VALENTIN KATASONOV
Planove za formiranje jedinstvene svetske valute razrađuju centralne banke koje su u odnosu na svoju državu nezavisne
Tema valutnih svopova (poslovi razmene valuta) u medijima je postala jedna od najvažnijih. Skoro svakog meseca čujemo da su neke zemlje zaključile sporazum o valutnim svopovima. Ukupan broj takvih sporazuma se već broji sa više desetina. Šta je valutni svop?
Valutni svop nije obična trenutna transakcija kupoprodaje valute, posle koje se smatra da odnosi među kontraagentima više ne postoje. Kod valutnog svopa se prvo valuta h razmenjuje za valutu y, a posle dogovorenog vremena se radi obrnuta operacija, odnosno razmena valute y za valutu h. Važan uslov u valutnom svopu predstavljaju kursevi početne i krajnje razmene i/ili kamate koje se obračunavaju razmenom valuta na vreme. Osnovni deo svih valutnih svopova u svetu (sumarno uzevši) vrši se uz učešće centralnih banaka. Valutni svopovi mogu biti unutrašnji i spoljni. U prvom slučaju centralna banka posluje sa komercijalnim bankama svoje zemlje. U drugom centralna banka jedne zemlje vrši svop sa centralnim bankama drugih zemalja. Sa svoje strane, opet, poslovi koji se odnose na valutni svop među centralnim bankama mogu se desiti samo jednom, ali mogu i u okviru svop-linija.
Svop-linija predstavlja sporazum centralnih banaka više zemalja o uzajamnoj razmeni valute po fiksiranim kursevima. U takvim sporazumima se obično određuju dužina trajanja valutnih svopova, limit operacija i opšti rok važnosti sporazuma. Danas, kao pravilo, u okviru svop-linija valuta može da se razmenjuje u roku od nekoliko dana do jedne godine.
Valutni svopovi među centralnim bankama imaju dva glavna cilja:
(a) Da se uzajamno pomognu u gašenju obaveza banke u određenoj valuti, ukoliko druga strana nema dovoljno određene valute; i
(b) Da se pomogne razvoj trgovine roba i usluga u valuti zemalja kontraagenata. Kao dobar primer korišćenja valutnih svopova za realizovanje prvog cilja može da posluži finansijska kriza 2007–2009.godine.
Sada je prvi talas te svetske finansijske krize iza nas, i nastupila je privremena stabilizacija. A o valutnim svopovima se više govori kao o sredstvu učvršćivanja nacionalnih valuta zemalja periferije svetskog kapitalizma, odnosno kao o sredstvu borbe sa hegemonijom dolara i diktata SAD u svetskoj trgovini i međunarodnim finansijama.
MONETARNI SVET: OD REDA PREMA HAOSU
Ipak, našu analizu ćemo početi valutnim svopovima u uskoj grupi odabranih zemalja koje spadaju u tzv. „zlatnu milijardu“. O njima se govori i piše mnogo manje, a kada se i pomenu, onda se to čini da bi se oni prikazali kao rutinske tehničke operacije centralnih banaka. Međutim – đavo se krije među sitnicama: uticaj valutnih svopova nekoliko „odabranih“ centralnih banaka na opštu situaciju u svetskoj ekonomiji i međunarodnim finansijama je vrlo veliki. Da bi se to razumelo opisaćemo kratko kakve metamorfoze su se u 20. veku dešavale u svetskom monetarno-finansijskom sistemu. U oktobru 1929.godine panika na Njujorškoj berzi je označila početak Velike depresije koja je počela uništavanjem industrije i poljoprivrede svih zemalja sveta (osim SSSR). Srušen je i vrlo osetljivi svetski monetarno-finansijski sistem, koji je tek bio počeo da se obnavlja posle Prvog svetskog rata – na bazi zlatnog standarda – u polugama i devizama. Svet je ušao u otegnutu fazu svetskog monetarnog haosa, ekonomske autarhije, finansijskog izolacionizma i valutnih blokova.
Godine 1944. na Međunarodnoj monetarno-finansijskoj konferenciji u Breton-Vudsu donete su sudbonosne odluke koje je trebalo da prekinu monetarni haos i da uvedu red u svetskom finansijskom sistemu. Pre svega, sve zemlje su jednoglasno zaključile da svet mora da se razvija na bazi fiksiranih valutnih kurseva. Radi toga je stvoren mehanizam koji je predviđao da zemlje vrše valutne intervencije i da ih održavaju preko pozajmica Međunarodnog monetarnog fonda. Kao izuzetak su dozvoljavane revalvacije i devalvacije sa istovremenom promenom njihovih zlatnih pariteta. Monetarno-finansijski red u svetu je održavan zahvaljujući merama njihove regulacije na nivou država (nacionalna monetarna regulacija) i na međunarodnom nivou (Međunarodni monetarni fond). Takav red je uspeo da se održi manje od trideset godina, i završen je ’70. godina prošlog veka rasturanjem Breton-vudskog sistema. Zamenio ga je Jamajkanski monetarni sistem, koji je legalizovao plivajuće devizne kurseve, potpuno je ukinuo zlato kao pokriće za novac, dozvolio je start sveopštoj ekonomskoj liberalizaciji. Nova liberalna ideologija je pretpostavljala da će „tržište da reguliše sve“, pa i devizne kurseve koje će pod uticajem ponude i potražnje zauzeti „optimalnu poziciju“.
Međutim, u stvarnom životu na deviznim tržištima preovladava subjektivni faktor. Najbolji primer za postojanje takvog subjektivnog faktora su bili finansijski špekulanti. Takvi špekulanti su manipulisali deviznim kursevima ni malo ne vodeći računa o posledicama svojih manipulacija za međunarodnu trgovinu i nacionalne ekonomije. Nikoga nisu štedeli. Ne samo zemlje u razvoju već i ekonomski razvijene zemlje „zlatne milijarde“. Dovoljno je prisetiti se da je finansijski špekulant Džordž Soroš uspeo 1992.godine da obori britansku funtu sterlinga.
U subjektivne faktore spadale su i igre političara koji su na svetskoj finansijskog areni gurali interese svojih zemalja. Kako da se ne setimo poznatog sporazuma Plaza iz 1985. godine (po nazivu hotela u Njujorku, u kome su pregovori održani). To je bio sporazum koji su postigli rukovodioci državnih trezora i centralnih banaka pet glavnih kapitalističkih zemalja (SAD, Velika Britanija, Japan, Nemačka, Francuska). Pošto je iskoristio svu svoju moć Vašington je uspeo da ubedi svoje partnere da dobrovoljno povećaju kurseve svoje valute u odnosu na dolar SAD. Ujka Sem je tako popravio svoj platni bilans i poboljšao poziciju na svetskim tržištima. Za dve godine kurs dolara je pao 46 odsto u odnosu na nemačku marku i 50 odsto u odnosu na japanski jen. Najviše je nastradala Zemlja izlazećeg sunca. Mnogi pretpostavljaju da posle sporazuma iz Plaze Japan više ne uspeva da se oporavi. Čak se pričalo i da je to početak njegovog kraja.
Mnogi pažljivi analitičari su izračunali da je sporazum Plaza postao važna stranica u razvoju svetskog finansijskog sistema. Sastanak u njujorškom hotelu 1985.godine označio je početak formiranja mehanizma za koordinaciju dejstva „izabranih“centralnih banaka u sferi regulisanja deviznih tržišta. Još uvek veliki boj medija nastavlja da ubeđuje javnost u ideje ekonomskog liberalizma. Ali u svetu novca liberalizam je odavno umro, već skoro trideset godina se slobodno tržište menja na „ručno upravljanje“. Kormilo za „ručno upravljanje“ je u rukama „odabranih“ centralnih banaka.
INSTRUMENT RUČNOG UPRAVLjANjA
Naravno da se valutni svopovi nisu pojavili juče, oni su postojali još u vreme Breton-Vudskog monetarnog sistema. Centar međunarodnog monetarnog sistema je bio Sistem federalnih rezervi. On je, sa drugim centralnim bankama, valutne svopove počeo da koristi još 1962.godine, ali u to vreme to je stvarno predstavljalo egzotičnu „tehničku operaciju“.
Ali, kada je došlo do poslednje finansijske krize, srazmere valutnih svopova su se naglo povećale. Teško je preuveličati njihovu ulogu u prevazilaženju krize iako se o njima govori retko i malo. FED i ECB su prvu svop-liniju dolar – evro odradili u decembru 2007. godine radi dolarskih isplata evropskih banaka po obligacijama sa hipotekarnim pokrićem. Posle kraha američke investicione banke Lehman Brothers 2008.godine finansijska kriza je zahvatila celu evropsku ekonomiju. Do kraja juna 2011. godine inostrani partneri (najpre ECB i Banka Engleske) su od FED dobili oko 600 milijardi dolara preko sporazuma. ECB je iskoristila valutni svop evro-dolar u maju 2010. godine u vezi sa pojavom grčke dužničke krize. U to vreme samo za nedelju dana ECB se kod FED zadužila oko 9,2 milijarde dolara.
Do 2011. godine neograničeni svopovi među centralnim bankama otvarani su na period od sedam dana. Ujesen 2011. FED, Evropska centralna banka, Banka Japana, Banka Engleske, Banka Švajcarske i Banka Kanade (tzv. „šestorka“) su se dogovorili da će se koordinirano starati da se obezbedi likvidnost svetskog finansijskog sistema. Prema saopštenjima sa sajtova navedenih centralnih banaka, cilj njihovih postupaka je bio da dođe do „popuštanja zategnutosti na finansijskim tržištima, odnosno do smanjenja negativnih posledica napregnutosti pri davanju kredita privatnim licima i biznisu, kako bi mogla da se stimuliše ekonomska aktivnost“. Takvu odluku je diktirala činjenica da su se u svetskom finansijskom sistemu pojavili prvi znaci drugog „talasa“ krize.
Monetarne vlasti SAD, EU, Velike Britanije, Japana, Švajcarske i Kanade su se dogovorile sledeće:
(a) Spustiće se cena davanja dolarske likvidnosti u okviru valutnih svopova (njen obračun je vezan za indekse unutrašnjih valutnih svopova u bankarskom sistemu SAD);
(b) Valutni svopovi će moći da traju do tri meseca;
(v) Neće postojati limit za davanje dolarske likvidnosti, iznosi valutnih svopova će zavisiti od potreba bankarskih sistema određene zemlje;
(g) Federalne rezerve će sebi dati pravo da se, ukoliko im bude potrebna strana valuta, obraćaju centralnim bankama – partnerima;
(d) Sporazumi će važiti od 5.decembra 2011. do 1.februara 2013.godine.
U decembru 2011. FED je podržao operaciju Evropske centralne banke čiji je šifrovani naziv bio LTRO-1 (long-term refinancing operation-1). To je bila emisija evra od skoro 500 milijardi. Jedan deo mase evra je preko tromesečnog svopa odmah razmenjen za 100 milijardi dolara. Neki analitičari su to nazvali prvom koordiniranom emisijom ECB i FED. Iznošenje tolike mase evra sa deviznog tržišta sprečilo je da krhki status quo, koji je postojao između dva dela evroatlantskog sveta bude uništen. Da navedena operacija nije izvršena, došlo bi do jakog pada kursa evra, što bi među Briselom i Vašingtonom izazvalo nepoželjnu finansijsko-ekonomsku i političku napregnutost.
Poznato je da monetarne vlasti SAD od početka 2010. sprovode program „količinskog ublažavanja“, što ustvari predstavlja povećanje dolarske novčane mase. Traju skolastičke diskusije o tome da li ista takva „količinska ublažavanja“ sprovode i najbliži partneri SAD – Evropska unija, Velika Britanija, Japan i Kanada. Ali kako god da se nazovu postupci centralnih banaka nabrojanih zemalja, u suštini sve one povećavaju emisiju novca. U tome je vrlo važno znati da li postoji koordinacija njihovih postupaka. Posle finansijske krize 2007–2009. na Zapadu su to shvatili i počeli su da grade mehanizam za koordinaciju tih poslova. Danas važan detalj u tom mehanizmu predstavljaju valutni svopovi. Uz njihovu pomoć mogu prilično operativno da se ispravljaju različiti debalansi, kao i da se onemogućuje da se najvažnije države „zlatne milijarde“ nađu blizu „valutnog rata“ između sebe.
Sporazum „šestorke“ o valutnim svopovima je trebalo da važi do 1. fenruara 2013. Ne čekajući na taj datum, sredinom decembra 2012, njihove centralne banke su produžile trajanje sporazuma na još godinu dana. Istina, „šestorka“ se pretvorila u „petorku“, jer je iz sporazuma izašao Japan.
STEPENIK ZA SVETSKU VALUTU
Na sledećoj etapi FED, ECB, Banka Engleske, Banka Kanade, Nacionalna banka Švajcarske i Banka Japana (koji se vratio u klub „odabranih“) su se dogovorili da privremene sporazume o valutnim svopovima pretvore u stalne. 31. oktobra 2013. šest najvećih centralnih svetskih banaka je formiralo međunarodni valutni pul, koji je omogućavao da se, ukoliko bi došlo da pogoršanja tržišne konjukture ili bi na valutnim tržištima došlo do ozbiljnijeg talasanja, operativno poveća likvidnost zemalja članica pula. Suština je u tome da manja grupa najvećih centralnih banaka sveta gradi mehanizam za globalno valutno upravljanje. Neki to nazivaju rođenjem svetskog valutnog kartela centralnih banaka i kristalizovanjem upravne ćelije međunarodnih finansija.
U delovanju centralnih banaka se već primećuje jačanje koordinacije. Analitičari skreću pažnju da se mogućnost za kolebanje kurseva deviza „šestorke“ suzila, te da su za devizne špekulante nastupili crni dani. Sam pojam „slobodno konvertovanje valute“ pri fiksiranim kursevima u zoni „šestorke“ će biti prilično uslovan. Jer „šestorka“ je počela da istupa konsolidovano u odnosu na zemlje koje nisu u klubu „odabranih“. Skeptici imaju dobre razloge da pretpostave da je postalo besmisleno diskutovati u okviru „Velike dvadesetorice“ o mogućnostima za vođenje jedinstvene devizne politike.
Valutni ratovi neće nigde pobeći, oni se samo prekidaju u granicama valutnog pula „šestorke“. A između „šestorke“ i ostalog sveta su novi ratovi valuta neizbežni. Uspeh BRIKS i drugih zemalja periferije svetskog kapitalizma u formiranju pravednog svetskog finansijskog poretka će u priličnoj meri da zavisi od shvatanja činjenice da se Zapad već konsolidovao i distancirao od ostalog sveta. „Šestorka“ predstavlja zatvoreni klub i ona nema nameru da primi bilo kog novog člana (istina, poznato je da je Australija htela da mu se priključi. Ukoliko je prime u klub – to više neće biti „šestorka“ već „sedmorka“).
Postoje i znaci da ima više valuta koje se štampaju u mašinama za štampanje novca FED-a, ECB i ostalih centralnih banaka „šestorke“ – ne različite novčane jedinice, već jedinstvena valuta. Odnosno, ukoliko pri razmeni između evra, dolara SAD, britanske funte sterlinga, jena, švajcarskog franka i dolara Kanade postoji stabilna proporcija, to više nisu različite valute, već su to samo modifikacije jedinstvene svetske valute.
Mehanizam koji se stvara delimično podseća na Breton-Vudski sistem, u kome su takođe postojali fiksirani kursevi valuta, a za svetski novac su bili prihvaćeni zlato i SAD dolar. Međutim, sličnost je samo spoljna, površinska. Godine 1944 odluke o formiranju novog svetskog finansijskog sistema su donosile države koje su u Breton-Vuds za konferenciju delegirale delegacije na najvišem nivou. Uz sve specifičnosti Breton-Vudskog sistema, njegov član je mogla da postane svaka država (privremeno ograničenje je postojalo samo za Nemačku i njene saveznike iz Drugog svetskog rata). Dokumenta konferencije su odmah potpisale 44 države, ali posle dve decenije (’60.godina 20. veka) Breton-Vudski sistem je već bilo prihvatilo preko 100 država. Međutim, sadašnja valutna „šestorka“ predstavlja zatvoren klub. U odnosu na nju čak i Banka za međunarodne obračune koja se drugačije naziva „klub centralnih banaka“ liči na prilično demokratsku organizaciju.
Sa sadašnjom valutnom „šestorkom“ situacija je potpuno drugačija: planove za formiranje jedinstvene svetske valute razrađuju centralne banke koje su u odnosu na svoju državu nezavisne. Odluke o formiranju valutnih svopova među „odabranim“ centralnim bankama se ne daju na razmatranje ni vladama, ni parlamentima zemalja „šestorke“, dok su dokumenti koji su potpisivani 1944. godine na konferenciji u Breton-Vudsu morali da prođu ratifikaciju u parlamentu.
Iako su formalno u „šestorki“ sve centralne banke jednake, među njima ima „više, tj. manje jednakih“. „Više jednake“ su Federalne rezerve. To je zato što su se počev od 2008. godine svi svop-poslovi u suštini svodili na to da Federalne rezerve SAD snabdevaju „zelembaćima“ svoje partnere. Već smo rekli da je teško da će se sastav „šestorke“ povećati. Verovatnije je da će se tokom vremena domaćini – FED – osloboditi nekog od partnera u deviznoj saradnji, kao od preteranog bremena.
Neki eksperti su skloni da dramatizuju situaciju do koje je došlo u valutno-finansijskom svetu tako što u njoj vide osobine „sudnjeg doba“. Stvarno, vidimo neke znake demontaže nacionalnih država, formiranja nadnacionalnih institucija, jačanja vlasti svetskih bankara. Ali, bez obzira na to – ne treba da se misli da je valutna „šestorka“ obezbeđena od unutrašnjih protivurečnosti i da predstavlja potpuno konsolidovanu ćeliju. Da se prisetimo, na primer, da su u jesen 1961. godine centralne banke najjačih zapadnih zemalja osnovale takozvani „zlatni pul“ (u kome su bile Njujorška federalna banka rezervi i centralne banke sedam najjačih kapitalističkih zemalja), koji je bio predviđen za samostalno intervenisanje radi održavanja stabilne cene zlata. Međutim, u martu 1968. godine taj pul se raspao. Tako i sadašnji valutni pul „njih šest“ takođe može da se rasturi. A to će u mnogome da zavisi od toga koliko će zemlje periferije svetskog kapitalizma konsolidovati svoju valutno-finansijsku politiku.
