je današnjica. Tako da se Srbija ponovo pojavljuje kao labaratorija, ovaj put i njima.

Time je veće pitanje: zašto naš sistem gubi sposobnost tranzitirajući prema njihovom? Da li je to prihvatljivo? Očigledno je kako mi tranzitiramo ne prema njima, nego, i to striktno, prema onom što se zove treća zona svetskog sistema, čime naše političke vođe još veću štetu prave prema nama, odbijajući da se protiv očiglednog trenda bore, nego još sami uvode represivne i nakaradne institute u srpski sistem. Rečju, ne pamti se zakon koji je donet u interesu većine u društvu.

O zapadnom sistemu, kao i o svetskom sistemu koji prepoznajemo kroz mrežni spoj IFE – kao produkt ne optimalnog nego ekonomičnog spoja, jer je jeftinije umrežavati se sa onim koji nemaju ni kulturne ni moralne obzire – možda ćemo drugom prilikom, gde treba raspraviti da li je reč o heurističkom konceptu ili faktičnom i suštinskoj posledici projekta meke moći Zapada.

Zaključak ponovo potvrđuje ne samo da je sistem u Srbiji isključio društvo nego je dokazano da on dnevno pokazuje erodirajuće sposobnosti ciljajući tek da se razvije u represivni aparat, koji služi stranim investitorima i domaćoj oligarhiji, kao IFE-mrežnoj strukturi tog jedinog bez sumnje anglosaksonskog svetskog jezgra.

Samim tim politika u Srbiji je usmerena prema svetskom sistemu, i sistemu uopšte po tom navedenom mentalitetu IFE-mrežnog spoja. Uostalom, dovoljno sam političara upoznao i, osim prebrojivih izuzetaka, ostali se idealno uklapaju IFE-profil ljudi bez karaktera, koji samo mere pozicione i interesne informacije i konačno finansisko umrežavanje. Takvi jesu idealni kandidati za umrežavanje, ali ne i za politiku koja bi tražila način kako da vrati društvo u sistem i kako da sistem učini sposobnijim. Uostalom sve to sad i nije moguće u okvirima ovog političkog sistema i ovakvog grotesknog nevladinog sektora i idiotizujućih medija. Nije moguće čak ni po formatu.

Zaključak je zato istovetan prethodnim sa jednom bitnom razlikom: prvo mora da se stvori novi politički aparat sa takvim tipom aktera koji mogu da naprave otklon od sadašnjeg mentaliteta aktera nalik IFE. Neophodno je i da se relizuje prekid uhodane mreže da ne bi i oni upali u ovu paučinu koja ili guta ili tek odbacuje ljude, ali se ne menja. Ona samo može biti prinuđena da nestane.

Politika
Pratite nas na YouTube-u