IMA LI NADE ZA DEMOKRATSKU STRANKU?

SLAVKO ŽIVANOV Da li će birači prepoznati u novom predsedniku DS nekog ko može...

SLAVKO ŽIVANOV

Da li će birači prepoznati u novom predsedniku DS nekog ko može da artikuliše alternativu?

Čim je preuzeo sve poluge upravljanja u Demokratskoj stranci, Zoran Đinđić je već od kraja 1993. godine vodio doslednu kadrovsku politiku. Partijske funkcije dodeljivane su ljudima za koje se verovalo da će izvršavati direktive bez istovremenog preispitivanja metoda, a sa velikom verovatnoćom da se u ostvarivanju cilja neće omanuti. Makijaveli bi se s tim saglasio ukazujući da je za postizanje cilja svako sredstvo opravdano, i to pravilo bilo je ukorenjeno u Đinđićevoj doktrini upravljanja Demokratskom strankom. Zbog toga je moglo da se dogodi, u tim godinama početaka partijskog ustrojavanja, da brucoš sa Ekonomskog fakulteta upravlja Odborom za ekonomska pitanja i tome slično…

Za mnoge u Demokratskoj stranci i dan-danas to pravilo važi. Postoji ona poznata Đinđićeva sentenca koja se dugo prepričavala u javnosti u vezi sa moralom, crkvom i politikom. Sve to davalo je nekakve rezultate u nekom periodu, osobito onda kada je jak lider koristio lični kredibilitet ne bi li „ispeglao” bahatost svojih podanika, a u ekstremnim slučajevima i skupljao naizgled prosuto mleko. Ali takva doktrina morala je da ostavi i posledice, bilo kroz gubljenje kredibiliteta vođâ, bilo zbog nagomilane štete od učinjenih nedela.

Posledice su danas ogoljene jer ne postoji nikakav autoritet da brljotine partijaca pokrije, a osim toga negativna selekcija učinila je toliko lošeg da se i stepen nesposobnosti, alavosti, gramzivosti, drskosti, neznanja, ignorancije.. povećao do neslućenih razmera. To jednostavno niko na svetu nikakvim autoritetom nije mogao da prekrije i sakrije od birača. S pravom se zato postavlja pitanje da li je takva kontaminacija političkih partija toliko koncentrovana i duboka da se one nikako ne mogu pročistiti i da jednostavno moraju da propadnu uz strašnu cenu koju treba da plati društvo tavoreći u iščekivanju neke nove „lokomotive konstruktivnog razvoja“.

tadi  josipovi  kr 257189S1

KARTAGINA JE SPALjENA

Današnja Demokratska stranka, kojoj je dopalo da je vodi Bojan Pajtić, nalazi se upravo pred takvom dilemom. Posle Zorana Đinđića i Borisa Tadića i kadrova koje su oni odnegovali, nije ostalo mnogo potencijala za građenje istinskog demorkatizma bilo unutrašnjeg bilo spoljnjeg. Istini za volju, nema tu mnogo kadrovskog potencijala koji bi učinio tek nešto više od ostvarivanja sopstvenog egoističkog interesa. Kartagina je spaljena, a zamljište zaorano. Danas se možda jedino možemo pitati da li je po spaljenoj zemlji bačena i so ne bi li ostala jalova vo vjeki vjekov.

Zato se Pajtić može posipati pepelom koliko hoće, ali će teško razočaranim biračima da objasni činjenicu što je sve vreme „demokrature” (vladavine DS) bio u komotnoj zavetrini kada je reč o političkoj odgovornosti, a na i te kako značajnom mestu u podeli kolača uticaja i moći. Imao je Pajtić sve vreme demokrature svoju zabran iz koje je ležerno, uz povremene lake intervencije malog rizika, posmatrao pravi turnir među pretendentima na mesto stranačkog predsednika. Taj turnir trajao je dovoljno dugo da praktično svi solidniji igrači odu isprašenog tura, ili se potroše na vlasti. Sada, kada konkurencije i nije bilo jer je Đilas platio previsoku cenu i svog i Tadićevog neuspeha, Pajtić je takoreći ušao na prazan teren. Nevolja je, međutim, u tome što su sa razbucanim stranačkim igračima rasterani i birači, pa kočoperni Pajtić mora konačno nešto da uradi i za stranku, a ne samo za sebe. Nije bilo teško čuvati svoj rejting, ali danas, kad je istanjen i kad treba podići rejting kompromitovane organizacije, treba se pokazati junački.

Lako je bilo da u Vojvodini iz pokrajinskih fondova, od oka, malo šakom malo kapom, državnim parama finansira razne projekte koji će biti „podvučeni žutim”. Lako je bilo da se demokrate slikaju presecajući vrpce dok umaču pogaču u so, ali, kad je presušilo i kad resursa za kompenzaciju više nema, treba birače uveriti da je DS opcija za koju treba glasati. Danas su državni resursi opredeljeni za arčenje u korist neke druge stranke i novonastalog Gospodara Srbije, a Pajtić će se načekati, ukoliko ikad dočeka, da ponovo dobije crni službeni automobil, protokol i sijaset državnih privilegija. Osim toga, ne bi mu falilo ni da shvati da su mu se u Vojvodini drugi politički faktori klanjali jer je bio najjači, a ne najpametniji ili najsvetiji, i da će se tako ponašati i ubuduće, znači klanjaće se najjačem.

djilastadic01

PARTIJSKI RAZBIJANjE INSTITUCIJA

Njegova politička budućnost je zato krajnje neizvesna i, što više vremena bude gubio pokušavajući da reanimira motod i politiku svojih prethodnika, utoliko će brže ići ka rubu izbornog praga. Ako budalasto bude insitirao na stvarima koje birači kažnjavaju, a ne nagrađuju, eto nam Pajtića sa sve „velikom“ DS tamo gde je sada Koštunica. DS naime, osim zalaganja za EU, koje se ne može promeniti, mora da revidira mnoge svoje stavove. Ideološko pozicioniranje, privatizacija i odnos prema kapitalizmu, politika prema Kosovu i regionu, uozbiljivanje spoljne politike i sijaset drugih tema moraju doći na dnevni red, ali pre svega i hitno se mora promeniti kadrovska politika uvođenjem principâ moralnosti, odgovornosti, kvalifikovanosti i dostojnosti ljudi za vršenje rukovodeće uloge. Podobnost, nepotizam, burazersko kadriranje i lobiranje, razbojnički mentalitet i sitnosopstveništvo moraju da se proteraju iz Demokratske stranke.

Na prvi pogled može izgledati da od stranaka očekujemo previše, da one ne mogu preuzeti ulogu društva ili institucija, ali, nažalost, u Srbiji nema ikog drugog da taj posao uradi. Potrebni su resursi i moć. Srbija zapravo nema istinske institucije koje bi imale regulatornu, korektivnu i ulogu zaštite vladavine prava. Naše su institucije na istom onom početku razvoja na kojem su bile pre 20 godina. A to se desilo jer posednici moći u proteklih 20 godina nisu dozvolili razvoj institucija. Što su institucije slabije, pojedinci na vlasti imaju više moći i to je ne samo opšte mesto za sve poludemokratske, nedemokratske i kolonijalne režime već je to i uzrok usporavanja procesa razvoja institucija. Drukčije rečeno, praksa koja se neguje u strankama preslikana je na institucije koje su još i plen i sredstvo političke borbe, podređene stranačkim hijerarhijama i partijski instrumentalizovane.

Drugo važno pitanje glasi koliko dugo će nakon ovogodišnje izborne verifikacije Vučićeve vlasti i vladavine, sam Vučić na vlasti opstati pre nego što se uglibi međ’ kolege Đilasa, Tadića, Koštunicu… sve one koji su bili neprikosnoveni, a onda politički beznačajni. Razume se da ne možemo odgovoriti da li će se to desiti za godinu, dve ili nekoliko, ali je izvesno da će to zavisiti i od profilisanja njegove političke alternative u percepiji pretežnog dela glasačkog tela Srbije. Verovatno je da su prošli izbori bili ne samo trijumfalna kapija kroz koju je sadašnji Gospodor Srbije prošao noseći lovorike široke narodne podrške, već su bili vrhunski domet, rekord, dakle limit Srpske napredne stranke, koji osim pobede označava istovremeno i početak zalaska tog političkog fenomena današnje Srbije.

Onog trenutka kad većina glasača shvati da je Vučić zapravo odgovoran za stanje u zemlji, a ne Zorana Mihajlović, krstići, tabakovići ili vulinovi, otićiće i Vučić. Neizvesno je i to šta će posle tog odlaska ostati, ko i šta će doći, ali se može dogoditi da bude gore od ovog što imamo danas iako izgleda da sada nemamo ništa.

KO ĆE ZAMENITI VUČIĆA?

Svi dosadašnji gospodari Srbije rasli su na ličnim i političkim antagonizmima, netrpeljivostima, parazitiranju i na propustima protivnika. Obećavali su boljitak iz opozicije, a državu bi uvodili u dubiozu kad osvoje vlast. Hranili se sujetama i ponašali se prema opštem, javnom i državnom kao prema sopstvenoj prćiji, ali i takvima kakvi jesu istorija je dala šansu da pokažu šta znaju, umeju i mogu, a ne samo koliko su vešti u saplitanju protivnika, seirenju nad greškama konkurenata i ubiranju ličnog ćara dok celina propada. Ko će zapravo biti zamena Vučiću u toj politici kontinuiteta – što gore to bolje, sada ne možemo da pretpostavimo, ali teško da se tome može suprotstaviti povampireni DOS. Demokratska stranka ima neku drugu šansu u tome, i može je iskoristiti samo ako se otvori i promeni iznutra.

Dok narod opet ne „napravi prelom u svom mozgu“ i ne okrene izborni ćurak naopako, Pajtić bi trebalo da ojača stranku, jer, ukoliko želi vlast, morao bi da zna da ga do nje mogu dovesti jedino birači. A njegovi potencijalni birači su, malo je reći, zgroženi, razočarani, apatični, očajni i besni. Koliko na novu vlast koja je zajahala Srbiju zbog Tadićeve kratkovide i štetočinske narcisoidne politike, toliko zbog samog Pajtića, jer ne čini ništa da podigne ne posrnulu nego raščerečenu Demokratsku stranku. Ako je u toj stranci ostalo išta, trebalo bi da joj pomogne tako što će da razjuri karijeriste, magalomane, sitnosopstvenike i špekulante raznih boja, biografija i stranačkog staža. Da zahvali na uslugama svima koji su doprineli da se DS surva među amorfne političke tvorevine koje jedva čile nad cenzusom i da je kadrovski osveži i provetri do poslednjeg opštinskog ili mesnog odbora. Ako su mnogi videli Trivanovu kao suodgovornu za poraz DS, teško da su se obradovali videvši bivšeg Čankovog stranačkog ađutanta, koji je promenio dres, kako im tumači stavove rođene stranke. Ako su birači rekli ne beogradskim demokratama, šta uopšte traže na funkcionerskim mestima ljudi koji su iz izbornih štabova vodili DS u propast. Ko je uopšte predsednik Beogradskog odbora DS? Čemu služi taj Politički savet uopšte? Ima li Gordana Čomić anternativu u DS? Samo su neka teška pitanja koja čekaju odgovore od Pajtića. Od tih odgovora zavisi da li će birači prepoznati u novom predsedniku DS nekog ko može da artikuliše alternativu vladavini sadašnjeg Gospodara Srbije ili gledamo u još jednog jalovog posipača pepelom na srpskoj političkoj sceni koji se koprca u živom blatu.

Politika
Pratite nas na YouTube-u