DA LI JE CILj NEMAČKA ILI SMISAO I CILj EVROPSKIH SEPARATIZAMA

SINIŠA LjEPOJEVIĆ U slučaju Škotske i njenog otcerpljenja podrška Amerike bila je očigledna Posle...

SINIŠA LjEPOJEVIĆ

U slučaju Škotske i njenog otcerpljenja podrška Amerike bila je očigledna

Posle šezdeset godina vremena integracija Zapadna Evropa sada živi u vremenu separatizma i destrukcije. Utisak je da su narastajući separatizam i nacionalizam pre svega izraz otpora prema savremenim političkim elitama i ekonomskoj eksploataciji, ali i odgovor na politiku ratova i diktiranja drugima kako će da žive. Zapadna Evropa, uobličena u Evropsku uniju, minulih decenija bila je među predvodnicima razaranja drugih naroda i država, a sada je, u tako stvorenoj kulturi nasilja i destrukcije, suočena sa sopstvenim rastakanjem. U tom svetlu separatizmi u EU bi se mogli videti i kao skoro jedini način borbe protiv takve politike i u krajnjoj liniji kao svojevrstan pokušaj revolucije.

U EU, tačnije Zapadnoj Evropi, trenutno je aktivno, sa više ili manje energije, 40 separatističkih pokreta. Socijalna energija tih pokreta je uglavnom koncentrisana u mladim ljudima, tinejdžerima i onima u ranim dvadesetim godinama. To su generacije koje su rođene i rasle u kulturi državnog nasilja i destrukcije, rasle su u javnom ambijentu slavljenja belosvetskog siledžijstva, i njihovi sunarodnici koji su kao vojnici, po želji političkih elita, hiljadama kilometara daleko u nekom nepoznatom svetu ubijali druge ljude, kod kuće su slavljeni kao heroji. Evropske vlade su godinama ne samo delile lekcije drugima i krojile karte drugih država nego i vojnom mašinerijom razarale i ubijale, i sve to medijskim kampanjama kod kuće pokrivale lažima i obmanama. Stvoren je tako društveni ambijent pun frustracija i destrukcije, u kojem je rasla sadašnja mladost, oni koji su, po definiciji, budućnost. Političke elite Evrope su sada u panici. Ali kasno je, seme zla je već izniklo kod kuće, u dvorištu. To je, a ne nacionalizam, izvorište energije separatizma u Zapadnoj Evropi, separatizma kao oblika otpora.

euseparatizam02

BRITANIJA, RANjENA DRŽAVA“

Škotlanđani su među najorganizovanijima i prvi su načinili konkretne korake. Za sada nisu uspeli, i na referendumu je pobedila opcija ostanka u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ali nešto se ipak desilo, i, iako Škotska ostaje Ujedinjeno Kraljevstvo, više nikada neće biti onakvo kakvo je do sada bilo. Vreme će tek pokazati kako će izgledati ta država i da li će, uprkos rezultatima referenduma, Škotska ostati u istoj državi, ali daleko je važnije zašto veliki broj Škotlanđana želi da se odvoji, i to posle 307 godina zajedničke države. Kada se, međutim, cela situacija temeljnije sagleda, onda postaje jasno da bazu energije otcepljenja ne čini nacionalizam kao takav, nego pre svega nezadovoljstvo politikom i neoliberalnim modelom britanske vlade. Škotlanđani jednostavno ne žele takav model, a u Londonu ih niko niti sluša niti uvažava, a separatizam je, po njihovom mišljenju, bio jedini način otpora. Škoti ne žele neoliberalne mere britanske vlade, pre svega privatizaciju državnog zdravstva i školstva, ne žele ratove po svetu i ne žele ukidanje osnovnih elemenata socijalne solidarnosti. Škotska je bila prva zemlja u svetu koja je uvela besplatno školovanje i nema nameru da se odrekne te svoje slavne tradicije. Istovremeno, Škotlanđani su tradicionalno najbrojniji vojnici u britanskim oružanim snagama i najveći broj mrtvačkih kovčega i ranjenika sa dalekih ratišta dolazi upravo u Škotsku. To su izvorišta nezadovoljstva kojim se hrani separatizam, i ona nisu nestala posle referenduma. Ustvari, samo su osnažila, pa je Britanija, kako se u analizama ukazuje, već „ranjena država“ i na „aparatima za veštačko disanje“.

Škotski primer pokazuje da uopšte nije važno da li će neki separatistički pokret da uspe ili neće, suština je u njegovom postojanju i sama ta činjenica temeljno menja državni ambijent Evrope. Sudbina „ranjene“ Britanije očekuje i mnoge druge u EU. Doduše, slučaj Škotske je pravno potpuno drugačiji jer je ona ugovorom postala deo Velike Britanije i na osnovu toga ima pravo i da ode, ali to, u posledičnom smislu separatizma u drugim zemljama, uopšte nije važno. Svaki separatizam, bio uspešan ili ne, menja situacija, ništa više nije isto. U ovom vremenu utoliko pre što su socijalni uslovi bujanja separatizma u Evropi daleko dublji i, uslovno rečeno, ozbiljniji od pukog nacionalizma.

Ako se izuzmu Holandija i Mađarska, u EU ne postoji ni jedna zemlja koja nije suočena sa nekim svojim separatističkim pokretom. Trenutno je javno najisturenija Španija, u kojoj Katalonija, gde je separatistički pokret najorganizovaniji jer ga predvodi legalna lokalna vlast, ne odustaje od otcepljenja. Baskija, koja ima najdužu tradiciju separatizma, samo osluškuje Katalonce i ona je sledeća. Posledice neće biti samo za Španiju nego i za Francusku, jer delovi istorijske Katalonije kao i Baskije su i u Francuskoj. Separatizam je glasan i u Italiji, Rumuniji, Slovačkoj, Grčkoj, gde u Severnom Epiru etnički Albanci čine većinu, pa sve do Nemačke i Poljske.

euseparatizam03

NAČIN PROTESTA PROTIV ELITA EU

Dodatni, ništa manje ozbiljan, problem su aktuelne političke elite u EU. One su u velikoj panici, i u suočavanju sa energijom separatističkih pokreta razotkrivaju svu nesposobnost i time još više hrane separatizam. Političke elite pokušavaju da se sakriju iza pozivanja na pravne norme, na međunarodno pravo, ali uzalud. Upravo su političke elite EU one koje su predvodile rušenje međunarodnog prava i hranjenje separatističkih pokreta po celom svetu. Čak i beznačajan separatistički pokret, kao onaj u Veneciji, razotkriva dubinu krize političkih elita i izaziva paniku. Tu je suština. Kao u Slučaju Škotske, separatizam Škotlanđana nije izraz krize Škotske, nego Velike Britanije.

Istovremeno, ne bi se smela izgubiti iz vida stara istina da ni jedan pokret, kakvog god usmerenja bio, u ovom slučaju separatistički, ne može sam, neko mora da ga pogura i motiviše. Društveni uslovi koji inspirišu separatizam su uglavnom izvorni, oni se dešavaju, ali organizovanje i delovanje pokreta uvek neko mora da pomogne i pogura kako bi ga iskoristio za svoje ciljeve. U tom smislu, ko bi onda mogao da stoji iza savremenih separatističkih pokreta u EU?

Hroničari evropske integracije, koja se danas predstavlja kao Evropska unija, dobro znaju da je od samog početka integrisanja odlučujuću reč imala Amerika, koja je, zahvaljujući Drugom svetskom ratu, umesto Hitlera zavladala Evropom. U slučaju Škotske podrška Amerike je bila očigledna. U Americi, na primer, istraživanja javnog mnjenja – koja su, kao i svaka druga, politički instrument – pokazuju da 80 odsto ispitanika podržava otcepljenje Škotske. Pozicija Amerike je malo korigovana posle sastanka Bilderberg grupe u junu ove godine kada se neko setio da su nalazišta nafte u škotskom delu Severnog mora u stvari kolateral, garancija velikog dela kredita datih britanskoj vladi, pa bi odvajanje Škotske ugrozilo interese moćnih finansijera koji dominiraju Bilderberg grupom. Ali od generalnog projekta podrške separatizmu u Evropi se ne odustaje.

Dva su tu osnovna pitanja. Zašto se daje podrška separatizmu i šta je, ili ko je krajnji cilj? U traženja odgovora na prvo pitanje, put vodi ka vladajućem mišljenju o smislu EU, o smislu evropske integracije, kojom od Evrope treba da se stvori jedna superdržava. Ona će poništiti postojanje nacionalnih država, koje su rezultat istorije i istorijskog iskustva. Važeće verovanje je da se to najefikasnije može postići kroz regionalizaciju, drugim rečima, rastakanje sadašnjih nacionalnih država, pa bi integrisana EU bila, u osnovi, superdržava regiona.

RUŠILAČKA ENERGIJA PROTESTA

U toj funkciji, samo da se podseti, bilo je i uvođenje jedinstvene valute evra. Kada se pogledaju programi otcepljenja Škotske i Katalonije, na primer, onda je jasno da nije reč o klasičnoj nezavisnoj državi nego praktično o novim regionima. U tom svetlu je i trag odgovora na drugo pitanje – šta je i ko je krajnji cilj. Pre svega, to su velike i moćne države – Španija, Francuska, Italija i, najvažnije, Nemačka. Ustvari, tačnije, iznad svega Nemačka. I to ne samo zato što je Americi, na primer, u interesu slabljenje Nemačke nego i zbog procene da je efikasnije razbijanje te zemlje nego ratovanje protiv nje. Nemačka je, prema Ustavu, koji su pisali Amerikanci i Englezi posle Drugog rata, već dosta razuđena savezna država i inspirisanje separatizma nije baš težak posao.

Javno se istura Bavarska, u kojoj separatizam ima izvesnu tradiciju, ali je primetno da se postepeno radi i na separatističkom raspoloženju u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, postojbini Prusa, koji su nezadovoljni svojim položajem u sadašnjoj saveznoj državi. Nemačka bi, kako izgleda, mogla da bude i krajnji cilj podrške separatizmima u Evropi. U nekoj kasnijoj fazi, regionalizacija Evrope bi poslužila i kao izgovor i kao model za neke druge delove sveta, Rusiju, pre svega.

To su već izvesno vreme planovi sa EU, koji su opasna igra sa vatrom. U ljudskim društvima se mnogo toga može generisati, ali samo do određene granice. Nikada se pouzdano ne može znati i kontrolisati krajnji rezultat jer društva čine ljudska bića sa svim kapacitetima ljudske prirode uobličenim kroz istorijsko iskustvo. Tako je i sa separatizmima. Utoliko pre što aktuelni separatistički pokreti u Evropi sa sobom nose i revolucionarnu, rušilačku energiju. To nikada nije dobro. Što narod kaže: „Možeš šta hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“.

Svet
Pratite nas na YouTube-u