Istupivši u zaštitu svojih nacionalnih interesa, Rusija je izazvala takvu reakciju takozvane svetske zajednice da je povlačenje prosto nemoguće
Samo u septembru na Jugoistoku je bilo nekoliko važnih događaja i već se mogu oceniti i razmotriti njihovi rezultati. Vaš odnos prema mirovnom sporazumu potpisanom 19. septembra u Minsku?
— Smatram da će se potpisani sporazum krajnje negativno odraziti na sudbinu naroda Novorusije, na sudbinu ruskog naroda Ukrajine. I, ako bude u punoj meri ostvaren, tim pre onako kako to planira ukrajinska strana, biće to prosto katastrofa.
Bez obzira na prvobitnu saglasnost sa tačkama Memoranduma kojima se predviđa održavanje izbora 7. decembra na našoj teritoriji, sasvim nedavno su vlade Luganske Narodne Republike i Donjecke Narodne Republike raspisale izbore s nezavisnim datumom, koji će tim teritorijama omogućiti izbor samostalnih vlada. Vaš odnos prema tim izborima?
— Smatram da je to jako velika greška, a možda i ciljana sabotaža usmerena na maksimalno drobljenje ustaničkog naroda i teritorije suočenih sa sve jačim neprijateljem. O kakvim izborima može biti reči kada se borbena dejstva vode praktično bez predaha? Mi govorimo o primirju, ali ono postoji de jure, dok ga de fakto nema. Vodi se rat, rovovski rat, neprestana su granatiranja… U pozadini vojske, i to prilično uzanoj, održavanje bilo kakvih slobodnih izbora – biće fikcija.
Kako se onda odnosite prema inicijativi da se održi vojni savet i na taj način pokuša čvršće povezivanje teritorija – pod vojnim komandantima koji stvarno deluju u interesu naroda?
— Uzvratno pitanje – ko je inicijator i organizator tog vojnog saveta?
To je inicijativa Alekseja Mozgovoja.
— Aleksej Mozgovoj je praktično jedini značajniji komandant preostao na teritoriji Novorusije kome potpuno verujem. Sada ne razmatram nivo bataljona ili četa – tamo je svakako preostalo još dosta normalnih komandanata koje lično poznajem i poštujem. Mozgovoj je čovek sa kojim sam delovao rame uz rame kada je bio u Lisičansku a ja u Slavjansku, koji je disciplinovan, stalno usmeren na izvršavanje svoje vojničke dužnosti, za kojim se ne vuku nikakve mračne niti sumnjive stvari. Ako se Aleksej prima da organizuje vojni savet, onda sam sto odsto uveren da će to biti pozitivan skup, u ovom trenutku neophodan. I smatram da svi lokalni komandanti Novorusije treba da se okupe kako bi odredili svoju poziciju. Neprijateljska pretnja nije otklonjena, i činjenica da je otpor i dalje krajnje rasparčan i nije koordinisan – to je ogromna pretnja. Ma kako se taj vojni savet završio – u bilo kom slučaju neće biti beskoristan. Jer u nastalim prilikama svakako treba početi delovanje. Nažalost, nisam u mogućnosti da se vratim na teritoriju Novorusije zato što me tamo niko neće pustiti. Nisu me odatle ni sklanjali da bi me ponovo u drugom svojstvu vratili. Zato one koji očekuju da će Strelkov doći i zavesti red, nažalost, moram da razočaram.
Na predviđenom vojnom savetu idealno bi bilo da dođe do objedinjavanja nepovezanih snaga otpora u jedinstvenu vojsku Novorusije. A može li tamo da se predloži nekakav prototip vertikale vlasti u Novorusiji – kao protivteža postojećem nejasnom rukovodstvu koje je preuzelo inicijativu od naroda u građenju republike? Jer se lokalni komandanti već suočavaju sa potrebom rešavanja mnogih pitanja civila, komatoznim stanjem lokalne samouprave po tim pitanjima i faktički uzimaju u svoje ruke životno važna pitanja… Treba nekako upravljati teritorijama i mimo vođenja rata… I šta bi sada bilo ispravno?
— Ako govorimo teoretski, onda svakako u uslovima ratnog doba, pogotovo u tako maloj pozadinskoj oblasti, ne treba da bude ni govora o bilo kakvoj civilnoj vlasti. Civilna vlast mora biti dodatak vojne – to je aksiom ratne veštine. Recimo, i u nemačkoj, i u ruskoj vojsci, tokom Drugog svetskog rata, zona kontrole, gde su delovale isključivo vojne vlasti, obuhvatala je 200 km iza linije fronta, i sve ostale vlasti bile su joj potčinjene. Mi pak sada imamo dubinu pozadine vojske Novorusije od najviše 100-150 km, a u nekim delovima i 15-20 km… O kakvoj uopšte civilnoj upravi može biti reči u istom tom Donjecku koji svakodnevno granatiraju? Pa i od Luganska do linije fronta u Sčastju – premalo je rastojanje… Kakvi izbori u tim uslovima mogu biti, kakva demokratija? To je fikcija. Fikcija koju stvaraju politički tehnolozi po narudžbi određenih ljudi… Oni stvaraju lepu sličicu, fikciju – ono što su navikli da stvaraju umesto realne stvari. I radi stvaranja dekoracije mirnog života i radi legitimisanja onih ljudi koje su porazmeštali u obema republikama – Zaharčenka, Plotnjickog i ostalih – neophodno je održati te izbore kako bi se reklo da ih je to narod izabrao… Sa bilo kog stanovišta, trebalo bi ne samo ukinuti te izbore nego i stvoriti jedinstvene organe upravljanja Novorusijom s odgovornim ljudima na čelu, sa pretezanjem vojnog komandovanja nad civilnim. To će omogućiti da se u maksimalnom stepenu i uspostavi vojno snabdevanje, i suzbiju bande koje se nikom ne potčinjavaju, motaju se na granicama republike i ne ratuju.
A kako bi, po vašem mišljenju, sada trebalo da deluje civilno stanovništvo kako bismo se kretali u maksimalno ispravnom smeru u nastalim prilikama?
— Pitanje je vrlo složeno, ali ovde ne mogu da slažem. Čini mi se kako stanovništvo treba da se sprema za preživljavanje. Nažalost, oni ljudi koji se sada na teritoriji Rusije bave pitanjima Novorusije, koji su ovlašćeni za to, naročito izvikani Vladislav Jurjevič Surkov, to su ljudi usmereni samo na rušenje, koji nikakvu stvarnu ni delotvornu pomoć neće pružiti. Konkretno se Vladislav Jurjević sjajno iskazao u tom pogledu u Južnoj Osetiji, u drugim regionima, svugde gde se nalazio imali smo posla sa „ugrađivanjem“ i pljačkanjem umesto stvarne pomoći.
U našem slučaju su LNR i DNR upravo oruđa za organizovanje istih tih procesa?
— Da, nažalost, tamo je došao tim koji je usmeren na to da sve pusti niz vodu i na tome dobro zaradi. Mnogo će obećavati. Novac će stvarno biti izdvojen, ali podvlačim da većina tog novca, kod takvog rukovodioca i takvih izvršilaca – do naroda neće stići, u najboljem slučaju biće delimično predat ljudima kojima Surkov veruje, koje on postavlja na sva ključna mesta, i pritom će biti obezbeđen takav sistem koji će onemogućiti kontrolu korišćenja tih sredstava. Prosto će biti „ugrađivanja“ kako se u Rusiji kaže, pljačkanja na svim nivoima… Unapred predviđam da će polovina tih sredstava ostati na računima u Rusiji, a većina druge polovine završiće u džepovima onih ljudi koje je naš veliki rukovodilac rasporedio.
U vezi sa pojmom Novorusija, bez obzira na očigledan pokušaj da se ta državna tvorevina koja nastaje pusti niz vodu, ostalo je dovoljno čestitih i rodoljubivih ljudi, sposobnih da nastave procese upravo na ponovnom ujedinjavanju zemalja Jugoistoka Ukrajine u novom svojstvu. Možete li ponovo istaći u čemu je važnost Novorusije i za društvo Rusije i za onaj narod koji ne shvata dokraja u kojoj zemlji živi – DNR, LNR, Ukrajini?..
— S ideološkog stanovišta – o tome sam ne jednom govorio još u Slavjansku – Novorusija je danas bastion Rusije. Donjeck, Lugansk, čitav Donbas, čitava Novorusija zaključno s Odesom – to je deo Rusije, onaj deo koji su joj nasilno otrgli zločinci i izdajnici 1991. godine. Govoriti o Novorusiji kao o nečemu odvojenom od Rusije, tim pre kao o ukrajinskoj teritoriji – sasvim je nedopustivo. Boreći se danas za Novorusiju, mi se borimo za Rusiju. Rat je zapravo objavljen Rusiji, i čak i da nije počeo u Donbasu, počeo bi na drugom mestu – počeo bi na Krimu, ili još negde. Istupivši u zaštitu svojih nacionalnih interesa, Rusija je izazvala takvu reakciju takozvane svetske zajednice da je povlačenje prosto nemoguće. I za žaljenje je to što ustanak Novorusije nije podržan isto onako kako se to desilo na Krimu. Za mene lično to je velika tragedija, zato što sam, dolazeći sa svojim odredom u Slavjansk, računao na nešto sasvim drugo. Nikako na ovakva masovna razaranja niti na tako sraman rezultat koji danas pokušavaju da zabeleže sporazumom potpisanim u Minsku. I danas postoje konkretni ljudi i uticajne snage koje čak ni taj rezultat ne smatraju konačnim već teže da prosto unište Novorusiju. Ali znam da se prilično veliki broj ljudi danas sa takvim težnjama neće pomiriti, budući da su uvereni kako taj rezultat nije konačan.
Razgovarala Ana Sameljuk
Izvor Srpska.ru, 6. 10. 2014.
