MILO LOMPAR: U KRETANjU KA EU POSTAJEMO NE-EVROPSKO DRUŠTVO

Na delu je neutralizovanje (poništavanje) srpskog činioca u postjugoslovenskim konfiguracijama Da li je primetna...

Na delu je neutralizovanje (poništavanje) srpskog činioca u postjugoslovenskim konfiguracijama

Da li je primetna kriza stranačke elite u Srbiji uzrokovala opštu krizu elite u našoj zemlji?

— Proces je dvosmeran: profesionalizovana grupacija političara, koju oličavaju – poput predsednika srpske vlade ili ministra spoljnih poslova – ljudi koji nikad ništa u životu nisu radili, pa su lišeni bilo kakvog poslovnog ili stručnog osećanja, ima potrebu za poslušničkom inteligencijom: kao što oni – kao puki sprovodnici – samo ostvaruju zapadne (američke) interese, tako su im neophodni intelektualci koji obrazlažu i opravdavaju njihove postupke u javnosti. Samim intelektualcima, pak, neophodna je materijalna, statusna ili servisna potpora. To ih čini – po tačnoj reči Slobodana Jovanovića – poluintelektualcima. Otud je ostvaren savez elita na predintelektualnom nivou javne svesti. Njegov temelj oličava ono što se nikako ne spominje: nacionalna izdaja kao način vršenja vlasti.

intelektualci01

Kako objašnjavate da je u vreme nastajanja višestranačja u Srbiji bilo više eminentnih ličnosti koje su uzele učešće u stranačkom životu, dok danas to nije slučaj?

— Veoma dugo se ciljano obezvređuje svaki mogući autoritet u intelektualnim i javnim poslovima. U tu svrhu je globalistička inteligencija, kao instrument politike zapadnih (američkih) sila, uložila veliki propagandni napor tokom devedesetih godina prošlog veka. Danas je izrugivanje autoritetu postalo osnovni oblik svakog javnog ponašanja. Jer, u odsustvu autoriteta – u plesu njegovih simulakruma na pozornici – javnost se neuporedivo teže može orijentisati na izukrštanim putanjama opštih poslova. Kada je nastajao višestranački sistem u nas, ideje demokratije i rodoljublja nisu bile ovako obezvređene kao danas. Ostavljeni bez bilo kakvog uporišta – moralnog, intelektualnog, saznajnog, političkog – nalazimo se u onom (plazmatičnom) agregatnom stanju koje je najpogodnije za dalje uništavanje srpske nacionalne egzistencije. To nije samo ishod nego i cilj istorijskog kretanja koje je ubrzano posle raspada titoističke Jugoslavije.

Šta čini ključne odlike elite jednog društva i da li imamo primere toga u našem društvu?

— Intelektualna elita bi trebalo da očituje vrednost u svojim profesionalnim postignućima i, istovremeno, spremnost da nekoristoljubivo učestvuje u javnim poslovima. Takva je bila srpska intelektualna elita u predvečerje Prvog svetskog rata. Njeno gotovo jednodušno i neupitno zalaganje za jugoslovenstvo pokazalo se istorijski pogrešnim, ali njena nekoristoljubivost je ostala kao jemac ljudskog ethosa. U skladu sa duhovnom situacijom vremena u kojem vrednost nije u originalnosti nego u efikasnosti, u kojem lični ethos ne vrhuni u nekoristoljubivosti nego u koristoljubivosti, na našoj pozornici gotovo da nema takvih intelektualaca.

Zbog čega se danas mnoge stranke „grabe“ da u svojim redovima i među poslanicima imaju pevače, glumce, starlete i zgodne anonimuse?

— Tu ima više činilaca. Svakako da je u dejstvu opšta duhovna situacija vremena: nije presudno šta čovek jeste, nego kakav mu je look. Kod nas je – dodatno – na delu depolitizacija svih sadržaja: posebno političkih. Kada izrazito političke odluke – kakva je Briselski sporazum – prikazujete u okolišu estradnih pojava, one poprimaju bezazleniji vid. Tako se lakše donose političke odluke, oblikuje javna svest i prikriva put u siromaštvo, koje je upravo tim odlukama zajamčeno. Estradizacija političkih okolnosti je oblik manipulacije, dok su medijska satanizacija i društveno osiromašenje oblik zastrašivanja onih koji se ne slažu sa zadatim (EU, NATO) političkim kretanjem.

intelektualci02

Zbog čega je uticaj intelektualaca u Srbiji sve manji? Zato što ih više nema, ili?

— Nisu potrebni. Nema potrebe za diskusijom, jer je put zadat: Evropa koja nema alternativu dovodi do kolonijalizacije društva. To je cilj. Ideološki se razgranava pojam srpske krivice kao podloga za samu kolonijalizaciju. Ko bi doveo u pitanje to kretanje sam sebe bi označio kao nepotrebnog za javni prostor: najviše što bi mu moglo pripasti da bude je uloga javnog dekora, izgled plastičnog cveća u vazi.

Nema bitnih razlika između prošle i ove vlasti: ova je uradila niz gorih stvari (Briselski sporazum), koje bi – međutim – bilo nemoguće uraditi da im prošla vlast nije utrla put i da im se – kao sadašnja opozicija – makar protivila. Jedina novost je da sada nema – u važnim političkim pitanjima – parlamentarne opozicije. To znači da je zastupanje nacionalnih interesa bitno marginalizovano i delegitimizovano: otud se po potrebi lako može kriminalizovati.

U uništavanje svake mogućnosti za opoziciono nacionalno delovanje je smešteno osnovno nastojanje najveće vladajuće stranke. Kao što nekad nisu imali mere u primitivnom nacionalnom samouznošenju, tako sada nemaju mere u neinteligentnom i nepotrebnom nacionalnom samoporicanju. Ono najvažnije – ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost, uzvišena mudrost – uvek im je nedostajalo: samo sada – za razliku od nekad – dobijaju aplauze.

Nastao je sistem u kojem se menja vlast, ali se ne menja režim. Otud su potrebni apologeti režima – i kao kritičari vlasti: to su oni intelektualci koji ne dovode u pitanje izabranu političku orijentaciju, nego samo njene trenutne nosioce. Nepotrebni su, pak, intelektualci koji kritikuju režim, iz kog izvire sama ta orijentacija, čak i kad bi oni – što je nemoguće – imali pozitivan odnos prema trenutnoj vlasti. To je sudbina okupiranog naroda.

Da li mislite da je stiglo doba da pametni zaćute?

— Neophodno je svedočiti o onome što vidimo, ostavljati tragove: možda ih neko nekad prepozna, možda mu naša saznanja budu od koristi u novim okolnostima, a možda ih zatrpa novo vreme. Ali kakve veze ima javni uspeh sa čovekovom (intelektualnom) dužnošću? Ako raskine svako očekivanje koje je pohranjeno u ovoj vezi, kritički intelektualac se nalazi u idealnoj prilici da izmeri težinu svoje slobode. Jer postaje idioritmik. Otud i nema mnogo kritičkih intelektualaca: ko izabere težinu (slobode) u lakim vremenima (propasti), neminovno tone i nestaje sa javnog horizonta.

Mislite li da je sunovrat medija doprineo sunovratu elite?

— U celom svetu je na delu kombinacija informacije i zabave u medijima. Ona podrazumeva snažnu cenzuru, koja ima dva vida: uklanjanje kritičkih intelektualaca iz javnog prostora i organizovano haotizovanje javnog prostora u meri da se kritički intelektualni tonovi – i kad postoje – jednostavno ne vide. Kod nas cenzura ne ide linijom razdvajanja vlasti i opozicije, jer organizovane opozicije i nema, već linijom između režima (koji ima više svojih vlasti) i srpskih nacionalnih interesa: nema srpskih nacionalnih interesa koji ne podležu cenzuri medijske pažnje.

Zbog čega preostali intelektualci u Srbiji ćute? Zbog straha? Zbog beneficija koje ostvaruju? Zbog čega?

— Zato što ne veruju u ulogu intelektualca u savremenom svetu: kritičko posmatranje stvarnosti nije poželjno, i oni koji žele javnu pažnju i korist – što je dominantan broj – ne smatraju se obaveznim u odnosu na intelektualni poziv. On više nije svrha nego funkcija.

Šta bi trebalo uraditi da pametni progovore, a da budale zaćute?

— Trebalo bi da nastane svet demokratije i dijaloga. To je teško izvodivo. U našim prilikama, to bi značilo da bi trebalo da se pojave mediji i organizacije koji će zastupati srpsku nacionalnu politiku: i u njenom privrednom, obrazovnom, društvenom, zdravstvenom, demokratskom vidu. Jer samo se sa srpskog stanovišta može problematizovati kolonijalno-okupacioni režim u nas. Takvi – evroskeptički i pogotovo nacionalni – mediji i stranke su evropska pojava: u Engleskoj, u Škotskoj, u Francuskoj, u Nemačkoj, u Mađarskoj, u Češkoj, u Slovačkoj. Svud osim kod nas. To je precizan pokazatelj koliko u svom kretanju ka Evropskoj uniji postajemo sve više ne-evropsko društvo. Ali okolnost da takav ne-evropski izgled naše stvarnosti ne smeta ni stranim činiocima ni njihovim apologetama u nas, već ga oni zdušno podržavaju, premda im istovremeno smetaju mnogo manje očigledne manjkavosti našeg društva, sugeriše nam istorijsko-političku istinu: na delu je neutralizovanje (poništavanje) srpskog činioca u postjugoslovenskim konfiguracijama.

Svedok

Politika
Pratite nas na YouTube-u