ŠTA MOŽE PRAVOSLAVNA ANALITIKA

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ Ne može se biti na strani Rusije, a izdavati Kosovo i organizovati...

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Ne može se biti na strani Rusije, a izdavati Kosovo i organizovati gej parada

PRIMER

„U strateškom pogledu politika zapadnih sila se može najbolje objasniti ‘teorijom domina’: kada se domine uspravno poređaju, pa se poremeti ravnoteža prve, onda sve ostale padaju za njom jedna za drugom. Jugoslavija je bila početna domina; Rusija je predviđena kao poslednja. Prvi put u istoriji ukazala se prilika da Rusija bude potpuno uništena i pravoslavni narodi s njom. Zaveden praznim obećanjima i uveren u čvrstinu saveza sa Ukrajinom, ruski narod se bacio u bezdan, uveren da će u propasti Sovjetskog Saveza naći svoj spas, ali je iz te krize izašao oslabljen ekonomski, politički i vojnički. Prekonoć lišena pomorskih baza na Baltičkom i Crnom Moru, Rusija se najednom našla na istorijskoj sceni kao džin odsečenih ruku. I ruski neprijatelji nisu odoleli iskušenju da prodru u tu političku pukotinu. Ali Rusija je, uprkos svome padu, ostala nuklearna sila, pa je bilo nemoguće napasti je odmah i neposredno, jer bi to izazvalo atomski rat.

Slučaj Jugoslavije je u tom odlučnom trenutku dobrodošao, stoga što se tu, u najkraćem roku, mogao izazvati rat između pravoslavnih i muslimana, baš kao u Rusiji. Međusobno uništenje pravoslavnih i muslimana je najbolji „recept“ za unutrašnje razaranje Rusije, a ujedno služi njihovim zajedničkim neprijateljima. (…) Zasada nema korisnije politike, sve dok neprijateljima ne uspe da izazovu sudar među samim pravoslavnim narodima, po primeru Moldavije, a nadasve rat između Rusije i Ukrajine, u nadi da bi tada došlo do pravoslavnog nuklearnog sukoba. Izvesno je da bi u tom slučaju stradala i Evropa, ali šta mari ako se Rusi i Ukrajinci budu uzajamno uništili. U protivnom, Amerika bi dotukla Rusiju na izdisaju. Osim ako Rusija, u samrtnom času, ne nađe dovoljno snage da Amerikancima uzvrati atomski pozdrav. (…)

Ima li načina da se toj ratnoj mašini stane na put i postoji li za pravoslavne narode nada na spas?

Oni ni od koga spas ne mogu očekivati izuzev od Boga i od sebe samih. Rečju, jedino savez pravoslavnih naroda može da zaustavi i otkloni perspektivu Trećeg svetskog rata. Ne samo da se tada niko ne bi usudio da taj blok napadne nego bi možda i muslimanski narodi najzad uvideli da su udarili krivim putem, jer se do sada nisu borili za sopstvene interese nego su bili samo igračka u rukama svojih smrtnih neprijatelja“ [1].

Ako mislite da je ovo neko pisao skoro, s obzirom na današnju političku situaciju, varate se. Ove reči pripadaju dr Marku S. Markoviću, srbskom polihistoru i doktoru sa Sorbone (doktorirao na Filosofiji nejednakosti Nikolaja Berđajeva), napisane su pre više od dve decenije i objavljene u knjizi Pravoslavlje i Novi svetski poredak. One pokazuju koliko pravoslavno hrišćanstvo sa svojom istoriosofijom pomaže čoveku da gleda duboko i vidi daleko, što je jedan od glavnih ciljeva političke analitike.

rusijaikone02

ZNALI SMO, ZNALI

Pravoslavni čovek jednostavno zna šta se zbiva ako ne želi da, iz straha ili koristoljublja, zabije glavu u pesak privida i interesa. I to zna na osnovu Predanja koje mu je povereno, a ne na osnovu sopstvene „premudrosti“. Potpisnik ovih redova je iz te perspektive početkom i sredinom devedesetih godina prošlog veka, pisao analize. Tako sam u časopisu Obraz objavio članak Uoči bitke za Rusiju krajem 1995. U njemu između ostalog stoji: „Rat tvoraca ‘novog svetskog poretka’ protiv Srbije bio je samo uvod u rat protiv Rusije i ruskog naroda. On nije počeo juče, nego davno: još su papini križari u doba Svetog Aleksandra Nevskog hteli da Rusiju na silu potčine ‘Svetom Rimskom’, odnosno papinom carstvu. I oni i njihovi potomci, sve do Napoleona i Hitlera, pretrpeli su neuspeh: Bog je štitio rusku zemlju i davao joj snage da pobedi“ (2,180).

Kako sam znao šta se sprema? Čitao sam između ostalog proročanstva ruskih svetih. Tako je Serafim Sarovski govorio o boljševičkoj revoluciji i onom posle: „Biće pogibija mnogih ljudi vernih otadžbini i pljačka crkvene imovine i manastira; skrnavljenje Crkava Gospodnjih; uništenje i pljačkanje bogatstva dobrih ljudi, reke ruske krvi biće prolivene. Ali će Gospod pomilovati Rusiju i putem stradanja će je privesti u veliku slavu“ (2,102). Zar se to nije doslovno ispunilo? Bila je krvava revolucija, progon vere i Crkve; bilo je postrevolucionarno bunilo; a gle sad – Rusija je od pada komunizma podigla 30 hiljada novih hramova i manastira, i milioni ljudi dolaze da se poklone svetinjama kakve su Pojas Majke Božje i Darovi mudraca Hristu.

U tekstu iz 1995. Pravoslavna monarhija i apokalipsa: hoće li biti poslednjeg cara? zabeležih sledeće: „Shiarhimandrit Antonije (Černov), koji je bio kelejnik Vladike Teofana (Bistrova, duhovnika Carske Porodice i episkopa Ruskog Zagraničja, koji je umro u Francuskoj 1943, nap. V. D.), dopunjava ovu reč svojim sećanjima na vladikina prozrenja: ‘Neprijatelji će na Rusiju nagrnuti kao skakavci. Zar je to rat?, pitao je Vladika Teofan (misleći na Drugi svetski rat, nap. V. D). Rat će biti kad sav svet krene protiv Rusije’. I, zaista, antihrist će Rusiju predstaviti kao neprijatelja čitavog sveta jer će ona sebe oglasiti za pravoslavnu kad pravoslavlje iščezne (u drugim zemljama, nap. prev.)“ (2,106).

Kad čovek gleda rusomrzačku histeriju vlasti, javnih i tajnih, “posthrišćanskih“ država koje vodi Vašington i Brisel, ove reči ne mogu a da mu ne padnu na pamet.

A to je najpre zbog toga što se Rusija vraća pravoslavnim korenima i donosi zakone koji obnavljaju hrišćanski moral kao osnovu prava. Protiv Trećeg Rima ustao je čitav neopaganski svet sa mržnjom otpadnika od Hrista.

rusijaikone03

ŠTA NAM JE DONELO HRIŠĆANSTVO?

Svojevremeno je pesnik Osip Mandeljštam, zapisao: „Danas je svaki kulturan čovek hrišćanin“. Živeći u doba „rata koji sećanje briše“ (Miodrag Pavlović), moramo, uvek i svagda da se sećamo te činjenice i da znamo da je naš svet, evropsko-mediteranski, u svom korenu hrišćanski, i da je ono što se danas zbiva ogroman rat protiv hrišćanskih temelja tog sveta.

Mi živimo tako što podrazumevamo da je način našeg života nešto „prirodno“, neupitno, što je uvek bilo tako. A nije. Pre Hrista i Crkve, bilo je drugo i drugačije. Recimo, postojalo je žrtvoprinošenje ljudskih bića; ljude nisu ubijala na žrtvu svojim bogovima samo divlja kanibalska plemena nego i visokorazvijene civilizacije, poput majanske i actečke. Trgovačka civilizacija Feničana, od čijeg alfabeta potiču i grčka i rimska slova, prinosila je svoju prvorođenu mušku decu na žrtvu Molohu, bacajući ih u usijanu peć. Čak i u antičkoj Grčkoj bilo je kultova poput onog Dionisovog, u kome su pijane menade, njegove pratilje, u orgijastičkom zanosu ubijale i komadale one koji bi odbijali da im se pridruže, što je ostavilo traga u mitu o Orfejevoj smrti. Dionis se u Rimu zvao Bahus, i rimska vlast je muke videla da bi sprečila krvave bahanalije.

Svega toga je nestalo kada je pobedilo hrišćanstvo, i kad je ono postalo državna religija.

U Sparti novorođenčad koja bi se rodila sa telesnom manom bila su nemilosrdno ubijana. U Rimu otac je vo vremja ono sa detetom – invalidom mogao da učini isto. Mogao je u ranom periodu rimske istorije ženu i decu da proda u dužničko ropstvo. Došlo je hrišćanstvo, i tako nešto postalo je nezamislivo. Porodica se utemeljila na reči Gospodnjoj o neraskidivosti bračne ljubavi, i na reči Svetog Pavla da žene treba da poštuju muževe kao Crkva Hrista, a muževi da vole žene kao Hristos Crkvu, spremni da se za njih golgotski žrtvuju.

Razvrat je pred kraj Rimske imperije razjeo njenu staru slavu. Došlo je hrišćanstvo i čednost je proglašena vrhovnom vrlinom, a bračna vernost ikonom odnosa Bogočoveka i Novog Izrailja. U antičkoj Grčkoj, pederastija se smatrala uobičajenom: spartanski vojnici bili su vezani seksualnim vezama starijih i mlađih vojnika, a u demokratskoj Atini mladići su usluge učiteljima mogli da plaćaju telesno. Došlo je hrišćanstvo, i vratilo muževe ženama.

Žene su svoja prava prvi put dobile sa hrišćanstvom; između ostalog, i pravo da imaju svoju reč kad je vaspitanje dece u pitanju.

Pre Hrista država je u likovima svojih careva bila obogotvorena. Došlo je hrišćanstvo, i odredilo granicu državnoj vlasti. Sveti Amvrosije Milanski nije dozvolio caru Teodosiju Velikom da se pričesti, jer je kriv pred Hristom zbog nasilnog gušenja jedne pobune; time mu je stavio do znanja da se njegova vlast može prostirati samo do oltara… Svetinja je u ruci episkopa, kao naslednika apostolskog. Kada se romejski car peo na presto, dobijao je od đakona hrama Svete Sofije vrećicu prašine da zna ko je i šta je, bez obzira na vlast.

Hrišćanstvo je vekovima pre tzv. „građanskih revolucija“ razdvojilo javnu i privatnu sferu. Čovek više nije bio potpuno potčinjen državi i njenoj vlasti nad sobom.

A bolnice? Prve bolnice u istoriji čovečanstva pojavile su se u Vasilijadi, monaškom predgrađu Kesarije Kapadokijske, i osnovao ih je Sveti Vasilije Veliki sa svojim monasima u četvrtom veku posle Hrista. A nauka? Hrišćanstvo je raščaralo prirodu u antici prepunu nedodirljivih bogova, i omogućilo nauci da je istražuje i pomaže čoveku u „dolini suza“.

U tolikim oblastima vera u Hrista ostavila je svoj neizbrisivi zlatni pečat, bez obzira na ono što je Nikolaj Berđajev zvao „dostojanstvom hrišćanstva i nedostojnošću hrišćana“, bez obzira na sve padove i promašaje zbog kojih je Sveti Jovan Zlatousti rekao: „Da smo mi hrišćani kao što treba, ne bi bilo nijednog neznabošca“.

Dakle, osnove svega što nam danas izgleda najnormalnije i neotuđivo naše u svetu u kome živimo, hrišćanske su. Zato pravoslavni analitičar zna i šta se danas napada, i šta se brani. Jasno mu je zašto Vašington i Brisel Srbima otimaju Kosovo i nameću gej paradu, kao i zašto njihovi poslušnici na vlasti u Beogradu na sve pristaju – bili su ti poslušnici, na nesreću svoju i svog naroda, lažni nacionalisti, nacionalisti bez Hrista, pa su lako postali antihrišćanski globalisti i sluge liberal-kanibalizma maskiranog u kapitalizam „otvorenog tržišta“. Najkraće rečeno: ne može se biti na strani Rusije, a izdavati Kosovo i organizovati gej parada – to je pravoslavnom Srbinu jasno upravo zato što je pravoslavan, zato što ima Predanje Crkve od Istoka kao spoznajno oruđe po preimućstvu.

ZA ŠTA SE BORIMO?

Živimo u vremenu kada od rata Zapada protiv Rusije zavisi sudbina čovečanstva, pa i Srba. Ako Zapad pobedi, razoriće pravoslavne zemlje, a na planetarnu vlast će dovesti antihrista, poslednjeg lažnog mesiju u zlu ujedinjenog čovečanstva; ako Rusija pobedi, istorija se produžava da bi u njoj bio posvedočen Hristos, Raspeti i Vaskrsli Spasitelj. Srbija je, u ovom trenutku, pod antihrišćanskom okupacijom, koja donosi paganizam gej parade, eutanazije, „seksualnog vaspitanja“ od vrtića, rušenja svih porodičnih i moralnih vrednosti; dok biološki potomci Svetog Save i Cara Lazara to ne shvate, bivajući spremni da, žrtvom, postanu i duhovni potomci svojih predaka, tonućemo sve dublje u utvarnost priče o „EU koja nema alternativu“. Zato sada, kao i nekad, moramo ustati za krst časni i slobodu zlatnu. To nam je mera i provera.

_________

Uputnice:

[1] www.pravoslavni-odgovor.com/New_Age/Pravoslavlje_i…/12.htm

[2] Vladimir Dimitrijević: Znaci vremena i znaci nade, Manastir Hilandar, Beograd, 1997.

Fond strateške kulture

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u