KOME PRIPADA BUDUĆNOST U SRBIJI?

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ Priča o jednoj devetnaestogodišnjoj devojci iz Srbije i jednom dvadesedmogošnjem mladiću...

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ

Priča o jednoj devetnaestogodišnjoj devojci iz Srbije i jednom dvadesedmogošnjem mladiću iz Nemačke

Pre kratkog vremena nemački dnevni list Velt objavio je sledeću informaciju: „Aktivista homoseksualac iz Nemačke pretučen je ove nedelje u Beogradu i zadobio je povrede opasne po život. Nemac je u glavnom srpskom gradu učestvovao na konferenciji posvećenoj pravima lezbijki, homoseksualaca, biseksualaca i onima koji pripadaju transeksualnim grupama – LGBT. Ministar unutrašnjih dela Srbije Nebojša Stefanović naredio je da se odmah sprovede istraga tog događaja. Nemački ambasador u Srbiji Hanc Vilhelm izjavio je da se aktivista posle operacije probudio. To je dobar znak… Zemlja se trudi da postane član EU i u više navrata je obećala da će da štiti ljudska prava.“

(„Ein Homosexuellen-Aktivist aus Deutschland ist am Samstag in Belgrad zusammengeschlagen und lebensgefährlich verletzt worden. Der Deutsche hatte in der serbischen Hauptstadt an einer Konferenz zu den Rechten von Lesben, Schwulen, Bisexuellen und Transsexuellen (LGBT) teilgenommen. Serbiens Innenminister Nebojsa Stefanović ordnete umgehend eine Untersuchung des Vorfalls an. Der deutsche Botschafter in Serbien, Heinz Wilhelm, erklärte, der Aktivist sei nach der OP aufgewacht. Das sei ein gutes Zeichen. Das Land bemüht sich um eine EU-Mitgliedschaft und hat wiederholt versprochen, die Menschenrechte zu schützen

Prvi deo članka je toliko očevidan da nemam što da dodam. Slovom, razume se, da sam protiv toga da se čovek bije samo zato što drugačiji od nas, da li po boji kaže ili po ubeđenju. No poslednje rečenice su krajnje sporne. Tu se, naime, govori o „obećanju Srbije, da će štititi ljudska prava“. Na prvi pogled tu nema ničeg nejasnog jer to se kao samo po sebi razume. Ovo, međutim, ipak nije tako. Živeo sam trideset godina na Zapadu, ili tačnije u Nemačkoj, u Berlinu. Tvrdim da Srbi spadaju među najtolerantnije evropske narode. Mislim da neću mnogo da pogrešim ako kažem da su tolerantniji od mnogih naroda koji su članovi Evropske unije. Što hoću da kažem? Poznajem nekoliko beogradskih homoseksualaca. Nikada se neko od njih nije požalio da je zbog toga da je imao problema u Srbiji. Čak mi je jedan od njih kazao da mu smeta tako nametljivo isticanje „parade ponosa“, ili, da upotrebim njegove reči: „U Srbiji jedna trećina ljudi živi na granici bede, a nemali broj njih bukvalno gladuje. A niko od njih da dođe iz Brisela, pa da se zauzme za njihova prava. A sada, eto, navodno su zabrinuti za jednu grupu ljudi, koji tokom ‘parade ponosa’ ima dve ili tri stotine demonstranata! Reč je o jasnoj provokaciji Zapada. Tu leži problem. Mene kao pedera niko u Srbiji ne ugrožava. Što ja moram pred tobom da ljubim mog prijatelja? Pa ni ti, Nikola, preda mnom ne ljubiš svoju ženu!“

Ljudi su, dakle, besni zbog licemerja Brisela i Vašingtona. Pre dvadesetak godina sproveli su krajnje nehumane mere protiv srpskog naroda: sankcije, i to ne samo ekonomske već su one bile uperene i protiv srpskih naučnika i sportista. A godine 1999. punih 79 dana bombardovali su Srbiju. Samo tako, iz obesti. Bilo je to perverzno iživljavanje nad jednom malom siromašnom zemljom koja ima sedam miliona ljudi. I ne samo da se toga ne stide već su organizovanim državnim udarom u oktobru 2000. doveli na vlast korumpiranu, ucenjenu, komprovitovanu, nesposobnu, kompradorsku klasu, koja je i danas na vlasti. Pred izbore i u sličnim prilikama izgovore nekoliko patriotskih, pa i proruskih govora, kako bi zadovoljili želje većine srpskog naroda. Verovatno i to rade u dogovru sa stvarnim gospodarima ove napaćene zemlje, dakle, sa američkim i britanskim ambasadorima u Beogradu.

Kao i uvek, tako i u slučaju pisanja ovog nemačkog lista, najinteresantnije stvari su one koje se prećutkuju. Berlinski Velt „zaboravio“ je da obavesti svoje čitaoce da se pomenuta beogradska konferencija održala pod nazivom Budućnost pripada nama (The future belongs to us). Zar to ne zvuči drsko, uvredljivo i provokativno? Iz toga proizlazi da, na primer, 95 odsto ljudi nemaju pravo na budućnost. Ili možda preterujem?

Prema tome u Srbiji većina ljudi nema problema sa ljudima, koji su „druge seksualne orijentacije“. Ono što, verujem, ogromnoj većini građana naše zemlje smeta jeste činjenica, da su organizacije LGBT instrumentalizovane od centara moći, dakle, od Vašingtona i Brisela, kako bi izvršili pristisak na „nesposlušne“, u našem slučaju na Srbe, i to sa ciljem da vode politiku koja je u interesu Sjedinjenih Država i Evropske unije. Namerno kažem EU, a ne Evropa, jer ciljevi te organizacije, očevidno, nisu u interesu evropskih naroda. Brisel jasno vodi borbu protiv tradicionalnih evropskih hrišćanskih vrednosti, kao što su porodica, moral i milosrđe. Slovom, ovde imamo posla sa agresivnom, bogatom uticajnom manjinom, koja želi da svim sredstvima da većini nametne svoje shvatanje osnovnih ljudskih vrednosti. Umesto da se većina pobuni i da zahteva da se poštuju njihova prava, svetski moćnici su lažno predstavili te „nevladine organizacije“, poznate kao „endžio“ (NGO) kao „hrabre borce za slobodu i ljudska prava“. Taj nevladin sektor zapravo je povlašten i ima prava da se u masovnim medijima čuje samo njihova istina.

Nevladine organizacije, pre svega iz Beograda, učestvovale su u demonizaciji sopstvenog naroda. Cilj im je bio da srpski narod i svet ne saznaju pravu istinu o stradanjima Srba u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu. Time su oni amnestirali zločine Zapada, koji je 1995. bombardovao Srbe u Krajini i Bosni, a 1999 i u samoj Srbiji.

Interesantno da „parada ponosa“ nije održana u Prištini ili Istanbulu. Zašto? Pa i te zemlje su kandidati za članstvo u EU! Veliki američki prijatelji nalaze se u Rijadu, Kataru i Bahreinu. Nisam čuo da Vašington od njih zahteva održanje „parade ponosa“.

tomorrovbelongstome02

Povodom ove teme nešto me podsetilo na događaj koji se zbio pre dvadesetak godina. Počeo sam da listam po mojim Berlinskim zapisima. Evo što sam pronašao: „Bio je to lep prolećni dan u Hamburgu, 30. april 1993. Održavao se teniski turnih u Hamburgu. Nastupila je i Monika Seleš. Tada je imala 19 godina. Bila je u životnoj formi i prva na svetskoj rang listi. Odjednom je na teren ušao jedan gledalac, izvadio veliki mesarski nož i nasrnuo na našu teniserku. Nož je zabio četiri santimetara duboko u leđa, u levi predeo plećke. Napadač je izjavio da obožava Štefi Graf i da mrzi Moniku Seleš („vergötterte Steffi Graf – und hasste Seles).

Ostali deo priče poznat je našoj javnosti. Da bi mogla da igra na turnirima, uzela je američki pasoš. Godine 2007. postala je i mađarski državljanin. No nikada više nije postigla takve uspehe kao pre 30. aprila 1993. Do tada je osvojila devet najvažnijih turira.

Srbi su u to vremena bili potpuno izolovani od Zapada, koji se toliko hvali svojim demokratskim i slobodarskim načelima. Rečju, Srbi su stavljeni u geto. Veoma se dobro sećam tog događaja jer se o tome mnogo pričalo među našim Srbima u Nemačkoj. Sa mojim prijateljem Kićom i društvom jedno celo veče posvetili smo toj temi. Neki su bili mišljenja, a među njima i ja, da je taj Nemac, Ginter Parhe (Günter Parche) ne samo mrzeo Seleš već i Srbe. U nemačkim medijima vodila se nečuvena „hajka na Srbe“. Srbi su do te mere bili satanizovani da je svaki zločin protiv njih bio unapred razumljiv, pa i oprošten. Zato sam i ja bio uveren da je na Seleš nasrnula nemačka „slobodna“ štampa. Stvorena je takva atmosefera na Zapadu da je protiv Srba bila dozvoljena svaka kaznena mera, pa i ubistvo. U tom smislu sam sastavio i pismo, te poslao na adresu nekih deset najvažnijih redakcija u Nemačkoj. Nijedan list, razume se, nije ga objavio.

Na suđenju psihijatri su utvrdili da Parhe nije sasvim uračunljiv. Sud ga je osudio na dve godine zatvorske kazne, ali uslovono („zwei Jahren Gefängnis auf Bewährung). Razume se da niko ne može da osudi Nemačku i Nemce zbog tog zločina. To je uradio jedan čovek, a takvih verovatno ima u svih naroda. No nemački sud je oslobodio čoveka zatvorske kazne. A to je skandal i sramota za zemlju. Sem toga, turnir posle toga uopšte nije prekinut, već je nastavljen kao da se ništa nije dogodilo. To je iznenadilo ne samo mnogo u Srbiji nego i na Zapadu. E, tu počinje priča, o kojoj mogu da sa punim pravom kažem: „Takvi su Nemci!“

Monika Seleš pokušala je uz pomoć advokata da postigne da Parhe ipak dobije zasluženu zatvorsku kaznu. Nije uspela. Njen odgovor: posle toga nikada više nije htela da poseti Nemačku.

Zašto to spominjem? Zato što se u slučaju Monike Seleš nije izvinio nijedan nemački političar, nijedan ministar. Nikome u Nemačkoj nije palo na pamet da pozove na televiziju srpskog ambasadora. Pojavila se kratka vest na osmoj ili devetoj strani novina pod rubrikom „crna hronika“. No, kada se govori o nemačkom aktivisti homoseksualacu ili o francuskoj fudbalskom navijaču, onda takvi slučajevi dospevaju na prve strane štampe i tretiraju se kao prvovorazredni politički događaj.

A kako je to kod nas, to smo, eto, živi svedoci. Svi se dobro sećamo i kazne koju su dobili srpska deca u slučaju francuskog državljanina Tatona: 14 naših navijača osuđeno je na 240 godina robije! Drakonske kazne francuskom ambasadoru obećao je tadašnji predsednik Boris Tadić, a to je sprovela u delo sudija Mirjana Ilić, koja je predsedavala procesu. Većina je dobila preko dvadeset godina zatvorske kazne. Koliko sam mogao da pratim iz štampe, proces srpskim navijačima izgleda da je bio montiran. Presudu je dakle izrekao pre procesa Borisa Tadić. Pojavili su se i roditelji nastradalog Bris Tatona, kojima je naša štampa dala najširi publicitet. Roditelje srpske dece, koja su dobila preko 20 godina zatvorske kazne, niko od srpskih medija nije hteo ni da sasluša.

monikaseles

Neki očevici, međutim, tvrde da je Bris Taton bežao od navijača Partizana i da je sam skočio preko žardinjere. Dragan Đilas objavio je 30. septembar 2009. kao dan žalosti u Beogradu. Koliko je samo Srba ubijeno u Francuskoj i Nemačkoj. I? Nikom ništa. Teniski turnir u Hamburgu, recimo, nastavljen je, kao da umalo nije ubijena jedna devetnaestogodišnja devojka.

Kao i u slučaju Brisa Tatona, ne sumnjam da će i u slučaju ovog „gej-aktiviste“ naši pravosudni organi doneti odluku koja će ličiti na presudu iz 2009. Srpska vlast time nije samo uništila mlade srpske živote već i njihovih roditelja, rodbine i prijatelja. No presuda predstavlja poniženje za većinu stanovnika ove zemlje jer nam time otkriva pravu prirodu vlasti. Srpska vlada na rečima je odana Evropi, ali ponaša se mnogo gore. Zašto se nismo ugledali na Evropu, recimo, na Nemačku? Zar i naše sudstvo nije moglo da nađe psihijatre, koji bi pronašli olakšavajuće okolnosti za srpsku decu. Ne. Naša vlast to nije mogla da uradi, očigledno, jer se ne ponaša kao suverena, evropska država, već kao okupirane države u 19. veku, čija je ponizna kompradorska elita činila sve da se dodvori kolonijalnim gospodarima. Slovom, što glasnije RTS, B92, Blic, Boris Tadić ili Aleksandar Vučić pričaju o „ulasku Srbije u Evropu“, to na delu vidimo da nas ti isti sve više udaljuju od Evrope i zapravo „guraju u Afriku“. Sasvim je jasno da vlast u Srbiji za poslednjih desetak godina nikako ne pada na pamet da takav vazalski, robski odnos prema Briselu i Vašingtonu većina građana Srbije vidi kao krajnje uvrednjiv i ponižavajući.

_________

Uputnica:

[1] Die Welt, Berlin, 15. Sep. 2014.

http://www.welt.de/politik/ausland/article132222979/Deutscher-Schwulen-Aktivist-zusammengeschlagen.html.

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u