DVA RUSKA POGLEDA NA SRBIJU (2) ILI NIKITA BONDAREV: NA PARADI IMA MESTA ČETNIČKIM ZASTAVAMA

Četnici su imali plakate sa potpuno neverovatnim parolama poput: „Za Srbiju, za Kralja, za...

Četnici su imali plakate sa potpuno neverovatnim parolama poput: „Za Srbiju, za Kralja, za generalisimusa Staljina“

Beograd se priprema za proslavu 70-godišnjice oslobođenja: 16. oktobra u glavnom gradu će biti održana vojna parada, čiji gost će biti predsednik RF Vladimir Putin. Učesnik operacija za oslobađanje jugoslovenske prestonice Aleksej (Otar) Čheidze pisao je: „Beograd je lep savremeni grad. Fašiste je najmanje zanimala lepota tog vekovima građenog grada. Njihov otpor prema centru grada je rastao. Očigledno, oni su rešili da pretvore jugoslovensku prestonicu u brdo šljunka.“

Čheidze se sećao svojih razgovora sa lokalnim stanovnicima: Teško je bilo pomiriti se sa mišlju da su našu zemlju okupirali fašisti. Ali jugoslovenski narod im se nije pokorio.

Tako je ispalo da je Jugoslavija postala jedan od evropskih lidera otpora fašistima. Na kraju je Crvena armija, kako je pisao čuveni srpski novinar Miloš Vasić, protutnjala kroz Jugoslaviju bez zadržavanja, uverena da joj iza leđa ostaje pouzdan saveznik. Sve je tako i bilo.

Ipak nikuda nisu nestale protivrečnosti u samom, sada već postjugoslovenskom društvu. Crna mačka koja je protrčala ubrzo posle oslobođenja između voždova, iako nije posvađala narode, doprinela je da se pojavi izopačena predstava o Sovjetskoj armiji.

Konačno, ako se govori o sasvim nedavnim događajima, Srbiji je pošlo za rukom da izbegne evropsku bolest izjednačavanja Staljina i Hitlera mada neće biti preterano ako se kaže da se poslednjih godina o oslobađanju Jugoslavije govorilo objektivno manje nego ranije. Što je, kada je 2009. godine na proslavu u čast oslobođenja Beograda dolazio tadašnji predsednik RF Dmitrij Medvedev, dalo povod za ovakve komentare: „Poslednjih godina ispada da su Jugoslaviju Nemci sami napustili, zato što partizana kao da nije ni bilo“. Ili: „Konačno se neko setio da je i Beograd pre 65 godina oslobođen, samo je sramota što na to treba da nas opominje Rusija“.

Jednom reči, sada, posle 70 godina, to je ista ta naša zajednička pobeda, ali malo drugačija. O tome i ne samo o tome razgovaramo sa ruskim istoričarem, naučnim saradnikom Ruskog instituta za strateška istraživanja Nikitom Bondarevom.

draza00

U svojim članicma ste pisali o kontraverznom odnosu prema Crvenoj armiji posle svađe Staljina i Tita. Kao odgovor na retoriku poput „Jugoslovenska partija na vlasti ubica i špijuna” u jugoslovenskoj književnosti je bio formiran lik sovjetskog vojnika nasilnika. Da li je ostao ovaj relativno kratak period u dugom narodnom sećanju? I kakav je odnos srpskog društva prema crvenoarmejcima sada?

— Posle 1948. godine izašla je između ostalog knjiga Zločini pod plaštom socijalizma, gde se govorilo o zverstvima Crvene armije, krađama, ubijanju civila i slično. Posle pomirenja Tita i Hruščova, ova i slične knjige mada su bile izuzete iz prometa, kritici nisu podvrgnute. Jednostavno su se napravili da takvih knjiga nikada nije bilo, ali priče o zločinima su otišle negde u podsvest naroda. Porazgovarajte sa bilo kojim Srbinom iz stare beogradske porodice: prvo ćete čuti reči zahvalnosti, ali što se dalje bude odvijao razgovor, to je veća verovatnoća da čak od proruski raspoloženih ljudi čujete o pljačkama i silovanjima.

Iako su ovi podaci u značajnoj meri izmišljeni, a za nemoralno ponašanje sovjetske vojnike je kažnjavalo njihovo rukovodstvo. Moje beogradske kolege niz godina govore o tome da ovu gnusnu knjigu treba ponovo izdati sa naučnim komentarima. Da se razabere šta je u njoj istina, a šta laž. Ali nemoguće je naći sredstva. Nikome to ne treba. Čak bez obzira na to što se na vlasti nalaze snage koje sebe određuju kao proruske, pa i uopšte može se govoriti o tome da naši odnosi sada preživljavaju renesansu.

Opet, pre nekoliko godina Beogradu su vrtili ulice heroja 1944. godine – Ždanova, Tolbuhina, pa i jednostavno Crvene armije…

— Nazivi ulica još ni o čemu ne govore. U Beogradu postoji raskršće ulica Nikolaja Drugog i Maksima Gorkog. A i jedan i drugi su Rusi… Mada u celini sada je odnos prema sećanju na ulogu sovjetskih trupa zdraviji nego što je bilo 2000-tih. Ali ovamo se umešala i četnička tema.

Nedavno se razvila ozbiljna diskusija na temu ima li mesta četničkim obeležjima na paradi u Beogradu. Da, oni nisu oslobađali od Nemaca prestonicu, ali su učestvovali u oslobađanju, na primer, Kruševca. Sa druge strane, i dalje ostaje diskutabilno pitanje povodom njihove saradnje sa nacistima…

— Postoje konkretne činjenice saradnje Sovjetske armije sa četnicima. Zaista, neki gradovi su bili oslobođeni zajedničkim dejstvima – sačuvane su fotografije. Četnici su imali plakate sa potpuno neverovatnim parolama poput „Za Srbiju, za Kralja, za generalisimusa Staljina„. Oni su Ruse dočekivali kao svoje.

Četnici imaju složenu istoriju saradnje sa profašističkim pokretom Nedića i sa nemačkim okupatorima kao takvim, ali na borce Crvene armije nisu ispalili ni jedan metak – to je tačno. Sovjetska komanda nije baš sasvim shvatala kako da se odnosi prema četnicima, i u principu bila je spremna da iskoristi istu shemu kao i sa Rumunima ili Bugarima. Tačnije, nije važno šta ste bili pre nekoliko godina, ako nas sada podržavate, to je dobro. Ali ovde su se umešali Titovi partizani, oni su jednostavno zatražili od sovjetske komande da nikakve prijateljske odnose sa četnicima uopšte ne održava – dolaze vam četnici, znači treba da dobiju metak u čelo. Smatram da zastave četnika takođe treba da budu na paradi, u tome nema ničeg nelogičnog.

Crvenaarmijabeograd

U specijalizovanoj literaturi susreće se takva misao da Tito, da mu nije pritekla Crvena armija u pomoć, i sam bi vremenom uništio Nemce, makar i sa više krvi. Istina, iz sećanja sovjetskih učesnika bitaka, između ostalog generala Ždanova, jasno je da opremljenost i stepen izmoždenosti partizana teško da su mogli da ulivaju optimizam. Sa druge strane, ističe se njihova neustrašivost. Šta vi mislite tim povodom?

— Što se tiče opremljenosti, kakva ona može da bude kod ljudi koji su izašli iz šume ili se spustili sa planine? Ali i u sećanjima Beograđana ima ne baš laskavih reči povodom izgleda sovjetskih boraca – oznake na epoletama crtali su maltene olovkom, često su umesto opasača koristili kanap. Kontrastirali su nemačkim vojnicima. Ali sovjetska artiljerija, tenkovi, kaćuše, sve to je ulivalo strah i trepet. I bez njih partizani ne bi imali ni najmanje šanse da oslobode Beograd ili druge relativno utvrđene nemačke baze. Grad je bio miniran, partizani nisu imali minere, tako da bi polovina prestonice odletela u vazduh.

Druga je stvar što su oni samostalno, još pre dolaska Crvene armije, oslobodili veliki deo srpske i bosanske provincije. Da Treći ukrajinski front nije krenuo balkanskom maršrutom, već drugom, verovatno bi na velikom delu teritorije Srbije bila uspostavljena partizanska republika, poput Užičke, a Beograd bi mogao jednostavno da se drži do kapitulacije Rajha.

U julu ove godine, istupajući na svečanostima povodom 70-godišnjice oslobođenja Belorusije od nemačkih okupatora, predsednik RF Vladimir Putin je govorio o slovenskim tradicijama bratstva, uzajamne pomoći i združenosti koje treba da budu osnova daljeg razvoja odnosa. A kako vi procenjujete značaj predstojeće posete ruskog lidera Beogradu?

— Amerikancima (imam u vidu pitanje ambasadora Kirbija o tome zašto pozivati Putina) svaki put lošu uslugu čini totalna neosetljivost prema istoriji, neshvatanje toga da neki događaji koji su se dešavali pre sedamdeset, pa i sto godina, za ljude koji žive u tako komplikovanim regionima kao što je balkanski, mogu da budu važniji od onih koji su se dešavali juče. I ovi događaji nastavljaju da utiču na njihov život. Jednostavno je odlično što to razumevanje postoji kod našeg rukovodstva. Koliko mi je poznato, Vladimir Putin odmah je sa entuzijazmom prihvatio predlog da učestvuje u paradi pobede.

Razgovarao TIMUR BLOHIN

Glas Rusije

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u