DA LI JE MOGUĆ HRVATSKI SCENARIO ZA UKRAJINU

JELENA PONOMARJOVA Što se tiče Ukrajine, izgleda da zapadni stratezi upravo hrvatski scenario vide...

JELENA PONOMARJOVA

Što se tiče Ukrajine, izgleda da zapadni stratezi upravo hrvatski scenario vide kao optimalno rešenje

Događaji u Ukrajini imaju niz sličnosti i paralela sa jugoslovenskom krizom.Prvo, to su dubinski uzroci konflikta, koji sežu u doba nastanka kako socijalističke Jugoslavije, tako i Ukrajine kao savezne republike SSSR. U oba slučaja su administrativne granice pretvorene u državne. Time je podeljen celoviti organizam naroda, u jednom slučaju srpskog, a u drugom ruskog. Tako su narušene iskonske veze, koje su uspostavljane vekovima.

Drugo, to je podrška koju su veliki svetski igrači, pre svega Zapad, pružili težnji za suverenitetom jednog naroda na štetu drugih. Treće je potiskivanje i proterivanje Rusije iz zemalja koje su nekada bile u zoni ruskog/sovjetskog uticaja. Četvrto, taj prostor su zauzele (u ekonomskom, političkom, vojnom i medijskom smislu) zapadne nadnacionalne i transnacionalne kompanije. Zapadni establišment koristi sva sredstva za ostvarivanje interesa svojih korporacija i klanova, realizujući politiku „dvostrukih standarda“. Bela kuća i njeni sateliti podržavaju separatističke težnje terorista, trgovaca drogom i ljudskim organima (setimo se jurišnika „Oslobodilačke vojske Kosova“), ako se to isplati. Međutim, „sinovi kapitala“ nikada neće podržati težnje za suverenitetom, slobodom i demokratijom ukoliko to ne odgovara interesima zapadnih kompanija. Tako je bilo u slučaju Republike Srpske, tako je i u slučaju Donjecke i Luganske republike.

Indikativno je da je u aprilu 2007, kada je pokrenut ruski projekat Južni tok, Stejt department usvojio dokument pod nazivom Strateški plan od 2007. do 2012. finansijske godine. U njemu je administracija SAD prvi put posle formalnog okončanja Hladnog rata kao svoj prioritetni zadatak postavila suprotstavljanje „negativnom ponašanju“ Rusije, između ostalog i njenom sve većem uticaju na svetskom tržištu energenata. Kao što je poznato, ukrajinska kriza je takođe neposredno povezana sa borbom za energetske resurse i puteve njihovog tranzita.

U svakom slučaju, savremeni svet je složeni prostor u kome se prepliću linije moći, a u čvornim tačkama tog spleta sukobljavaju se interesi velikih svetskih igrača. Jugoslavija, Srbija i Ukrajina su upravo te čvorne tačke. Zbog toga su i krize u tim područjima najakutnije i najdugotrajnije.

Sve su to zajedničke crte jugoslovenske i ukrajinske krize.

novorusija04

ŠTA NIJE ISTO

Postoje, međutim, i bitne razlike. Reč je pre svega o nesumnjivoj i očiglednoj promeni statusa i uloge Rusije u svetskoj politici, do koje je došlo poslednjih godina. U vreme jugoslovenske krize rukovodstvo Rusije na čelu sa Jeljcinom i Kozirjevom grubo je ignorisalo nacionalne interese i kretalo se stazom koju mu je utabao integralni Zapad, dok danas i društvo i vlasti u Rusiji odlično shvataju da se u Ukrajini ne vodi borba samo za budućnost naše zemlje nego i za budućnost čitavog „ruskog sveta“, tj. svih onih individua i zajednica u svetu koje na neki način gravitiraju ka Rusiji. Zbog toga se Moskva trudi da bude „iznad sukoba“, kako je u nedavnom intervjuu za emisiju Imam pravo da znam! (rus. Pravo znatь!) istakao ministar spoljnih poslova Rusije S.V. Lavrov, i trudi se da čini sve što od nje zavisi kako bi Minski sporazum funkcionisao kao „shema, kao okvir u koji treba upisati detaljnije sporazume praktično za svaku tačku“. To je prvi cilj. Drugi je da rešenje ukrajinskog konflikta bude inkluzivni, tj. sveobuhvatni nacionalni dijalog, uz učešće svih kojih se on tiče. Za pregovaračkim stolom treba da sede svi učesnici konflikta, a ne kao što je to bilo u rešavanju bosanske i hrvatske krize. Tada je interese neposrednih učesnika konflikta zastupao zvanični Beograd. Upravo tako, u pravcu inkluzivnosti, dejstvuje i Kontakt-grupa, koju čine predstavnici ukrajinskih strana, Rusije i OEBS-a. Drugim rečima, uloga Rusije u regulisanju ukrajinske krize principijelno je drugačija od uloge koju je ona imala u balkanskim konfliktima.

Upravo za tu suštinsku promenu uloge i pozicije Rusije u svetskoj politici vezan je i nezapamćeni pritisak koji Zapad vrši na našu zemlju. Na konferenciji za novinare posle samita Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) u Dušanbeu V. V. Putin je dao objektivnu i neumoljivu ocenu događaja u Ukrajini. Uvođenje novog paketa sankcija našoj zemlji, po rečima ruskog predsednika, izgleda „pomalo čudno“, a ustvari ubedljivo dokazuje da „Ukrajina nikoga (na Zapadu – J.P.) ne zanima, nego se jednostavno koristi kao instrument za nekakvo podrivanje međunarodnih odnosa. Ukrajina se koristi kao instrument pomoću koga pojedini učesnici međunarodnog dijaloga ostvaruju svoju želju. A želja im je da se reanimira NATO, ali ne samo kao vojna organizacija, nego i kao jedan od ključnih instrumenata spoljne politike Sjedinjenih Američkih Država. A sve sa ciljem da SAD oko sebe okupe svoje satelite i da ih zastraše nekakvom spoljnom opasnošću“. Danas je Ukrajina uhvaćena u zamku tuđih interesa, kao nekada Jugoslavija i Srbija.

oluja

PRIŽELjKIVANjE HRVATSKOG SCENARIJA

Sagledavanje te činjenice i gorko iskustvo Balkana daju povoda za ubeđenje da mnogi scenariji „rešavanja“ jugoslovenske krize pod suptilnim rukovodstvom Brisela i Vašingtona ipak neće biti ponovljeni u Ukrajini. Na postjugoslovenskom prostoru su realizovana četiri scenarija: likvidacija srpskih enklava (Hrvatska), amorfna federacija (BiH), dvonacionalna državnost (Makedonija) i secesija (KiM). Po mom dubokom uverenju, zapadni stratezi upravo hrvatski scenario vide kao optimalno rešenje. Nije slučajno Kijev tako žurno doneo odluku o „posebnom statusu“ Donjecke i Luganske oblasti. Taj zakon predviđa privremeno (na tri godine) uvođenje posebnog poretka lokalne samouprave na pojedinim područjima Donjecke i Luganske oblasti, u zoni gde Kijev sprovodi oružanu operaciju. Predviđeno je održavanje vanrednih izbora za lokalne organe vlasti 9. novembra 2014, garantuje se pravo korišćenja i učenja ruskog ili bilo kog drugog jezika „u javnom i privatnom životu“. Takođe se garantuju slobodan razvoj i ravnopravnost. Predviđena je čak i amnestija za učesnike borbenih dejstava. Lično ja ne verujem u iskrenost tih odredbi. Nisu nimalo slučajni apeli savetnika kijevskog predsednika J. Lucenka da se u borbi protiv jugoistoka iskoristi iskustvo Hrvatske. On je otvoreno izjavio da Kijevu kao primer treba da posluže Hrvati, koji su „tri godine trpeli, i štaviše razvijali ekonomiju i armiju, a zatim su tenkovskim napadom zbrisali separatiste sa lica zemlje“.

Dakle, analogija sa nekadašnjom Srpskom Krajinom je više nego očigledna. Kao što je poznato, primirje u srpsko-hrvatskom konfliktu uspostavljeno je u proleće 1992, a Zagreb ga je grubo narušio upravo tri godine kasnije, kada je u maju i avgustu 1995. dobro pripremljena hrvatska armija izvela dve munjevite operacije: „Bljesak“ u Slavoniji i „Oluju“ u oblasti Knina. Tada su samoproglašeni srpski entiteti likvidirani, a Hrvatska je postala etnički „najčistija“ republika na postjugoslovenskom prostoru (ne računajući KiM). Tokom tih operacija iz Krajine je prognano oko 250 hiljada ljudi. Ostatak Republike Srpske Krajine u Istočnoj Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu postojao je do 1998. kao autonomija pod protektoratom UN. Te teritorije je posle integracije napustilo još gotovo 80 hiljada Srba. Međunarodni komitet Crvenog krsta izračunao je u oktobru 1995. da je na teritoriji Krajine posle dveju pomenutih operacija ostalo samo oko pet hiljada ljudi srpske i drugih nacionalnosti.

Po svemu sudeći, upravo taj scenario nameravaju da ostvare kijevske vlasti. U tom slučaju žitelje Donjecke i Luganske oblasti ne očekuje samo progon, nego i zverstva koja nad Rusima i onima čiji je maternji jezik ruski čine jurišnici Nacionalne garde i raznih bandi poput bataljona Donbas, Ajdar, Dnjepropetrovsk, Azov i mnogih drugih. Opasnost od mogućeg fizičkog uništenja stanovnika ruske nacionalnosti jedan je od glavnih razloga zbog koga će Rusija i dalje biti aktivan učesnik pregovaračkih procesa na svim nivoima. Mi danas ne možemo i ne smemo ponoviti Miloševićevu grešku. On je postepeno odstupao sa svojih pozicija u Hrvatskoj i Bosni, tako da je Srbija ostala bez jednog dela svoje istorijske postojbine. Danas kao zvona za uzbunu odjekuju reči koje je iznedrio Veliki otadžbinski rat: „Nemamo kud da se povlačimo, iza nas je Moskva“.

Autor je profesor Moskovskog državnog univerziteta međunarodnih odnosa (MGIMO)

Ruska reč/Evroazija

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u