SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU AUTONOMIJE ŠKOTSKE I POČETKA RASPADANjA SFRJ

Ono što je Kameron u panici obećao Škotima uoči referenduma moglo bi da košta...

Ono što je Kameron u panici obećao Škotima uoči referenduma moglo bi da košta Britaniju koliko je i Srbiju koštao Ustav iz 1974.

Poznavaoci ustavnih pravila i istorije tvrde da je Velika Britaniju sa škotskim referendumom stigla tamo gde se nekadašnja jugoslovenska federacija našla 1974. To naravno ne znači da će i Englezima doći „njihova 1991”, a pogotovo ne znači da će izgledati kako je izgledala u bivšoj SFRJ. Sve će zavisiti od toga čega će Englezi biti spremni da se odreknu u ime zajedničke države.

Drugim rečima, ono što je britanski premijer Dejvid Kameron u panici obećao Škotima uoči referenduma, da bi ih privoleo da ostanu u zajedničkoj državi, tek će da košta Britaniju. I Srbiju je koštao Ustav iz 1974. koji je otvorio put ka raspadu SFRJ a zatim i dezintegraciji same Srbije.

Tri vladajuće britanske stranke su uoči samog referendumskog glasanja postigle sporazum sa škotskom vladom o ubrzanom donošenju zakona o prenosu (devoluciji) ključnih ovlašćenja s Londona na Edinburg, u koje bi bili uključeni porezi, budžet i pitanja iz socijalne politike. Međutim, premijer i lider vladajuće Konzervativne partije Dejvid Kameron se dan po završetku referenduma pokolebao i napisao da ne bi bilo fer preneti ovlašćenja na Škotsku, a da se ne razmotre slične izmene i za Englesku, Vels i Severnu Irsku.

Tek nekoliko sati pošto je postalo jasno da će Škoti ostati, Kameron je napisao: „Zašto bi škotski poslanici glasali o onome što se uči u engleskim školama, o smanjenju troškova u engleskim bolnicama ili da se čak menja porez na dohodak Engleske ili Velsa, kada po novom dogovoru engleski ili velški poslanici nemaju pravo glasa o takvim pitanjima u Škotskoj?”

Pravni sistem Srbije od Ustava 1974, pa do usvajanja Ustavnih amandmana 1989. godine, izgledao je otprilike tako. Obe pokrajine, i Vojvodina i Kosovo i Metohija, bile su članice jugoslovenske federacije, a imale su i svoje poslanike u Skupštini Srbije, što im je obezbeđivalo da utiču na politiku svoje matične republike, ali istovremeno Republika Srbija nije imala pravne mehanizme da utiče na njihovu separatističku politiku.

Način na koji se Slobodan Milošević vratio deo ustavnih ovlašćenja Srbiji, ukidajući pravo veta koji su pokrajine imale, Zapad je proglasio „ukidanjem autonomije”. Na Zapadu je to korišćeno kao argument da Srbija tlači pokrajine. U svakom slučaju, „pomoglo” je da se SFRJ raspadne, prvo po najslabijim šavovima republičkih granica (zahvaljujući Badinteru). Raspad traje duže nego što je proteklo vremena otkako je Toni Bler 1998. novim zakonima preneo deo nadležnosti centralnih institucija i ustanovio parlamente u Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj.

Bivši gradonačelnik Londona Ken Livingston svojevremeno je bivšem moskovskom gradonačelniku Juriju Luškovu ispričao kako funkcioniše britanski parlament, na šta je Rus uzviknuo: „Pa, to je gore nego Rusija u vreme Staljina”. I nije se šalio, dodao je Livingston, rekavši da od svih zapadnih demokratija nijedna nije centralizovana i nedemokratska kao Velika Britanija”. Za razliku od, recimo, SAD ili Nemačke, u kojima veći deo prihoda od državne potrošnje ide na regionalne i lokalne vlasti, u Velikoj Britaniji 95 odsto svih poreza prikuplja kancelar i svaki infrastrukturni projekat se odobrava u vladi.

Zbog ovoga je zatvoren prof. dr Mihailo Đurić

Tokom javne diskusije o predloženim promenama Ustava, srpski filozof, sociolog, profesor Pravnog fakulteta i član SANU dr Mihailo Đurić udaljen je s Univerziteta i sudski osuđen na dve godine strogog zatvora (odležao je devet meseci) 1973. godine zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi s Ustavnim amandmanima. Ovaj govor je objavljen u listu „Student” i „Analima Pravnog fakulteta u Beogradu”, pod naslovom „Smišljene smutnje”, i odmah je zabranjen. Ovde je nekoliko osnovnih teza iz nevelikog govora:

– Predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda.

– Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, tzv. drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju.

– Jugoslavija je već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država.

– Za srpski narod je u ovom času od najveće važnosti pitanje njegovog identiteta i integriteta, dakle, pitanje njegovog političkog, državno-pravnog objedinjavanja.

– Ni sadašnji položaj srpskog naroda u Jugoslaviji nije nikako dobar, a ne samo onaj u kome bi se on našao u slučaju sprovođenja predloženih promena.

– U granicama sadašnjih republika, ukoliko se one pretvore u države, Srbi bi imali samo dve mogućnosti: da pomažu u ostvarivanju tuđe nacionalne državnosti (hrvatske ili makedonske) ili da iživljuju nekakvu svoju regionalnu državnost (crnogorsku ili bosanskohercegovačku).

Robert Hejden: Edvard Kameron Kardelj

Badinterova formula: povucite se iz zajedničkih ustanova, isprovocirajte nasilje i samim tim ste raspustili zajedničku državu

Dejvid Kameron mi liči na Edvarda Kardelja: predlozi za radikalnu decentralizaciju Ujedinjenog Kraljevstva podsećaju me na konfederalizaciju Jugoslavije Ustavom iz 1974, ali bez harizmatičnog lidera i bez jednopartijskog monopola koji je trebalo da povezuje Jugoslaviju posle Tita (po onoj – posle Tita Partija).

Ali model koji Kameron nudi više liči na Srbiju iz 1974. Rekao bih da Kameron zamišlja Autonomnu Pokrajinu Škotsku, i to upravo s bizarnim karakteristikama srpskog Ustava od pre 1990. koje su Miloševiću smetale: delegati Kosova i Vojvodine sedeli su u parlamentu Srbije, ali delegata Srbije nije bilo u kosovskom parlamentu, što je bio oblik asimetrične (kon)federacije. Moglo bi to na kraju da liči više na AP Vojvodinu, jer je u Vojvodini sada srpska većina, i, kao i u Vojvodini, postoji mnogo mešanih brakova između Škota i Engleza.

Ali ovaj tip „autonomije” je krhkog tipa, a u post-Badinterovoj Evropi može biti i opasan. Zašto pominjem Badintera? Jer je u prvom objavljenom mišljenju njegove „slavne” Komisije Badinter rekao da: ako u federalnoj državi zajedničke institucije prestanu da ispunjavaju uslove „učešća i predstavljanja” nekih od zajednica u okviru te države, i ako izbije nasilje, onda treba računati da se federacija nalazi „u stanju raspada”.

Nijedan Amerikanac posle 1865. ne bi napisao ništa slično, jer bi iz toga proizašlo da Linkoln nije bio u pravu i da su SAD bile „u stanju raspada” 1861, kada su se južnjačke države otcepile, i da je Britanija zajedno sa drugima trebalo da prizna suverenitet Konfederacije. No, malo je ko u mišljenjima Badinterove komisije video bila šta drugo osim politički motivisanih obrazloženja kojima je glavni cilj bio da opravdaju otcepljenje zapadnih jugoslovenskih republika 1991. godine.

Svejedno, presedan je ostao, pogotovo u Evropi. Postoje prilični izgledi da škotski nacionalistički političari uvide da je u njihovom interesu da provociraju konfrontaciju sa Londonom, a da onda viču da je narušen suverenitet Škotske. Badinterova formula izgleda ovako: povucite se iz zajedničkih saveznih ustanova, isprovocirajte nasilje i samim tim ste raspustili zajedničku državu.

Još jedna paralela mogla bi se povući s bivšom, neožaljenom SR Jugoslavijom, a pogotovo s neobičnom konfederacijom koja se zvala Srbija i Crna Gora. Milu Đukanoviću para ne manjka, ali mogao bi dosta da zaradi kao savetnik Aleksa Salmonda.

Ali sve je to u stvari varka. I podseća na paravan iza koga će imućne elite da postanu još imućnije (pretpostavljam da i tu Đukanović može da bude koristan konsultant).

Najbolje pravno mišljenje o secesiji sačinio je verovatno Vrhovni sud Kanade u vezi s Kvebekom, kada je 1998. o pravu Kvebeka da se otcepi rekao da je to političko a ne pravno pitanje i da će rasplet tog pitanja morati da uključi pregovore o mnoštvu pitanja. Ali i da bi politička vlast koja se ne bi ponašala u skladu s demokratskim principima rizikovala svoj legitimitet a u krajnjem slučaju i priznanje.

Mogli bismo da kažemo da Vrhovni sud Kanade smatra da bi otcepljenje bilo riskantno za sve strane u postupku ukoliko se unapred ne dogovori (kao što je bio slučaj u Čehoslovačkoj). Problem je u tome što bi nacionalistički političari u zemlji poput Škotske verovatno radije krenuli putem konfrontacije nego pregovora. Uostalom, Badinter im je pokazao put.

I još nešto. Imajući u vidu pritiske na Srbiju da se decentralizuje (a Srbija je manja od Pensilvanije, u kojoj nikom ni na pamet ne bi palo da pokrene fragmentaciju pod izgovorom „decentralizacije”), imam razumevanja za zajedljivost koju Srbi osećaju kada prate događaje u Velikoj Britaniji.

Profesor istorije i prava na Univerzitetu u Pitsburgu

Autor Biljana Mitrinović

Izvor Politika, 29. 09. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u