KAD KRIZA PROĐE ILI BUDUĆI MODELI EKONOMSKOG RAZVOJA

MIHAIL HAZIN Ukoliko dođe do zamene modela ekonomskog razvoja, naučno-tehnički proces biti zamenjen socijalnim...

MIHAIL HAZIN

Ukoliko dođe do zamene modela ekonomskog razvoja, naučno-tehnički proces biti zamenjen socijalnim progresom

Kod svakoga ko dugo razmišlja o nečemu pojavljuje se ono što se naziva intuicija. Odnosno, još pre nego što se donese manje ili više detaljna ocena neke pojave koja je povezana s tim o čemu se razmišlja – pojavljuje se osećaj koliko je „to“ dobro ili loše, da li će imati efekta ili ne, i tako dalje. Obzirom da se temom sadašnje ekonomske krize bavim već više od 15 godina, naravno da posedujem taj osećaj. I, kada razgovaram sa različitim oponentima i istomišljenicima (koji ponekad mogu da budu žešći oponenti od onih drugih), redovno izražavam mišljenje koje ne uspevam uvek da potvrdim odmah strogim ili bar relativno ubedljivim razmišljanjem. Jedno od njih se odnosi na sledeće: kakav treba da bude model ekonomskog razvoja posle krize.

Da podsetim da je problem u vezi s tim da je sadašnji nivo naučno-tehničkog progresa povezan sa visokim nivoom podele rada, do koga se došlo preko veštačkof forsiranja privatne potražnje. I, kako se kriza bude razvijala a mehanizmi održavanja veštački povećane potražnje prestanu da deluju, nivo podele rada će da pada. A to znači da će opadati i opšti tehnološki nivo čitave naše civilizacije, obzirom da njega određuje ukupna potražnja.

Do kog će nivoa doći taj proces, svakako predstavlja složeno pitanje. Danas prihodi za vođenje domaćinstva u SAD odgovaraju nivou s početka šezdesetih godina prošlog veka a posle daljeg pada oni će se naći na nivou 30-tih godina. Ali, obzirom da mi nemamo iskustva u tako naglom padu (šta da se radi kad niko nije ostavio uspomene o tome kako se u „mračnom“ Srednjem veku menjala ekonomija Zapadne Rimske Imperije, a i pitanje je da li su oni shvatali šta je to „ekonomija“), eto tako niko ne zna kako će da izgleda ekonomija kada kriza prestane. Naravno, može da se pretpostavi da se neće leteti u kosmos (a i zašto bi?), ali će se internet svakako sačuvati. Ali, što se tiče argumentacije, biće neprijatno. Ostaje samo intuicija. Ipak, jedna će stvar svakako i dalje postojati.

solidarnaekonomija01

SISTEMI PODELE RADA

Ustvari – dve. Prvu predstavljaju uspomene na „dobar život“ (i danas se milioni stanovnika bivšeg SSSR i zemalja Istočne Evrope sa nostalgijom sećaju sitih vremena socijalizma sa njegovom unutarnjom slobodom i garantovanom sigurnošću za budućnost), a druga je shvatanje da siromašni život posle krize može relativno brzo da se poboljša. Naravno, ukoliko se ponovi iskustvo 20. veka o proširenju regionalnih sistema podele rada.

Da taj momenat detaljnije objasnimo. Ceo 20. vek prošao je u takmičenju regionalnih sistema podele rada (tzv. „tehnoloških zona“), prvo njih pet, pa dva, da bi na kraju ostao samo jedan. Taj proces je bio praćen produbljenjem podele rada u zavisnosti od širenja tržišta), ali 80-tih godina su SAD (koje su ustvari 70-tih godina izgubile ekonomsku trku) počele proces veštačkog stimulisanja potražnje. Posledica je bila ta da su one pobedile, ali strukturna izobličavanja, do kojih je došlo zbog takvog stimulisanja ekonomije, neminovno će dovesti do smanjenja potražnje, a to znači do situacije kad će regionalni sistemi podele rada postati rentabilniji od jedinstvenog globalnog sistema.

Sada se prirodno zapaža 6-7 potencijalnih sistema podele rada koji će najverovatnije zbog konkurencije ponovo da se razvijaju zahvaljujući naučno-tehničkom procesu, jedan drugom će konkurisati i tako će opet doći do puta koji je u 20. veku doveo do tri svetska rata: dva „vruća“ i jednog „hladnog“. Trebalo bi da se to svakako izbegne, samo kako – ne zna se.

U mom govoru na Drugom sveruskom društvenom forumu državno-patriotskih snaga na temu Patriotske snage uoči promene političkog kursa Rusije rekao sam da je, sa gledišta mehanizma akumuliranja resursa, savremeni sistem ekonomskog razvoja sagrađen na jedenju budućnosti. Uslovno govoreći, stimulišući današnju potrošnju preko kreditiranja, mi ustvari jedemo buduću potražnju i garantujemo da će ona posle nekog vremena početi da opada. Ali i kreditiranje nove proizvodnje jede budući resurs (mada ne onako brzo kao kreditiranje potražnje), uostalom, možda su ciklične krize u kapitalizmu bile povezane baš sa tim. Jer, što se brže danas razvijamo, to brže gutamo resurs budućnosti, a to znači da ćemo neminovno upasti u recesiju. Ali ovo je samo digresija. Najvažnije je da, kao što sam govorio na pomenutom Forumu, postoji alternativa.

Ona je u tome da akumulacija resursa može da bude ne samo na teret budućnosti već i na teret društva. Ne u vremenu, već u prostoru. Odnosno, mi možemo da iskoristimo solidarne mehanizme akumulacije kapitala. Odnosno – da za projekte uzimamo novac (resurs) koji već postoji u sistemu. Bez kredita, odnosno jedenja budućnosti.

solidarnaekonomija02

NA TERET TEKUĆEG RESURSA

Današnji razvoj treba da se plaća ne preko resursa budućnosti, već na teret tekućeg resursa. Ovde postoji mnogo različitih mišljenja jer kredit može brzo i razumljivim instrumentima da se proširi (odnosno, da se naglo poveća tempo proizvodnje, što bi bilo izuzetno korisno, na primer, za ratovanje), ali je za jačanje solidarne akumulacije neophodno vrlo stabilno društvo. Mada u izvesnom smislu staljinske pozajmice predstavljaju pravi analog povećanju državne zaduženosti u kapitalističkim zemljama: i jedno i drugo vodi povećanju resursa države koji ona može da usmeri u potrebnom pravcu.

Tema „prirodnog“ porasta uopšte je vrlo interesantna: jasno je da i u sistemu kreditiranja i u solidarnom sistemu postoje mehanizmi za njegovo ubrzanje. Pitanje je samo u ceni: u sistemu kreditiranja porast se danas postiže smanjenjem porasta u budućnosti, a u solidarnoj – jednih grana na teret drugih. Tipičan primer je SSSR, u kome su postignuti ogromni rezultati u kosmosu i nuklearnoj industriji preko usporavanja potrošačke komponente (ne socijalne, kao što se to danas vidi).

Da primetimo i da su mehanizmi solidarne akumulacije kapitala postojali, a postoje i danas. Tako su maksimalni efekat početkom 20. veka u Rusiji postizali trgovci staroobredci koji, kako su sami smatrali, nisu bili vlasnici sopstvenog biznisa, ma koliko taj biznis bio formalno sređen. Oni su samo upravljali novcem svoje religijske opštine, i u tom smislu strogost njihovog prilaza upravljanju je bila na mnogo višem nivou od konkurentske: kazna za pljačku ili jednostavno korišćenje novca u svrhe za koje on nije bio predviđen bila je strašna: prekršioca su mogli da isteraju iz opštine. To je bilo jednako duhovnoj smrti. Tako da ti trgovci nisu uzimali ni kredite obzirom da je to bilo u suprotnosti sa osnovnim principima hrišćanstva.

Još jedan primer efikasnosti solidarne akumulacije kapitala – to je poznati princip „para na paru ide“. To znači da, što je akumulacija kapitala veća, to će biti veći i efekat njegovog korišćenja. Uostalom, moguće je da je tu efekat povezan i sa drugim mehanizmima. Ali u svakom slučaju taj mehanizam je vredeo, a vredi i sada. Ali da pretpostavimo da ćemo na neki način da zabranimo akumulaciju kapitala u vremenu (tj. kreditiranje), ali ćemo dozvoliti solidarnu akumulaciju. To može da dovede do stvaranja čitavog niza novih mehanizama.

BANKE SOLIDARNOSTI

Prvo, do formiranja banaka solidarnosti. U ponečemu će one biti slične bankama koje rade po principima islama (učestvovanje u dobiti), ali je moguće i da će postojati i druge institucije. Osiguranje praktično neće da se menja, zato će sistem procene rizika morati radikalno da se promeni. Da primetimo da bankrotiranje bilo koje kompanije u takvom modelu ne dovodi do negative: opšti obim resursa u ekonomiji ostaje, a dugovi neće morati da se vraćaju iz budućih prihoda (smanjivanjem potražnje).

Postoji još jedna interesantna okolnost. Stvar je u tome da sam ja već jednom pisao da će najverovatnije, ukoliko dođe do zamene modela ekonomskog razvoja, naučno-tehnički proces biti zamenjen socijalnim progresom. Međutim, to je bio onaj slučaj kada intuicija nije ničim bila potkrepljena. Varijanta sa solidarnom akumulacijom kapitala rešava taj problem: potreba za ujedinjavanjem u okviru realizacije nekih programa (u prvoj etapi manjih, a zatim sve krupnijih) daće resurs (novac) i instrument za stvaranje sve složenijih oblika socijalnog uzajamnog delovanja. I uzajamno delovanje tih oblika i njihovo uzajamno razumevanje će upravo obezbediti neki socijalni analog naučno-tehničkom procesu.

Naravno, to je zasada samo razmišljanje. Ali mi se čini da ima smisla da sociolozi i filosofi malo dublje uđu u tu problematiku. Kao ekonomista, ne mogu a da ne kažem da alternativa takvom prilazu (ili bar ona koja je očigledna) izgleda prilično mračno: raspad sveta na monetarne zone koje će početi jedna drugoj žestoko da konkurišu, a takva konkurencija će pre ili kasnije prerasti u otvoreni rat.

Sve u svemu, ovaj tekst treba da se smatra za pokušaj da se predloži moguće rešenje vrlo velikog problema sa kojim će se čovečanstvo u bliskoj budućnosti neminovno sudariti.

Odnako/Fond strateške kulture

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u