OD MARŠA NA DRINU DO GEJ-PARADE

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ Kako se dogodilo da 200 godina posle smrti Đakona Avakuma i sto...

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Kako se dogodilo da 200 godina posle smrti Đakona Avakuma i sto od bombardovanja Beograda, gradom paradiraju homoseksualci

 

POLITIČKI HOMOSEKSUALIZAM

Pojam „političkog homoseksualizma“ je u upotrebu uvela dr Natalija Naročnicka, ugledna ruska istoričarka i čelnica Fonda demokratske perspektive, da bi naglasila da savremena borba LGBT pokreta nema nikakve veza sa „pravima homoseksualaca“, nego je reč o političkoj ideologiji, koju nameće globalistička Imperija Vašington-Brisel, s tim da razori prirodnu porodicu, ostvari planove o tzv. „zlatnoj milijardi“ i nametne kulturu smrti umesto kulture života.

U intervjuu za Geopolitiku koji je potpisniku ovih redova dao naš ugledni mislilac dr Miša Đurković o ovome je jasno rečeno: „Homoseksualna ideologija je danas zaokružen i razvijen instrument koji globalni vladari koriste za vrlo jasne i precizne ciljeve. Normativno gledano, čitava priča se promoviše pod bezazlenom etiketom ljudskih prava. No, kao i u ostatku knjige, moj zadatak je da odem sa one strane date normativnosti i da vidim ko, zašto i kako instrumentalizuje određene fiziološke, biološke, društvene i kulturne fenomene. Ovo istraživanje nastoji da problem homoseksualizma tematizuje na različitim nivoima, počev od i dalje nerešenog pitanja da li je za pojavu ovog fenomena zaslužnija fiziologija ili razvoj. Čak i tu nalazimo čistu manipulaciju, pa se u zavisnosti od potrebe čas apostrofira jedna, a čas druga vrsta odgovora. Istraživanje pokazuje da su nauka, zakonodavstvo, sudska praksa, mediji, a sve više i popularna kultura pa i regularno obrazovanje, stavljeni u funkciju promovisanja i nasilnog nametanja homoseksualne ideologije. U Skandinaviji se deci u vrtićima zabranjuje upotreba reči otac i majka. Čitav javni diskurs se nasilno redefiniše kako bi se podrila i uništila klasična porodična struktura. Homoseksualizam se tradicionalno koristi kao instrument za smanjivanje broja populacije, za podrivanje odbrambene sposobnosti zemlje, za narušavanje postojećih vrednosnih sistema i promovisanje hedonizma itd. Usput otkrivamo kako sve više divlja takozvano konstruktivističko ludilo u nauci, koje tvrdi da je sve konstrukcija i da su čak i seksualni i polni identitet konstrukti“.

HOMINTERNA

Iza nametanja političkog homoseksualizma, rekosmo, stoji Imperija. To je jasno iz izjave jednog od gaulajtera Novog svetskog poretka, Džozefa Bajdena, onoga što je tvrdio da su Srbi „ubice i silovatelji beba“, koji je juna 2014. rekao da je cilj vlasti SAD da u celom svetu nametnu LGBT ideologiju kao samu srž „demokratije“ i da se Imperije ne tiče kakve su tradicionalne orijentacije pojedinih naroda i država. Države koje ne poštuju prava homoseksualaca platiće cenu svoje „nehumanosti“, dodao je Bajden.

Ali od pre nekoliko godina svemu tome postavljena je prepreka. I ta prepreka se zove Rusija. Još 2009. Rusija je u UN tražila da se ljudska prava tumače u kontekstu tradicionalnih moralnih normi, u čemu su je podržale mnoge zemlje sveta. U Rusiji se vodi odlučna borba za zaštitu porodičnih vrednosti, počev od državne podrške rađanju, koja je imala uticaja na popravku demografske slike. Recimo, za svako drugo dete dobija se roditeljski dodatak u protivvrednosti 10 hiljada dolara, a za svako treće dete država daje besplatno zemljište za izgradnju stambenog objekta. Takođe, 2013. donet je zakon o zabrani reklamiranja abortusa, kao i zakon o zabrani propagande homoseksualizma maloletnicima.

Zbog tog zakona američki predsednik Obama i britanski premijer Kameron bojkotovali su otvaranje Olimpijade u Sočiju 2014. Nije reč ni o kakvom progonu homoseksualaca, jer u Rusiji je ova vrsta sekuslanog ponašanja dekriminalizovana. Reč je samo o tome da oni svoje stavove ne mogu da propagiraju među maloletnicima, kao što se to radi u SAD i EU. Agresivnost ideologije homoseksualizma ogleda se između ostalog i u tome što tzv. LGBT populacije nigde u svetu nema više 2-3 odsto, a oni pokušavaju da svoj način ponašanja silom nametnu većinskoj populaciji.

GEJSTAPO

U zemljama Evropske unije počeo je surovi progon svih koji se ne slažu sa ideologijom politčkog homoseksualizma. Godine 2013, kada su u Francuskoj legalizovali „istopolne brakove“, policija je izašla da guši višemilionske demonstracije, a ljudi su hapšeni i zatvarani. Ima niz slučajeva da su predstavnici tradicionalnih hrišćanskih konfesija, koji se ne slažu sa EUkratskom LGBTfilijom, izvođeni na sud i primoravani da se odreknu svojih stavova. Pod izgovorom „borbe protiv vehabizma“, Francuska prati da će zabraniti sve „ekstremističke“ organizacije, među koje su uvrstili i tradicionalne katolike, lefevriste, koji ne priznaju Drugi vatikanski koncil, ekumenizam i liberalizam u sferi morala.

gejparada201402

A SRBIJA?

Na EU putu, Srbiji prete i Hominterna i Gejstapo. U 80 odsto škola Vojvodine, pod vlašću „velikog Srbina“ Pajtića, a kroz tobožnje „zdravstveno vaspitanje“, nametnut je udžbenik u kome između ostalog piše i sledeće: „Ljudi mogu imati više od jedne veze istovremeno“; „Ljudi mogu živeti, zajedno povremeno ili stalno, dogovoriti se da budu monogamni ili da imaju druge seksualne partnere“; „Ne postoje preporuke ni granice kada se može najranije početi sa seksualnim odnosom. U današnje vreme razne zemlje imaju različite norme. Najniža je u Holandiji, i iznosi 12 godina“; „Pojam normalan u seksu je relativan“; „Da li ćete imati seks kako biste dobili neki poklon ili novac“; „Ljudi bi trebalo da imaju pravo da traže razvod. On, međutim, može doneti osećaj olakšanja i sreće“; „Planiranje porodice u užem smislu je: pravo ljudi da imaju željeni broj dece (ne više od četvoro); „Obrezanjem glans penisa postaje manje osetljiv, pa ovo često dovodi do produžavanja seksualne uzbuđenosti“; „Homoseksualnost je romantična i pozitivna varijacija ljudske seksualnosti“… Pajtićevci traže da se ovaj udžbenik, kao obavezan, uvede u celoj Srbiji.

MUP Srbije je ove, 2014, dobio akcioni plan obuke policijskih službenika MUP u cilju stvaranja policijskih trenera i oficira za vezu MUP sa LGBT udruženjima na svim nivoima. Akcioni plan podrazumeva i zajedničko organizovanje okruglih stolova, seminara i druge vrste „edukativnih“ aktivnosti u nametanju političkog homoseksualizma. Akcioni plan podrazumeva široku koordinaciju i saradnju sa LGBT udruženjima radi održavanja „parade ponosa“. Ono što je najzanimljivije u ovom dokumentu je da se aktivnosti iz akcionog plana finansiraju iz donacija homoseksualnih i lezbejskih udruženja. Na poslednjoj strani dokumenta može se videti da troškove obuke snose LGBT udruženja, gde je specijalno naznačeno udruženje Labris, sa kojim je potpisan memorandum o saradnji. Dakle, homoseksualna i lezbijska udruženja finansiraju MUP Republike Srbije, a MUP dobija ulogu širenja ideologije homoseksualizma zajedno sa njima.

Pravni istoričar dr Zoran Čvorović s tim u vezi kaže: „Srbija je najbolji primer da je primena principa pozitivne diskriminacije najefikasnije sredstvo ne za unapređenje, već za uništenje demokratije kao oblika vlasti. Umesto da primena ovog principa bude izuzetak, i to samo u slučaju nacionalnih manjina kako se ne bi podrio sistem vlasti zasnovan na načelu jedan građanin jedan glas, pozitivna diskriminacija je postala pravilo, na osnovu koga se u Republici Srbiji opredeljuju prava i obaveze pojedinaca i formiraju organi vlasti. Načelo zakonitosti koje podrazumeva da je zakon, rečju jedne građanske deklaracije, isti za sve, bilo da štiti, bilo da kažnjava, pogaženo je u ime principa pozitivne diskriminacije. Tako se građanska i demokratska Srbija pretvorila u totalitarnu državu, u kojoj razne privilegovane manjine diskriminišu biračku i poresku većinu. Zloupotreba principa pozitivne diskriminacije doživljava ovih dana vrhunac državnom promocijom privilegovanog pravnog položaja interesne grupe koja jedino ispravno može da se identifikuje terminom ‘politički homoseksualizam’.“

Dakle, nije reč o navodnim pravima homoseksualaca, nego o nametanju protivporodične ideologije zemlji u kojoj se ne samo ogroman broj građana toj ideologiji suprotstavlja nego u kojoj stanovništvo izumire ogromnom brzinom – 400 hiljada ljudi je manje od popisa 2002. do popisa 2011. Školske 2014/2015. godine u prvi razred osnovnih škola upisano je preko 6.000 đaka manje nego školske 2013/2014.

Umesto da se hitno radi na unapređenju kulture života u Srbiji, propagira se politički homoseksualizam tako što Ministarstvo kulture, na čelu sa „nestandardnim“ ministrom Tasovcem, koji nema para za „klasičnu“ kulturu, daje 300 hiljada dinara od novca poreskih obveznika za izložbu Zajednička snaga, koja će se održati tokom trajanja tzv. Kvir salona; dopušta da se deca predškolskog uzrasta pojave u spotu koji najavljuje parada političkih homoseksualca.

GEJ PARADA I DVE GODIŠNjICE

Ove godine Srbija obeležava dvesta godina Hadži Prodanove bune i sto godina herojskih bitaka Prvog svetskog rata. Hadži Prodanova buna izbila je u decembra 1814. kao reakcija srpskog naroda na krvavi zulum koji je nastupio posle nove turske okupacije Srbije 1813, kada je ugušen Prvi srpski ustanak. Buna Hadži Prodanova podignuta je u Trnavi kod Čačka, a Turci su uspeli da pobede ustanike – bila je zima, i vreme nije bilo pogodno za borbu. Preko trista Srba odvedeno je u lancima u Beograd da bi bili nabijeni na kolje kod Stambol kapije, tamo gde su danas spomenik Knezu Mihailu i Narodno pozorište. Među ovim stradalnicima za krst sa tri prsta bili su i Sveti Pajsije, iguman trnavskog manastira Blagoveštenje, i Sveti Avakum, đakon ovog manastira, 19-godišnji mladić kome su ponudili da se poturči da bi sačuvao život. Sveti Avakum je rekao da se neće poturčiti i zapevao (svedoči Sima Milutinović Sarajlija): „Nema lepše vere od hrišćanske, / Srb je Hristov, raduje se smrti“.

Ove godine, sećamo se i stogodišnjice herojske odbrane naše otadžbine u Prvom svetskom ratu. Druga polovina septembra 1914. donela je krvave borbe na Mačkovom kamenu.

Posle poraza na Ceru, koji je za neprijatelja bio težak moralni udarac, neprijateljska komanda odlučuje se za novu ofanzivu protiv Srbije. Godine 1914, 8. septembra, započeta je ofanziva poznata kao „Bitka na Drini“. To je jedna od najkrvavijih bitaka koju je vodila srpska vojska u Prvom svetskom ratu. Kulminacija bitke na Drini bio je Mačkov Kamen na planini Jagodnji iznad Krupnja.

U vojnoj istoriji borbe na Mačkovom Kamenu zabeležene su kao najogorčenije, najkrvavije i najdinamičnije borbe. U očajničkom rvanju Mačkov Kamen je kao magnet privlačio obe strane i prelazio u ruke čas jednoj, čas drugoj strani i po nekoliko puta na dan. Neprijatelj u Lezter Krieg-u objavljuje da se borbe na Mačkovom Kamenu tretiraju kao najkrvavije borbe „u celom srpskom pohodu“, a u Potjorekovom dnevniku zapisano je da ga je štab 16. korpusa 21 septembra izvestio kao komandanta Balkanskih snaga da žestina borbi na Mačkovom Kamenu „prevazilazi sve dosadašnje borbe“. U operaciskom dnevniku 6. armije se takođe kaže da je borba na Mačkovom Kamenu bila „najžešća i najogorčenija od svih dosadašnjih“, „Srbi su se branili sa naročitom žilavošću i preduzimali su još žešće napade“.

O žestini tih borbi najrečitije govore obostrani gubici. Od 16. do 22. septembra u ogorčenom rvanju i klanju, borbi prsa u prsa, gde su bajoneti lomili kosti ratnika, kundaci razbijali lobanje, zubi zarivali u meso, a prasak bombi i granata zagušivali bojnu viku, pored vojnika izginuo je veliki broj elitnih oficira. Na Mačkovom Kamenu i okolnim položajima poginulo je 115 srpskih oficira a ranjeno 176 oficira, među kojima i princ Đorđe Karađorđević. Ukupni gubici na srpskoj stranisu oko 15.000 boraca izbačenih iz stroja. Samo 22. septembra neprijatelj je prebrojao 2.000 mrtvih od toga 1.200 svojih i 800 srpskih vojnika.

gejparada201403

STO GODINA KASNIJE – PUT U EU

O ovoj bici do sada nije mnogo objavljivano jer to nije bila pobeda srpske vojske. Ostala je u senci velikih pobeda i na Ceru i Kolubari. Međutim, ova bitka ima veliki značaj jer nije dozvolila neprijatelju da za tri dana, po Potjorekovom naređenju ovlada Jagodnjom i Sokolskim planinama već posle 13 dana teške borbe neprijatelj je totalno izmoren i desetkovan sa ukupnim gubicima 16.000 izbačenih iz stroja.

Srpski narod nije dozvolio da kosti izginulih ratnika mučenika ostanu razbacane na stratištu. Odužio se senama svojih očeva dostojnim spomenicima – crkvi spomen-kosturnici u Krupnju i kapeli na Mačkovom Kamenu.

O posledicama Mačkovog kamena piše čuveni srpski junak a potonji diplomata Radoje Janković u svojoj knjizi Dani i godine objavljenoj 1926 (drugo izdanje – Magelan Pres, Beograd, 2013): „U ‘Blagojevića kafani’ u Valjevu, na malo prljavog prostora, ležalo ja na podu na stotinu ranjenika. (…) Odaja je udarala na ustajalu krv. Nekolicina, pogođeni u glavu, sa skorelim obrazima od krvi niz lice ili slepe oči, sedeli su budni, no nepomični, gledajući ugašenim očima preko spavajućih. Nasred kafane ležao je mrtav vojnik. Na njegovim opruženim nogama našli su drugi uzglavlje (…) Dolaze novi transporti ranjenika. Niko da ih sačeka i da se postara o rasporedu. Bilo ih je koji su tako časovima lutali ulicama, ne znajući šta da rade. Drugi su istovarivali ranjenike po ulicama, jer im je naređeno, pod strogom pretnjom, da odmah vrate kola za druge ranjenike (…) Sutradan bila je nedelja. Bio je pomen palima na Mačkovom kamenu i držane su dirljive pridike… Vasceli dan je padala bezdušna jesenja kiša… Išla je zima… Rat nedogledan… I kraj svega toga niko u narodu i ne pomisli da se, po svaku cenu, miri sa protivnikom!“

A Beograd, u kome septembra 2014. prave gej-paradu, kako je izgledao septembra 1914? Da čujemo Jankovića: „Na Terazijama smo!… Taj središnji prostor Beograda bio je pust, isprovaljen granatama, gde su rupe išle do podzemnih kanala koji su od potresa popucali. Zgrade okokolo bile su porušene. (…) Radost vojske i naroda od pobede na Ceru nije se lepila na Beograd, koji i dalje ostaje na granici i pod udarima protivnika. (…) Kalemegdan je okresan, drveće u parku isprebijano, starinski bedemi Singidunuma smrvljeni, gađani teškim, savremenim oruđima, sa tačno odmerenog odstojanja, i sa još tačnije neodmerene mržnje.“

Tuda sada, posle dvesta godina od „nema lepše vere od hrišćanske“ i sto godina od „europskog“ bombardovanja Beograda, treba da paradiraju pederi, tražeći da uđu u škole, što kroz udžbenike, što kao predavači o svom „životnom stilu“, a zatim kroz „legalizaciju braka“, sa ciljem da usvajaju decu…

I tim se ponosom ponose, i tako nam pljuju u lice. A onaj koji im je posle prodaje Kosova 2013. sve to dozvolio, po naređenju Hominterne iz Vašingtona i Berlina, priča kako neće da ugađa stranim ambasadorima, i neće šetati na paradi. On, izgleda, stvarno misli da nam je vrana popila mozak.

KAKO JE IZGLEDALA SRBIJA PONOSNA?

Opisujući marš na Drinu i prolazak kroz Šumadiju, Janković kaže: „Zar naša mirisna polja i naši kićeni bregovi da postanu tevtonski? (…) Zar da se snevesele prela i obetine, da umuknu gajde i dvojnice i da se u kolu nikad više vatreno ne poskoči? Da nam se snužde uštap i mladina, da planinska vrela budu bez sastanka, i da se umesto narodne pesme zacari pritajeni ropot?… Zar naši krepki ljudi da postanu izlišni u svetu i životu? Nikad!… Žetelac da se jada u svoje rukoveti; ljubav da se izopači u razbludu, i da pognu glave naše bogomolje. Nas da gurnu stranputicom, da nam uobroče školovanje, da život puštaju da kapi tamo gde bi mogao rekom teći?… Nesrećnici, nisu i pojmili na šta su podigli ruku!… U groblje iz sahranjenih država hteli su da unesu mladu i svežu Srbiju; orlu da dadu neba kroz rešetku!… Narodu, koji je uskrsao o svojoj žilavosti, o svojem kruhu i svojim hrapavim pesnicama!…

Idemo kroz Šumadiju, kroz osveštano ognjište narodnih sloboda. Ne vodite stranca na drugu stranu. Provedite ga zelenom Šumadijom nedeljom oko liturgije. Dajte mu mleka sa pavlakom, i neka razgovara sa našim seljanima. Ništa mu ne pokazujte. Lepote govore same. Miriše zemlja, kao majčino nedro. Otavom birkaju zadovoljna stada. Poljima opojno diše nana, i žuti se volujsko oko, a po baštama uporno gleda u sunce verni suncokret. Mladež vas stidljivo pogleda, a devojke obaraju oči. Starci vas smireno pozdravljaju i prilaze da čuju vesti sa bojišta, a na vratnicama onih zadrugarskih šumadijskih domova stoji starica čista kao nafora. (…) Isto kao i naši stari, sa razdeljkom u kosi i zulufima spreda, širi se gosposstvene Šumadija, umivena i očešljana. Najlepša i najslobodnija zemlja! Gruda, gde se zarodila snaga i sloboda!… (…) Vidokrug se neprestano menja. Širi se preko blagih uvala; onda nastaju kose, bregovi, najzad osamljeni ćubasti grmovi; a u sivoj daljini šumovita planina, mistično pozađe gde živi rasni mit, ili se sanjivo protkiva bajka… A nasred Šumadije, kao krin na usnama, kao kruna na čelu, stoji veličanstvena crkva na Oplencu (…) Kao sveta straćara bdi kraljeva zadužbina nad narodom koji ratuje za slobodu i za slovenstvo. Bdi, teši ga i kuraži sa one svetle visine, po kojim je uždio slobodu Karađorđe… Još malo pa ćemo preći Kolubaru. (…) Nastaje delokrug vojske i zahvat dalekog topovskog zvuka (…) Austrija je jednom zasvagda htela da uništi nezavisnost Srbije. Jedina zemlja koja se tome odupirala bratski i zaštitnički bila je Rusija, ista ona Rusija kojoj je vladika Stratimirović pisao, povodom prvog srpskog ustanka u Šumadiji: ‘Da nema naroda u podneblju koji bi toliko voleo i ako bio raspoložen prema Rusiji i njenim vladarima kao Srbi!’

Sa tom slovenskom, radosnom nadom na duši rastajemo se sa Šumadijom i približujemo se Valjevu.“

TO JE BILA PARADA PONOSA

A sada? Neka pamte oni koji bruku i grdilo dopuštaju reči Siona Franka, velikog ruskog mislioca: „Mrtvi ćute. Njihova bezbrojna armija ne ustaje iz grobova, ne urla po mitinzima, ne piše rezolucije. Pa ipak, ta armija mrtvih je velika politička sila čitavog našeg života, i od njenog glasa zavisi sudbina živih, možda mnogih pokoljenja.

Za slepe i gluve, za one koji žive samo u ovom trenutku, ne sećajući se prošlosti i ne predviđajući budućnost, za njih mrtvi ne postoje, i pominjanje njihove snage i uticaja za njih je samo besmisleno praznoverno buncanje.

Ali oni, koji umeju da vide i čuju, koji su svesni da sadašnjica nije samodovoljna, nije od prošlosti otkinut život sadašnjeg dana, nego prolazni tren žive punote, zasićene prošlošću i bremenite budućnošću, znaju da mrtvi nisu umrli, nego su živi. Kakva god da je njihova sudbina tamo, sa one strane granice ovoga sveta, oni žive u našim dušama, u podsvesnim dubinama velike, nadlične narodne duše…

Njihove duše jasno govore o jednom – o Otadžbini, o zaštiti države, časti i dostojanstvu zemlje, o lepoti podviga i sramoti izdaje. U toj dubini narodnog duha, oni se nemo bune protiv izdaja sa predumišljajem i bez predumišljaja, protiv demokratizovanog maroderstva, protiv nesavesnog pirovanja na njihovim grobovima, protiv razgrabljenja rodne zemlje, okupane njihovom krvlju. Ali naša dužnost je – pažljivo osluškivati tajanstveni, čas dobronamerni, čas strahoviti smisao njihovog ćutanja.“

Amin i amin!

Šira verzija teksta koji je objavio nedeljnik Pečat

Borba za veru

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u