ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Zašto izbori u DSS po važnosti daleko prevazilaze izbornu snagu te stranke
1.
Postoji jedna neporeciva sličnost između Vučića i Miloševića. Đinđić je za svog rivala koji ga je nasledio imao Koštunicu, Koštunica Tadića, Tadić Nikolića, samo Vučić i Milošević nisu imali nikoga, osim kad bi ovaj drugi pravio predstave sa Vukom Draškovićem. To, pojednostavljeno gledano, znači da, kad se glavni baja suoči sa nerešivom problemima koji prete njegovom rejtingu, tad profitira njegov rival, ako ga ima. Ako ga nema, kao što ga nisu imali Milošević i Vučić – ne slučajno dvojica nejveštijih tehnologa vlasti u pomenutom nizu – njihovo klecanje postaje signal za okupljanje protivnika. Uostalom, istorija Miloševićeve vladavine bila je istorija manje ili više uspešnih okupljanja protiv njega.
Slabost koja može da proizvede okupljanje, istina više objektivnu nego subjektivnu, Vučić je pokazao sečenjem plata i penzija. Jer, koliko god gledao da poštedi najsiromašnije, te mere ojadiće već ojađenu Srbiju, i sa posledicama će se suočiti svi. Visinom uštede neće biti zadovoljni ni u međunarodnim finansijskim kućama, i Fiskalni savet – ekipa ekonomista koja na račun srpskih poreskih obveznika ovde štiti interes MMF – poručio mu je da nije dovoljno. Kažu mu da će zato morati da poveća PDV, što bi verovatno zakucalo poslednji ekser u sanduk srpske privrede.
Odakle god da se gleda, mere će dakle štetiti Vučiću. Neće mu smanjiti pritiske MMF, a koji su samo ružičasto predsoblje žestokih političkih pritisaka, kakvi se redovno lepe na zemlje sa tolikim ekonomskim problemima. Neće mu doneti ni ljubav Srbije, koja će pre ili kasnije izgovoriti i tu rečenicu da je bolje živela – o, zar je i to moguće!? – u vreme Borisa Tadića. Rečju, teško je zamisliti idealniji povod za okupljanje Vučićevih protivnika ove jeseni.
2.
Prirodu okupljanja odrediće, pored navedenog, i događaji u vladi. Ona će zavisiti, prvo, od toga hoće li ove jeseni u vladi ostati dačićevci ili će biti zamenjeni šačicom tadićevaca. Takav rasplet mogao bi da bude verovatniji ukoliko Putin ove jeseni zaobiđe Beograd, bez toga biće mnogo teže. Vučić, međutim, nikog nije pustio da mu bude opozicija, a da ga prethodno nije žestoko olupao, tako da nema razloga da Dačića iz vlade pusti živog i zdravog da se ovi odavno olupani u nevreme skupljaju oko Ivičine socijalne platforme.
Drugi momenat biće budući Vučićevi odnosi sa MMF. Ako MMF ostane nezadovoljan budžetskim uštedama, pokazaće se kako su Vujović, Kori Udovički i ne samo njih dvoje ipak lojalniji međunarodnim finansijama nego vladi i Vučiću, isto kao što su to već pokazali Radulović i Krstić i kako bi mu pokazao svaki ekonomista iz te fele. Rečju, ako se iz vizure MMF Vučić pokaže kao izgubljen slučaj, centar okupljanja postaće Radulović, pošteni neoliberal napunjen sa toliko dobrih namera i takvim razumevanjem sveta da će da zatravi sve oko sebe pre nego što postane ičega svestan.
3.
Zapadno od Vučića dakle dve su mogućnosti okupljanja. Jedna je da ostaci slupanih petooktobaraca pokušaju nešto da naprave na Pajtićevom „srpskom stanovištu“ i najnovijem zahtevu žutih za progresivnim oporezivanjem bogatih, na najboljem tragu Tomasa Piketija. Međutim, taj svet na svojim dosističkim tradicijama i svojim hipotekama ne može da uradi mnogo, osim ako ih ne izmešaju sa delovima sanjanog partiotskog bloka, sa kojim bi mogli da u nekoj meri steknu aromu opštenarodnog pokreta.
Priča sa Radulovićem ipak ima više šansi. Prvo, ova vlada će se, ako odmah ne napravi radikalan zaokret, ekonomski ulupati, što će – prema ideji da stvari nisu onakve kakve jesu nego onakve kako izgledaju – pokazati da je Radulović bio u pravu. Još nepotrošen, on bi mogao da oko sebe okupi sve one liberalne zvezde kojima se godinama pune rubrike srpskih medija, odakle nam danas govore da mi nismo žrtve liberalne ekonomije jer ona ovde nikad nije ni primenjena, a takvo okupljanje već ne bi moglo pođe za rukom kontradiktornom Pajtiću, ocvalom Tadiću ili kompromitovanom Čedi. Još kad bi se za Radulovićevu priču našlo malo podrške iz zapadnih ambasada, a biće je kad dođe vreme, vrlo lako bi se moglo pokazati kako unutar današnje opozicije jedino on ima neku perspektivu.
4.
Mogućnost okupljanja istočno od Vučića, međutim, još je zanimljivija, i to ne samo po tome što neka istraživanja danas pokazuju da to može da ima smisla. Na martovskim izborima tako nešto, po svoj prilici, nije moglo da dostigne ozbiljan rezultat jer je Vučić bio na oštroj uzlaznoj liniji, pokrivajući veliki deo tog biračkog tela. Posle skidanja plata i penzija i činjenice da vlada sve teže drži balans u ukrajinskom ratu, dok taj birački korpus danas bolje zna gde je Gorlovka nego Svilajnac i bistrija mu je Saur Mogila nego svi crni vrhovi Srbije, takvo okupljanje ima mnogo veći potencijal nego ranije.
5.
Od postojećih snaga potencijal da otvori tu vrstu okupljanja još uvek bi mogla da ima jedino DSS, i zbog toga će predstojeći izbori u toj stranci biti mnogo važniji nego što bi trebalo da budu izbori u nekoj ekipi koja nije uspela ni da uđe u parlament. Radi se o tome da najveća snaga te stranke nikad nije bila u njenoj organizaciji, čak ni u njoj samoj, već u onom isijavanju koje je preko Koštunice umela da ostvari na spoljni svet intelektualaca i zainteresovanog pristojnog sveta, koji je tu ideju nastavljao da nosi često srčanije i upornije od stranačkog sveta.
Pravi odgovor na pitanje da li bi DSS mogla da ponese teret okupljanja prethodno, međutim, zahteva odgovor na pitanje zašto se ona našla izvan parlamenta. Prvi i manje važan razlog je taj što je Vučićev martovski uzlet radikalno smanjivao izborne mogućnosti okupljanja. Drugi je taj što se pokazalo da DSS, iako evroskeptična i prokosovska stranka, ima pretešku hipoteku sazdanu od previše preuzetih međunarodnih obaveza uglavnom sa zapada, pa i unutrašnjih među stranačkim baronima. Sve to seklo joj je krila da se sa toliko takvog tereta provuče kroz sve uže iglene uši na političkoj sceni. Elem, stranka dobrih političkih i programskih načela, DSS je platila cenu svog dugog boravka i nemenjanja na sceni koja se drastično izmenila. U tim uslovima sve dobre stvari i dobici vremneom se troše, kao što i treba da se troše, a sve hipoteke i obaveze ostaju zauvek. Pod teretom tih obaveza DSS je u martu pala, i više nikad neće moći da funkcioniše na stari način.
Umereni favorit stranačkih izbora u DSS Miloš Aligrudić – izabranik stranačkih barona ili čovek koji je uspeo da im se nametne u trenutku kad nije bio lako naći dobrovoljca da zasedne na čelo stranke – biće očigledno kandidat kontinuiteta. Zajedno sa političkim i programskim načelima stranke, on preuzima i njene hipoteke, njene unutrašnje odnose, njene pogubne međunarodne obaveze, među kojima je i ona o nemešanju sa ostacima potencijalnog nacionalnog bloka.
6.
I sa Aligrudićem i sa Sandom Rašković Ivić DSS u današnjim uslovima i sa današnjim hipotekama teško da može da ima budućnost. I to, da se razumemo, nije do njih dvoje, već do hipoteka. Čini se, međutim, da Raškovićeva to bolje razume od Aligrudića, pa je utoliko manje spremna da prihvati pomenute hipoteke. Zato je jedna od prvih stvari koju je saopštila u svojoj kampanji za predsednika DSS bilo okupljanje suverenističkog bloka. Naravno, da bi to učinila, moraće da sa sa stranke strese teret svih onih obaveza koja su je sprečavale da krene tim putem. Njen put je rizičniji. Prvo, teško je verovati da će se njen program dopasti zapadnim ambasadama, koje bi pre pristale na kamen u bubregu nego na nacionalni blok u Srbiji. Drugo, njen put će pre pozdraviti partijsko članstvo i onaj intelektualni sloj oko DSS, nego partijsko plemstvo.
Paradoksalno je, međutim, da taj put suštinski više znači odbranu političkih načela DSS od onog koji bi značio nastavak dugog kontinuiteta. Zašto? Kad se pod teretom davno preuzetih obaveza DSS kontinuiteta suoči sa teškoćama za povratak u parlament i sopstveni opstanak, svoje preživljavanje moraće da potraži na onim mestima i sa onim strankama sa kojima niko ko voli DSS ne želi da je vidi i na kojima se, naravno, ne neguju Koštuničina politička načela. Zbacivanje tih obaveza, istina, DSS može da ubije u trenu, ali to bi bar bila neka junačka dostojna smrt, a ne mrcvarenje. Ako to preživi i postane mesto okupljanja onog pristojnog intelektualnog sveta, u kome je oduvek i bila najveća snaga DSS, mnogo toga dalo bi se spasiti, pa i ta načela.
7.
DSS, Dveri i mnoge druge srodne organizacije danas su mnogo bolje od zbira značenja i vrednosti koje isijavaju njihova imena. To su oklevetane organizacije, ali ne dugogodišnjim izbornim inženjeringom, medijskim podmetanjima i najcrnjim demonizovanjem. One su oklevetane neuspehom, tačnije neprekinutim nizom političkih neuspeha koji traje više od pola decenije, koliko god da sami nisu najveći krivci za njih. Zato bi njihovo okupljanje, zajedno sa mnogim svetom koji je do sada bežao od stranaka, danas bilo ne samo moguće nego i plodotvorno utoliko što bi u tom okupljanju mogli da utope svoje neuspehe i ostale hipoteke, i da iz sebe iscede ono najbolje što imaju. Elem, DSS, Dveri i ostali su mrtvi, ali ima tu neke dijalektike po kojoj je živo nešto drugo. A šta je to drugo? Nacionalni front, zašto da ne!?
Koliko bi to dobro moglo da bude za Srbiju, pa čak i za aktuelnu vlast, koja bi time izašla iz dualiteta kakav joj se priprema na prozapadom krilu političke scene i kakav će je besomučno trošiti u takmičenju u lojalniosti zapadnim silama – drugom prilikom.
