VACLAV KLAUS: VELIKI RAT, POGLED IZ ČEŠKE REPUBLIKE

Veliki rat uzdrmao je tradicionalne vrednosti i običaje mnogo dublje nego što je to...

Veliki rat uzdrmao je tradicionalne vrednosti i običaje mnogo dublje nego što je to „puko” omogućavanje uspona nacizma i komunizma

Trebalo bi da iskoristimo ovu priliku i da ne govorimo samo o istoriji. Trebalo bi da je iskoristimo kao put za bolje razumevanje sadašnjice, koja iskazuje brojne paralele sa prošlošću. Svi znamo da Srbija nije bila ta koja je započela rat. Takođe, znamo da ubistvo nadvojvode Ferdinanda d’ Este, prestolonaslednika Austrougarske (i njegove češke supruge), koje je počinio Gavrilo Princip u Sarajevu u junu 1914. nije predstavljalo glavni razlog započinjanja rata. Rat je već bio „u vazduhu”.

Nesrećan, nekoristan atentat koji srpska vlada nije podržavala niti organizovala, bio je upotrebljen kao propagandno sredstvo, kao i te kako potreban argument za pravdanje i objašnjenje rata narodima Austrougarske, uključujući i narod moje zemlje.

Rat je počela Austrija, uz prilično nevoljnu podršku ugarskog dela monarhije. Međutim, predstavljalo bi tragičnu grešku kada ne bismo naglasili važnu ulogu Nemačke u tom ratu, s njenim brzo rastućim ambicijama da ponovo iskroji granice najpre srednje Evrope, zatim celog kontinenta, a na kraju i celog sveta.

Posledice Prvog svetskog rata danas su dobro poznate, posle sto godina, barem se tome nadamo. Uprkos snažnoj retorici svih komentatora njegov dugoročni uticaj izgleda da je značajniji nego što je to opšte određivano u najvećem delu prošlog veka.

Često govorimo o krizi starih izvesnosti, o rušenju poretka, autoriteta i tradicionalnih struktura, o gubitku smisla života za cele generacije naših predaka, o „izgubljenim generacijama”, i slično. Paradoksalno je da to nije dominantno osećanje u mojoj zemlji koja je –zahvaljujući rezultatima tog tragičnog rata – dobila šansu da izgradi svoju nezavisnu državu. Pogled u budućnost, kreativna i konstruktivna osećanja povezana sa izgradnjom naše države (posle stoleća strane dominacije), uz relativno brzo i glatko odvajanje novostvorene zemlje od austrijskih političkih i ekonomskih institucija i problema, sve je to učinilo mogućim naš pozitivan razvoj u sledeće dve decenije. Međutim, ovo mirno razdoblje vrlo brzo su prekinuli Adolf Hitler, Minhen i Drugi svetski rat.

U dvadesetom stoleću glavna lekcija Velikog rata bila je da tako obimna destrukcija neizbežno vodi u nastanak nedemokratskih, totalitarnih režima kao što su komunizam i nacizam. Naročito mi koji smo proživeli decenije u represivnom, iracionalnom, neefikasnom komunističkom režimu, to veoma snažno osećamo. Kada se pre dvadeset i pet godina komunizam srušio (a ja se bojim da u stvari nije pobeđen) svi su se ponadali da će nebo postati zauvek plavo. Kada pogledamo današnji svet, mi – ili barem neki među nama – više ne vidimo plavo nebo. Vidimo druge, sa mnogih stanovišta posmatrano, slične opasne tendencije.

Veliki rat uzdrmao je tradicionalne vrednosti i običaje mnogo dublje nego što je to „puko” omogućavanje uspona nacizma i komunizma. Promena običaja i ponašanja, opadanje morala i radne etike, napad na hrišćanstvo i naročito na porodicu, vodio je u „kulturnu revoluciju” iz šezdesetih godina dvadesetog stoleća i postepeno do sadašnjeg Hakslijevog „vrlog novog sveta”, široko rasprostranjenog relativizma, do širenja pozitivne diskriminacije, do nepoštovanja parlamentarne demokratije, slobodnih tržišta, kapitalizma. Na kraju počinjemo da uviđamo da je Veliki rat bio napad na Zapad (u širem smislu te reči), na njegove osnovne vrednosti – slobodu, nezavisnost i ljudsko dostojanstvo, kao i na njegove fundamentalne institucije. Posledice tog rata postojale su sve upadljivije tokom vremena.

Želeo bih da ukažem na još jednu dimenziju cele pojave. Drugi svetski rat može se relativno lako i jasno objasniti. Pred nama je jednostavno zlo – Adolf Hitler i nacizam. Hitler i njegova zemlja započeli su rat i ostale zemlje su reagovale. Takođe, Drugi svetski rat bio je planiran sa tačno određenim i manje više očiglednim ciljevima.

Prvi svetski rat je bio drugačiji. Nije bilo tako lako razlikovati dobre i loše momke. Rat su započeli ozbiljni ljudi, poštovana „gospoda”, a ne totalno iracionalni, ako ne i mentalno poremećeni diktatori. Nije bio do kraja planiran, dogodio se. Prvobitno zamišljen kao kratak, zapravo ograničen rat, trajao je četiri duge godine i požnjeo desetine miliona života vojnika i civila. Niko nije očekivao konflikt takvog obima.

Ponavljam ove dobro poznate činjenice sa pogledom uperenim u budućnost. Vidimo i osećamo pritiske, tenzije, pretnje, klice konflikata i lokalnih ratova, ali nema ludog diktatora koji – kao što znamo iz slavnog Čaplinovog filma – želi da igra fudbal sa loptom zvanom planeta Zemlja. Svi svetski lideri danas žele mir i prosperitet, svi su gospoda, „džentlmeni”, što me dovodi do mog poslednjeg stava – da potencijalna budućnost može biti mnogo sličnija Prvom nego Drugom svetskom ratu. On neće biti zasnovan na nekom grandioznom planu. Neće ga započeti teroristi, radikalni islamisti, talibani, ili bilo koji drugi slični „loši momci”. Započeće ga džentlmeni s leptir mašnama ili u elegantnim poslovnim odelima, počeće u Evropi, ako ljudi u Evropi nastave da ili gledaju u stranu ili zatvaraju svoje oči.

Delovi govora održanog na skupu Veliki rat i Novi svet: aktuelno podsećanje za čovečanstvo, Beograd, 17. septembar 2014.

Preveo sa engleskog ALEKSANDAR ILIĆ

Izvor Politika, 03. 10. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u