LjILjANA SMAJLOVIĆ: KIKIRIKI PRINCIP ILI KAD VELIKI GREŠE KOD SVOJE KUĆE

Kakvi su izgledi za političku stabilnost buduće federacije u kojoj jedan narod, Englezi, čini...

Kakvi su izgledi za političku stabilnost buduće federacije u kojoj jedan narod, Englezi, čini 85 odsto stanovništva? O tome bi Englezi mogli da konsultuju Beograd

Češki premijer je oduševljen ishodom škotskog referenduma. Bohuslav Sobotka lepšu budućnost vidi „u integraciji, ne u rasparčavanju”. Stvarno? Česi su dakle protiv razvoda državnih zajednica. Ali zar nisu, zajedno sa Slovacima, izabrali rasparčavanje Čehoslovačke kao svoj put u „lepšu budućnost”?

Rojters pak citira zadihanog visokog zvaničnika EU kome je strahovito laknulo jer bi otcepljenje Škotske bilo „kataklizma” koja bi podstakla druge separatizme i proizvela „kontinent suparničkih nacionalizama” kojim se ne bi dalo upravljati. Za Belgijanca i evropskog komesara za trgovinu Karela de Guhta, odlazak Škotske iz Velike Britanije bio bi „politički zemljotres ravan raspadu Sovjetskog Saveza”.

Ovo prenaduvano poređenje dobro će poslužiti da ilustruje paniku koju je Aleks Salmond izazvao u Londonu, ali i drugim evropskim prestonicama.

A pre samo dve godine, strategija britanskog premijera njemu i njegovim saradnicima delovala je upravo briljantno. Evo kako ćemo nadmudriti Škote: Salmond će dobiti referendum, ali glasači će moći da biraju samo između otcepljenja i ostanka u Ujedinjenom Kraljevstvu. Neće biti srednjeg puta i više prava. To će ih na smrt prepasti i tako ćemo odložiti pitanje većih prava za Škote za još 15 godina.

Kameron je bio toliko zadovoljan svojim planom da je za uzvrat pristao na dva ustupka Salmondu: da se glasanje pomeri sa 2013. na 2014, a biračko pravo da i šesnaestogodišnjacima.

Danas je jasno da je to bila loša strategija, ali su u ono vreme ankete pokazivale da su šanse da Škoti glasaju za otcepljenje otprilike iste kao i da Elvisa Prislija pronađu živog u društvu čudovišta iz Loh Nesa (da se poslužim poređenjem iz britanskog „Obzervera”).

Svi znamo šta se posle desilo: Kameron je u suzama nudio Škotima i više od onoga što su mu pre referenduma tražili. Umesto male, obećao im je „maksimalnu devoluciju”, koju će sad da traže i Velšani i Severna Irska.

A otvorio je i „englesko pitanje”, koje je u rangu političkih problema ono što je „srpsko pitanje” bilo za bivšu SFRJ. Uslediće federalizacija Ujedinjenog Kraljevstva u kojoj će Škotska dobiti više moći. A kakvi su izgledi za političku stabilnost izrazito disproporcionalne federacije u kojoj jedan narod, Englezi, čini 85 odsto stanovništva?

O tome bi Englezi mogli da se naslušaju u Beogradu. Posle Salmondovog „veličanstvenog poraza”, kako ostanak u uniji krsti jučerašnji „Gardijan”, sada i za njih počinju dileme oko toga gde i ko sme da ima pravo veta i da li je fer da Velšani, Škoti i Severni Irci odlučuju o svim engleskim poslovima u britanskom parlamentu, a da Englezi nemaju nikakvog uticaja na to kakve odluke Velšani, Škoti i Severni Irci donose u svojim parlamentima.

Čitalac se možda seća kako je to nekad bilo kod nas. Pokrajine Kosovo i Vojvodina imale su pravo veta na odluke Savezne skupštine, dok srpska skupština nije imala pravo da blokira pokrajinske odluke.

Sad su Britanci na putu da otkriju Kisindžerov kikiriki princip. Kažu da je Kisindžer ovako Niksonu tumačio svoje protivljenje povlačenju američkih trupa iz Vijetnama: „Povlačenje trupa će za američku javnost postati kao slani kikiriki.

Što više vojnika budemo vraćali kući, to će Amerikanci više tražiti da ih vraćamo kući”. Nešto slično se u svetu dešava s nezavisnošću i pravom na samoopredeljenje naroda. Hoće li taj proces dovesti do balkanizacije Ujedinjenog Kraljevstva u kojoj će Engleska na kraju dobiti ono što je Srbija dobila: nezavisnost koju nije tražila.

Rugala se ruga, pa postala druga, kaže narod. Iako su Srbi valjda poslednji koji bi imali prava da se rugaju većinskim narodima koji se s teškoćama sporazumevaju sa svojim manjinama, bilo je zluradosti u ovdašnjem navijanju protiv imperije koja je nekada po celom svetu proizvoljno crtala granice u pesku (od Irske do Kašmira, od Sudana do Palestine), da bi se onda decenijama duž tih granica vodili ratovi.

Ali važnije je nešto drugo, gorčina izazvana saznanjem da nekompetentnost i nemoral stranih političara jasnije sagledavamo kada greše kod kuće nego u inostranstvu.

Ne vidi se to samo iz Beograda, ali po čemu su ovi ljudi nezaobilazni faktor u svim kriznim „kontakt grupama” sveta? Šta ih kvalifikuje da pored svojih rešavaju tuđe krize? Neko će, poput Majkla Ignatijefa, reći da su intervencije poput onih u Bosni i Srbiji devedesetih bile moguće jer je geostrateški poredak bio posve drugačiji: Rusija je bila pred kolapsom, a Kina je tek izlazila u svet.

Srpsku sudbinu je zapečatila politička samouverenost zapada koja se zasnivala na budžetskim viškovima i euforiji navodne superiornosti liberalnog demokratskog modela u unipolarnom trenutku koji je usledio posle raspada Sovjetskog Saveza.

To je samopouzdanje izvetrilo s deficitom i politikom stezanja kaiša, da bismo onda od Angele Merkel saznali da je „multikulturalizam” u ime kog smo bombardovani mrtav, a na primeru Škotske da se svi narodi i svi lideri osećaju i ponašaju slično kada gube domovinu.

Jeste li primetili kako je Dejvid Kameron uveravao Škote da mu srce puca od ljubavi za njih, da bi im takoreći u istom dahu pretio da će da im uskrati valutu, pasoše i Evropsku uniju – ako glasaju kako im nalaže njihovo, a ne njegovo srce?

Našla sam negde kako škotski secesionisti tvrde da će posle nezavisnosti biti puni ljubavi za svoje južne susede Engleze. Ako se čitalac seća, isto su i Albanci poručivali Srbima u vreme Ahtisarija: zebnja oko nezavisnosti rađa nasilje, ali sve će posle biti bolje…

I još nešto. Ako je panika zahvatila London i Brisel zbog referenduma u kom je škotski premijer protiv sebe imao Englesku, Evropsku uniju, NATO i Ameriku kao i svoju domaću štampu, sa sve Bi-Bi-Sijem (uz izuzetak jednog jedinog lista, „Heralda”, koji je pozvao građane da glasaju „za”), zamislite šta bi bilo da je Salmond dobio podršku najveće svetske sile.

Zamislite da su postojali nezavisni, iz inostranstva finansirani škotski mediji koji bi agitovali za osamostaljenje. Zamislite da je neko moćan Škotima sugerisao da će posle nezavisnosti za njih poteći med i mleko?

Umesto toga, stizale su im pretnje da će ostati bez valute, da će velike banke da presele sedišta u London, da će izgubiti zaštitu NATO-a, da će Španija da stavi veto na njihov prijem u EU, da im MMF proriče ekonomsku nizbrdicu…

Pedeset sedam odsto onih koji su glasali za ostanak u zajednici reklo je juče da je na njihovu odluku najviše uticao strah od gubitka valute i finansijskih posledica. Kameronova ljubav je zapravo bila kampanja straha.

Za razliku od Škota, Muslimani, Albanci, Slovenci, Hrvati, svi su sa Zapada dobijali ohrabrenje i podstrek da idu. Nama su iz Londona i Brisela pak sugerisali da nismo moderni, da nismo Evropljani, da ne zaslužujemo mesto za stolom pristojnih nacija, da moramo da se učimo evropskim, zapadnim vrednostima.

I ovo: da Srbi valjaju, ne bi se drugi ni otcepljivali od njih, a čim se otcepljuju, znači da smo ih tako tlačili da smo zaslužili sve što nam se desi, i gore…

Sada otkrivamo da neki od naših dušebrižnika ne poznaju ni istoriju ni geografiju našeg dela Evrope. Ne mogu da se sete ni gde su provodili referendume za nezavisnost, a gde nisu. Ne pričamo o običnim Amerikancima, koje bije glas da ne bi mogli ni na mapi da pronađu zemlje koje SAD bombarduju: pričamo o državnim zvaničnicima.

Nekad je reč o lapsusu i nepažnji, ali nekad je amnezija političke prirode, valjda kao kod češkog premijera. Ukrajinski predsednik Porošenko je ovih dana u američkom Kongresu doživeo stojeće ovacije, a bivši američki ambasador Džon Herbst opisao ga je javno kao umerenog centristu, odlično rešenje za lidera.

Interno je, pre samo nekoliko godina, isti gospodin Herbst za Kralja čokolade (stari nadimak koji Amerikanci za Porošenka više ne koriste) u depeši Vikiliksa koristio drugi izraz: „osramoćeni oligarh”.

A što se Škota tiče, oni mogu da nastave da prave odličan viski. Koji, ako hoće, mogu da piju dok grickaju kikiriki.

Izvor Politika, 21. 09. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u