TODOR KULjIĆ: O GADOVIMA

Globalizovani kapitalizam ne ruši stare barijere, nego ih naprotiv obnavlja: jača lokalnu, nacionalnu i...

Globalizovani kapitalizam ne ruši stare barijere, nego ih naprotiv obnavlja: jača lokalnu, nacionalnu i versku solidarnost, a slabi naddržavnu solidarnost obespravljenih

Ovih dana „Politika” izveštava da je došlo vreme da i Užičani konačno dosanjaju san o jednoj stranoj investiciji na svom području. Treba da se otvori nova industrijska zona. Lepo. U ovom prilogu neće biti reči o tome da radnici raznih kvalifikacija u novim pogonima stojeći za linijom osam sati rade za nepunih 200 evra i da im se beleži svaki odlazak u toalet. Nećemo kukati nad nezaštićenim novim proletarijatom, koji je privremeno zaposlen i nesiguran jer nema dovoljno materijalnih sredstava za život, pa mora da radi bilo kakav posao da bi preživeo.

Reč je o nečem drugom. O onome o čemu je Majakovski nekada pevao: „Za heroje svako hvale ima,/danas hoću nešto o gadovima.” O tome ko i zašto dolazi da nam „pomogne”. Čim sindikati i ostaci levice danas u EU zaprete krupnom kapitalu socijalnom pravdom (porez, besplatno lečenje i obrazovanje), ovaj se seli ka periferiji. To u zemljama centra smanjuje broj radnih mesta, diže nezaposlenost, smanjuje rast, sporije se puni budžet države i raste broj apstinenata na izborima. U isto vreme rastu autoritarnost, etnocentrizam i ksenofobija i jačaju desničarske partije. U savremenom kazino-bankarskom kapitalizmu budžet država zavisi od krupnih banaka.

Zbog globalizacije i stalne pretnje kapitala da će prebaciti investicije u inostranstvo slabe i sindikati. Krupni kapital preti izmeštanjem radnih mesta na periferiju čime dereguliše tržište rada i slabi socijaldemokratske partije. Socijaldemokratija sve manje brani većinsku radničku klasu, a sve više štiti polne, etničke i verske manjine. Globalizacija slabi klasnu svest, jača nacionalnu. Imamo EU, ali ne i Evropljane. Nove napetosti u centru nisu nepomirljivi antagonizmi nego unutar kapitalizma rešive ekološke, verske i polne napetosti. Test tolerancije nije pomoć sirotinji nego gej parada.

Na drugoj strani, političke elite periferijskog kapitalizma pravdaju vlast ulaskom onog istog kapitala koji beži iz centra i traži jeftinu radnu snagu. I vlast u Srbiji se intenzivno pravda otvaranjem vrlo slabo plaćenih radnih mesta. Sindikati su bespomoćni, jer banana države pružaju široka ovlašćenja kapitalu koji je stigao iz centra. Na taj način se krug eksploatacije zatvara seobom kapitala, koji je kadar da ucenjuje i koji i u centru i na periferiji lišava moći sindikate i radnu snagu. Klasni otpor prelazi u nacionalni bes: u centru raste ksenofobija protiv radnika stranog porekla, a na periferiji napetosti između novih nacionalnih država. Razbijaju se ćirilične table u Vukovaru.

Dalje, finansijske transakcije u digitalnom globalizovanom kapitalizmu traju svega nekoliko sekundi pa dolazi do desinhronizacije politike i ekonomije, zapaža nemački sociolog Hartmut Roza. Različit je ritam parlamentarnog odlučivanja i ekonomskih transakcija. Digitalno ubrzavanje tokova novca i deteritorijalizacija odlučivanja narušavaju pravila nacionalne pravne državnosti. Odlučuju naddržavni akteri, međunarodni fondovi i banke, briselske komisije i sud u Strazburu. Imejlom. Veži konja gde ti aga kaže!

Čime se još pravda kapitalizam? Rast religioznosti u regionu svedoči da kapitalizam živi i od neproverljive i neiskustvene nade u onostrano spasenje. Ovaj simbolički kapital se ne može trošiti zato što je neproverljiv. Kapitalizam jeste žilav upravo zato što se u njega ne možete razočarati (ne obećava mnogo), a možete se ipak nadati (u spasenje nakon smrti). Hegelijanski gledano, globalizovani kapitalizam nije više revolucionaran, kako je pisao Marks u „Manifestu”. Ne ruši stare barijere, nego ih naprotiv obnavlja: jača lokalnu, nacionalnu i versku solidarnost, a slabi naddržavnu solidarnost obespravljenih. Zato i ubrzano rastu napetosti između kapitalizma i demokratije, izričito tvrde berlinski istoričari Jirgen Koka i Volfgang Merkel.

Čemu sva ova teorija? Tome da se autentični okvir snova Užičana definiše kao varljiva nada koja počiva na beznađu „bezobrazno besperspektivnih” u digitalnom 21. veku. Neprogresivna prividna stabilnost srpskog kapitalizma utemeljena je na varljivoj nadi u nove strane investicije. Verovatno zato i nema revolucija sa projektom, nego neosmišljenih pobuna i nereda kao u Sloveniji 2012. i u BiH 2014. Ove bune mogu biti samo mali talas u odnosu na mogući cunami beznadežnih. Bune imenicu iz naslova ovoga članka tumače kao karakternu crtu, a revolucije, pak, kao bezličnu strukturu.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Izvor Politika, 27. 09. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u