FILM: GEOPOLITIKA TREĆEG SVETSKOG RATA

Scenario dokumantarnog filma iza koga stoje organizacije američkih veterana odgovara na sporna pitanja savremenog...

Scenario dokumantarnog filma iza koga stoje organizacije američkih veterana odgovara na sporna pitanja savremenog sveta

Suprotno opštim verovanjima, ponašanje nacija na međuranodnoj sceni nikad nije uslovljeno moralnim principima, već novcem i geopolitikom. To vidite kada lobisti vladajuće klase počnu da demonizuju stranu zemlju, i tada se uglavnom svi pitaju: „Šta se zapravo dešava tamo?“

Već neko vreme Rusija, Kina, Sirija i Iran su na meti. Kad to shvatite, aktuelna dešavanja u svetu će vam pokazati mnogo više

Američki dolar je jedinstvena valuta. Njegov trenutni imidž i odnos prema geopolitici je jedinstven u istoriji. Iako je dolar od 40-tih godina prošlog veka svetska valuta, ni to nije ono što ga čini jedinstvenim. Mnoge valute su imale status rezervne valute i više od jednog veka, ali dolar čini posebnim to što se od 70-tih koristi za kupoprodaju nafte.

Pre 1971. godine dolar je bio vezan za zlatni standard, barem zvanično. Prema izveštaju MMF iz 1966. strane centralne banke su držale 14 milijardi dolara, dok su SAD imale samo 3,2 milijarde dolara u zlatu na stranim računima. U prevodu: Nacionalne rezerve (FED) štampale su više novca nego što su mogle da pokriju.

Posledice su velika inflacija i nestabilan dolar. Godine 1971. Ričard Nikson je povukao dolar iz zlatnih rezervi, što je danas poznato kao „Niksonov šok“. Sada je dolar postao sinonim za dug. Novac je bezvredan u valutama koje su u dugu. Oko 70 odsto novca koji je u prometu lansirale su banke kojima je dozvoljeno da daju zajam veći nego što imaju novca. Ostatak pravi FED, koji pozajmljuje novac koji nema i pozajmljuje uglavnom od vlade

 

Kako bi stvar bila još zanimljivija, te pozajmice imaju kamate, ali osnova pozajmice jednostavno ne postoji u sistemu. I zato uvek postoji veći dug nego što je novca u prometu, a privreda stalno mora da raste kako bi ostala na površini. To očigledno nije održivo.

sirijarevolucija

NIKSON, DOLAR I SAUDIJCI

Sada se verovatno pitate kako je dolar ostao dominantan na međunarodnoj sceni više od četrdeset godina. To je trenutak kad se dolar susreće sa geopolitikom. Godine 1973. pod senkom OPEKove veštačke krize, Niksonova administracija započela je tajne pregovore sa saudijskom vladom u cilju pravljenja petrodolarskog sistema. Sporazumom je bilo predviđeno da Saudijci prodaju naftu u dolarima i da taj novac investiraju u američke banke i kapitalno tržište. MMF bi zatim koristio taj novac za olakšice uvoznicima nafte, koji su već imali teškoća sa rastom cena. Uplate i kamate bi, naravno, bili izraženi u dolarima. Sporazum je ozvaničen Američko-saudijskom združenom komisijom za privrednu saradnju, koju je organizovao Henri Kisindžer, Niksonov šef Stejt departmenta.

Još jedan dokument koji je izdala Kongresna služba za istraživanja (Congressional Research Service) otkriva da su pregovori bili napeti, budući da su američki zvaničnici otvoreno govorili o vojnom zauzimanju naftnih postrojenja.

U Americi je naftna kriza izazvala inflaciju, nove brige zbog investicija zemalja koje proizvode naftu i otvorila diskusije o vojnom zauzimanju naftnih postrojenja u Saudijskoj Arabiji i drugim zemljama. U jeku embarga i Saudijci i Amerikanci su pokušavali da prodube saradnju, i to pod plaštom borbe protiv komunizma. Obnovili su vojnu saradnju i pokrenuli neke privredne inicijative, poput prerade saudijskog petrodolara preko investicija u američku industriju, infrastrukturu i bezbednost. Do 1975. sistem se proširio i na ostatak OPEKa.

Iako je sve predstavljeno kao umanjivanje štete zbog recesije, koja je pogodila cene nafte, ceo projekat je imao svoju mračnu stranu. Uklonjena su tradicionalna ograničenja u američkoj monetarnoj politici. FED su po volji mogle da uvećavaju priliv novca. Sve veća potražnja nafte bi sprečila bilo kakav beg od dolara, i tako bi ceo svet osetio problem sa inflacijom. I dolar je tako od „zlatne“ valute postao „naftna“ valuta. Takođe je postao najveći američki izvoz.

Da li ste se ikada pitali kako SAD drže nepreporcionalnu količinu svetskih resursa, kada samo one troše 70 odsto svetskog bogatstva? I da li ste se ikad zapitali kako je američka privreda ostala na površini dok je poslovala sa višedecenijskim deficitom od više milijardi dolara?

U današnje vreme fosilna goriva pokreću svet. Postala su deo svakog aspekta civilizacije: od poljoprivrede, transporta, plastike do grejanja, odbrane i medicine. A potražnja sve više raste. Dok god je svetu potrebna nafta i dok god se prodaje u dolarima, dolar će biti konstantno tražen, i to će mu održavati vrednost. Za Ameriku to je velika stvar. Bilo da dolari idu kao novčanice ili cifre u kompjuterskom sistemu, za njih se dobijaju opipljivi proizvodi i stvarne usluge. Međutim, za ostatak sveta to je podmukao oblik eksploatacije.

ULOGA DOLARA U SADAMOVOM PADU

Globalna trgovina u dolarima Americi daje moć kad želi da nametne finansijske sankcije. To je zato što većina dolarskih transakcija mora da prođe kroz SAD. Taj petrodolarski sistem bio je stabilan sve dok Sadam Husein septembra 2000. nije objavio da će iračku naftu prodavati u evrima, a ne više u dolarima. To je bio direktan napad na dolar i geopolitički događaj godine, ali samo je jedan članak u zapadnim medijima skrenuo pažnju na to.

Istog meseca kada je Sadam odlučio da ne posluje u dolarima, organizacija nazvana Projekat za novo američko stoleće objavila je dokument Obnavljanje američke odbrambene strategija, snaga i resursa za novi vek. Odjednom je ispalo da je Bušov potpredsednik Dik Čejni bio njihov član. Tu se pozivalo na drastična povećanja troškova u sektoru odbranu, kao i na agresivniju spoljnu politiku kako bi SAD uspostavile dominaciju širom sveta. Ipak, tu su se požalili kako bi za postizanje takvih ciljeva bilo potrebno mnogo godina, kao i „neki okidač, neki katastrofalan događaj, poput Perl Harbura“.

Godinu dana kasnije su to i dobili. Oslanjajući se na emotivnu reakciju mnjenja na 11/9, Buš je napao Irak i Avganistan i predložio Patriotski akt, koji je prošao bez ikakvog otpora.

Nije bilo oružja za masivno uništenje u Iraku, i to nije bila posledica pogrešnih obaveštajnih podataka. To je bila hladno servirana laž, i oni koji su odluku doneli su bili svesni katastrofe koja će uslediti. Tačno su znali šta će se dogoditi, ali su 2003. to i uradili. Čim su iračka naftna polja dospela pod američku kontrolu, odmah se prodaja nafte vratila na dolar. Misija uspešno obavljena.

Ubrzo nakon invazija na Irak, Bušova administracija je planirala da ratove proširi i na Iran. Iranska vlada je navodno radila na tome da konstruiše nuklearno oružje. Kredibilitet Vašingtona je nakon fijaska u Iraku doživeo značajan pad, i zato nisu uspeli da obezbede podršku za intervenciju ni u svetu ni na domaćem terenu. Njihove pokušaje su sabotirali i elementi unutar CIA i Mosada, koji su tvrdili da Iran nije ni pomislio da napravi nuklearno oružje, a kamoli da je počeo sa tim. Ipak, i Obamina administracija je nastavila sa demonizacijom Irana. Zašto?

To bi možda moglo da ima veze sa planovima Irana da organizuju nezavisno naftno tržište, koje, naravno, neće biti vezano za dolar. Plan je nastao 2004, prve isporuke su prodate jula 2011. godine.

DOLAR I TRAGEDIJA LIBIJE

U nemogućnosti da započni rat koji im je trebao, SAD su iskoristile sankcija UN da obore iranski režim. Iako su sankcije načinile štetu iranskoj privredi, to nije destabilizovalo zemlju. I za to je u velikoj meri zaslužna Rusija, koja je Iranu pomogla da zaobiđe američke finansijske restrikcije.

Muamer Gadafi je 2009. postao šef Afričke unije. Odmah je predložio formiranje jedinstvene države sa sopstvenom valutom. To ga je ubilo.

U martu 2009. godine Afrička unija izdala je nacrt pod nazivom Kretajući se ka jedinstvenoj afričkoj valuti. Na stranicama 106. i 107. govori se o prednostima i tehnikama vođenja Afričke centralne banke na standardu zlata. Na strani 94. eksplicitno se govori da „ključ uspeha leži u tome da Afrčka monetarna unija bude povezana sa jedinom valutom koja je iznad svih – zlatom“.

Godine 2011. CIA upada u Libiju i pomaže militantnim grupama u svrgavanju Gadafijevog režima. SAD i NATO organizuju zonu zabrane leta pod rezolucijom Ujedinjenih nacija i to koriste kako bi izvodili vazdušne udare. Prisutnost Al Kaidinih ekstremista je sakriveno od svih.

Libija je, baš kao Irak i Iran, počinila neoprostiv zločin, izazivajući američki dolar. NATO intervencija u Libiji nastavljena je tajnim ratom u Siriji. Skladišta libijske vlade su opljačkana a oružje je preko Turske poslato pobunjenicima koji su svrgavali Asada. Tada je već bilo jasno da je većina tih boraca povezana sa terorističkim organizacijama. Ipak, Nacionalna bezbednost SAD je na to gledala kao na najbolju od svih loših opcija. Štaviše, Savet za spoljne odnose objavio je tekst 2012. rekavši da „dolazak džihadista sa sobom donosi disciplinu, verski zanos, borbena iskustva, kao i novac od sunitskih simpatizera iz zalivskih država. Ali pre svega smrtonosne rezultate. Slobodnoj Sirijskoj Armiji potrebna je Al Kaida.“

Dakle, da bude jasno, Amerika je Islamskoj Državi Iraka i Levanta, IDIL, dala moć. Prošle godine su isti ti pobunjenici, povezani sa Al Kaidom, izveli dva napada sarinom. To je bio pokušaj da se podmetne Asadu i pridobije podrška za intervenciju. Srećom, sve su otkrili istražitelji UN i Rusije, i planovi za vazdušne udare su potpuno propali kada se Rusija umešala.

gadafiubistvo

ZAŠTO JE NA METI SIRIJA

Kampanja za svrgavanje režima u Siriji, kao i u Libiji, bila je motivisana ljudskim pravima. Ali to očigledno nije bio pravi motiv. Katar je 2009. godine predložio gradnju gasovoda kroz Siriju i Tursku, koji će ići do Evrope. Asad je to odbio i dve godine kasnije napravio je pakt sa Irakom i Iranom, koji će potpuno zaobići Saudijsku Arabiju i Katar. Zato ne iznenađuje zašto su Turska, Katar i Saudijci bili najagresivniji u svrgavanju Asada.

Ali zašto je zbog gasovoda Sirija na meti SAD? Evo tri razloga:

 

1) Gasovod bi ojačao Iran zato što bi slao gas na evropsko tržište bez dodira sa bilo kojim američkim saveznikom. To bi značajno smanjilo uticaj SAD;
 
2) Sirija je najbliži saveznik Irana. Njen kolaps bi oslabio Iran;
 
3) Sirija i Iran imaju sporazum o međusobnoj odbrani, i sukob sa Sirijom bi otvorio vrata i za konflikt sa Iranom.

 

Februara ove godine čitava šahovska partija zakomplikovala se novim žarištem – Ukrajinom. Prava meta je ipak Rusija. Rusija je drugi izvoznik nafte u svetu, i ne samo trn u oku Vašingtonu na diplomatskom polju već je i otvorila sopstvenu energetsku berzu, gde se kupoprodaja obavlja u rubljama i zlatu. Taj projekat postoji od 2006. Takođe, Rusija sa Kinom već neko vreme pokušava da potisne dolar iz bilateralne trgovine. Rusija takođe radi na formiranju Evroazijske ekonomske unije, koja planira sopstvenu monetu i sopstveno tržište.

Ukrajina je upala u krizu zato što se suočila sa izborom: ili da se pridruži EU ili Evroazijskoj uniji. EU je stavila do znanja da je to izbor ili-ili. Rusija je, sa druge strane, rekla da pridruživanje obema organizacijama neće biti problem. Predsednik Janukovič je odlučio da se pridruži Rusiji.

Reakcija SAD pokazala je ono što najbolje znaju da rade – zbacili su Janukoviča i instalirali marionetsku vladu. Iako se u početku činilo da sve ide dobro, Amerika je ubrzo izgubila kontrolu nad situacijom. Krim je održao referendum i apsolutnom većinom narod je odlučio da se odvoji od Ukrajine i pridruži se Rusiji. Promene su bile uredne i mirne. Niko nije ubijen, ali je Zapad odmah osudio „rusku agresiju“, i ponavljao te osude kao mantru. Krim je geostrateški važan zbog svoje pozicije u Crnom moru, gde se mogu smestiti pomorske snage spremne da dejstvuju u Mediteranu. Krim je takođe bio Rusije kroz veći deo istorije.

UKRAJINSKO FINALE

Fodinama unazad SAD su gurale Ukrajinu u NATO. Tako nešto bi dovelo američke snage tik uz rusku granicu, a i Rusija bi verovatno izgubila svoju pomorsku bazu na Krimu. Baš zato je Rusija odmah prihvatila rezultate referenduma i konsolidovala kontrolu na teritoriji. U međuvremenu su se u istočnoj Ukrajini dva regiona pobunila i organizovala sopstveni referendum. Više je nego jasno da žele samoupravu.

Kijev je odgovorio „antiterorističkom operacijom“. U praksi se to pokazalo kao masovno i neselektivno granatiranje, i ubijene su hiljade civila. Ali Zapad to nije okarakterisao kao agresiju. Štaviše, MMF je upozorio Kijev da će njihov kredit od 17 milijardi dolara biti doveden u pitanje ako ne uguše ustanak na istoku.

Dok je rat besneo, održali su se predsednički izbori izabran je Petro Porošenko. Ispostavilo se da je isti taj Porošenko odavao informacije Stejt departmentu od 2006, što je objavljeno u depešama Vikiliksa. Zvali su ga „naš ukrajinski insajder“, i većinu informacija koje su imali o Ukrajini on im je dao.

Ipak, Amerikanci nisu ostvarili prednost dovođenjem svoje marionete. Šta Vašington radi kada nema nadmoć? Nameće sankcije i demonizuje. To nije dobra strategija kad ste u sporu sa Rusijom. Ustvari, to im se već obilo o glavu. Sankcije su naterale Rusiju i Kinu da se zbliže i ubrzaju svoj plan o dedolarizaciji bilateralne trgovine. I desio se još jedan kontraefekat: Rusija nije izolovana. SAD i NATO su stavili žicu između sebe i Rusije, ali ne i između Rusije i ostatka sveta.

Antidolarske grupacije idu dalje od ekonomije. Te zemlje razumeju o čemu se radi. I baš zato je u jeku ukrajinske krize Kina predložila novi evroazijski bezbednosni pakt, koji će uključivati Rusiju i Iran.

Zamislite kako bi Obamina administracija zakomplikovala stvari bombardovanjem Sirije, koja ima odbrambeni sporazum sa Iranom. Ovo nije Drugi svetski rat, ovo je Treći svetski rat. Šire mase to možda još neće shvatiti, ali istorija će to tako pamtiti.

Savezi se učvršćuju i ratovi se spremaju na više frontova. Ako se provokacije i mali ratovi nastave, samo je pitanje vremena kad će se velike sile direktno sudariti, a to je recept za katastrofu.

Da li vam sve to zvuči izopačeno? Ako vam zvuči, dobro mislite. Ljudi koji trenutno vode svet su izopačeni, a narod hrli u tragediju. Ako želite da promenite kurs na kojem se trenutno nalazimo, postoji samo jedan način da se to desi. Moramo da probudimo javnost. I najstrašnija oružja utihnu ako probudite svest čoveka koji drži okidač.

Kako da probudimo ljude? Nemojte čekati nekog drugog da odgovori na to pitanje. Budite kreativni. Ponašajte se kao da budućnost vaše dece i unuka zavisi od toga. Jer stvarno zavisi.

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

Scgnews

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u