O CRVENIM, ŽUTIM I U CRNO ZAVIJENIM

NEBOJŠA MALIĆ Jednako nam rade o glavi i briselski komesari i NATO četnici. Dajte...

NEBOJŠA MALIĆ

Jednako nam rade o glavi i briselski komesari i NATO četnici. Dajte već jednom da budemo Srbi

Prošlonedeljno podsećanje na tekovine Žutog Oktobra preneli su mnogi delovi Srbosfere: Stanje Stvari, Novi Standard, Fakti, Fond Strateške Kulture, FB Reporter

Reakcija u komentarima ima svakakvih. Od slaganja do partijašenja, od „brižnog trolovanja“ do ličnog vređanja i spinovanja sopstvenih teorija zavere u stilu „nije bitno o čemu je tekst, sa’ću ja da vam kažem…“ Nisam iznenađen. Prema Slobodanu Miloševiću niko nije ravnodušan. A oni koji su pali na priču „samo njega“ i omogućili vladavinu kvislinškog kulta spremni su na sve osim da priznaju grešku.

Posebno, međutim, hoću da se osvrnem na priču o „crvenima“, koja je u praksi više „crvena haringa“ – sredstvo kojim se diskusija skreće s teme. Naime, kada se pokrene diskusija o „komunizmu“ onda se ulazi u sa Zapada nametnuti hladnoratovski okvir „Zlih Rusa“ i „Dobrih Angloamerikanaca“ – iako su nam ovi prvi jedina nada da se kolonijalne okupacije ovih drugih jednog dana oslobodimo.

PROZAPADNI JBT

Možda zato što je Marks mrzeo pravoslavne narode – a na Srbe konkretno gledao kao mrske kontrarevolucionare koji su pomogli Beču da uguši mađarski ustanak 1848 (za šta ih je Austro-Ugarska očekivano „nagradila“ nastavkom šikaniranja) – ili šta već, na Zapadu obrazovani socijalistički agitatori (npr. Tucović) su imali izrazito antinacionalna ubeđenja. Što zbog toga, što zbog činjenice da u oslobođenoj Srbiji nije bilo feudalizma ili robovlasništva, socijalizam se do 1918. među Srbima slabo primao. Tek utapanjem u Jugoslaviju – gde je tolerancija prema habsburškom feudalizmu nove „braće“ samo ohrabrila njihovu zlobu, a pritom izazvala ogorčenje obespravljenih i osiromašenih prečanskih Srba – marksističke ideje počinju da zvuče privlačno širim masama. Ali i tada vodeću reč u KPJ vode antisrpski glasovi. Dovoljno je samo da se podsetimo zaključaka Drezdenskog kongresa 1928.

Trijumfom prozapadnog (ovo namerno, i bez navodnika) J. B. Tita 1945. počeo je program realizacije drezdenskih zaključaka. Samo što tada više nije bilo potrebe da se Jugoslavija razbija odmah, nego je podeljena iznutra i stavljena na put konačnog raspada kada se za to steknu uslovi – posle Broza, je li. Ali nije pošteno da se ova (anti)nacionalna politika naziva „crvenom“ kada je u suštini bila samo produžetak austrougarske, tj. crno-žute, a savršeno se poklapala i sa angloameričkom.

Setite se da su Slobodana Miloševića za „nacionalizam“ i „velikosrpstvo“ prvo optužili ne Šiptari, Hrvati ili Slovenci, nego idolopoklonici Brozovog antisrpstva unutar same Srbije – što frakcija poražena na Osmoj sednici, što „liberali“ Latinke Perović, koje je čak i sam Broz svojevremeno sklonio kao preterano ostrašćene. Za njih je Milošević bio nešto najgore: jeretik. A postao je dvostruki jeretik od onog momenta kada su mrtvog Broza zamenili živim Zapadom, posle pada berlinskog zida.

titocercil02

PRIMER ZAPADNO OD DRINE

Zoran Đinđić, kojeg oni danas slave kao mučenika, svojevremeno je bio i „nacionalista“ (kada je išao na Pale da prkosi NATO bombardovanju 1994) i „liberal“ – kada je prizivao to isto bombardovanje Srbije pet godina kasnije. A u stvari je sve vreme bio isto: „pragmatičar“, spreman da iz vlastoljublja prihvati ili odbaci bilo koji princip. Ništa bolji nije bio ni Vuk Drašković, čije je konkretno političko nasleđe pozdrav sa tri (pogrešno) raširena prsta, bulajićevski imidž „četnika“ i najodvratnije poslušništvo NATO i Zapadu.

Da li je Đinđić hteo da, posle „namirivanja“ proždrljive imperijalne nemani, počne da vodi neku svoju politiku – kao što se možda moglo naslutiti iz nekih njegovih izjava – nikada nećemo saznati. Njegovim još uvek zagonetnim odstrelom profitirali su samo Imperija i „jakobinska“ frakcija DOS, buduće žutokrate.

Sporazum Tadić-Dačić iz jula 2008. bio je konačni trijumf poražene frakcije sa Osme Sednice, kada je Dačićev SPS ušao u njihovu vladu kao mlađi partner. Milošević je pre toga već umoren u haškoj tamnici. Od tada više nema smisla govoriti o „crvenima“, već samo o žutima i – žućima. Tim pre što su već sledeće godine unutarstranačkim pučem uništeni radikali a stvoreni Naprednjaci, kasnije ustoličeni kao zamenski kvislinzi. Time je Imperija ostvarila punu dominaciju nad političkim sistemom u Srbiji: za koga god glasao, narod bi dobijao kvislinšku vlast.

I dok se u okupiranoj Srbiji i dalje raspravlja o tome ko je bio u pravu 1944, zapadno od Drine podele na četnike i partizane uglavnom više nema. Sagorela je u ognju borbe za goli opstanak, koju je iznelo samo narodno jedinstvo. Tu lekciju su potom naučili Rusi, pa danas ispravljaju istorijske nepravde komunista prema Carstvu, ali im ne pada na pamet da se odreknu postignuća Sovjetskog Saveza.

Srpski problem nikada nije bio nikakav apstraktni komunizam ili fašizam, već stvarna genocidna nacistička okupacija, posle koje je, pod maskom komunizma, na vlast došla ideologija srbomržnje i srbofobije. Pa čak je i iz toga proizašlo ponešto dobro tu i tamo – ali nažalost i današnji kvislinški kult, koji (opet) služi nekim tuđim zvezdama.

Protiv tog zla borba se ne vodi 1944, već danas. I u njoj nam jednako rade o glavi i „briselski komesari“ i „NATO-četnici“. Dajte već jednom da budemo Srbi. Tek tada će sve ostalo doći na svoje mesto.

Sivi Soko

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u