SINIŠA LjEPOJEVIĆ
Saradnja Srbije i Albanije marginalizuje Albance na Kosovu i otkriva drugačiju dimenziju srpsko-albanskih odnosa
Letelica sa zastavom takozvane „Velike Albanije“ na fudbalskoj utakmici Srbije i Albanije u Beogradu je među najbizarnijim događajima u Srbiji, zemlji prepunoj neobičnih i bizarnih zbivanja. Još uvek većina detalja tog neobičnog događaja nije javno poznata, uprkos velikoj medijskoj histeriji, i veliko je pitanje da li će ikada biti dostupni javnosti. Utoliko pre što aktuelna vlast Srbije ima primetnu sklonost da važne stvari krije od sopstvenih građana. Ali značaj toga događaja i njegov rukopis su, i bez detalja, već uočljivi. Tačnije, jasni su.
Za razumevanje onoga što se dogodi, staro je pravilo, ključno je otkrivanje ko bi mogao imati motiv da tako nešto uradi, koji su to motivi, i ko ima mogućnosti da izvede ono što se dogodilo. U medijima se celi događaj nastoji iskoristiti za domaće političke ciljeve, pa se uglavnom govori da je sve bilo upereno protiv premijera „Vučića i Srbije“. Sugeriše se, dakle, da je cilj bio pre svega premijer Aleksandar Vučić i da je on istovremeno i Srbija. Motivi bi, međutim, mogli da budu na drugoj adresi. Pre svega, sve se poklapalo i sa posetom ruskog predsednika Vladimira Putina i, mnogo više, očekivanim dolaskom albanskog premijera Edija Rame u Beograd. Utakmica je bila samo zgodan povod.
I, onda, čiji bi to mogli biti motivi, kome te dve posete ne odgovaraju? Uz to, ko bi sve to mogao da izvede? Samo onaj ko u Beogradu i Srbiji već ima razvijenu obaveštajno-destruktivnu mrežu, čiji su deo i mnogi delovi ne samo bezbednosnog nego i političko establišmenta Srbije, a to su, valjda je već odavno jasno, neke zapadne zemlje, pre svega Amerika. Oni dobro znaju šta sve u Srbiji mogu da urade. Albanci nemaju takve kapacitete. Instruktori i autori sistema bezbednosti Srbije su već godinama „zapadni prijatelji“.
VAŽNOST RAMINE POSETE
A u kakvom stanju je taj sistem, možda najbolje svedoči jedan mali primer povodom posete predsednika Rusije i vojne parade. Naime, bezbenosni aparat Ministarstva unutrašnjih poslova odbio je prijavu glavnog urednika novosadskog dnevnika Miroljuba Mijuškovića da kao novinar prati događaj jer je bezbednosno nepodoban, a onda je od Ministarstva odbrane dobio pozivnicu da tokom parade bude u VIP loži zajedno sa uglednim gostima.
Posete predsednika Putina i premijera Rame su motivi, ali su ciljevi različiti, mnogo su urgentniji oni vezani za Ramu. Pred posetu predsednika Putina, dronom na utakmici se, kako izgleda, želela poslati poruka ko je, uprkos prijateljstvu sa Rusijom, stvarni gazda u Srbiji i šta sve taj gazda može da učini. To je samo podsećanje, da se ne zaboravi. Jer i Americi i Evropskoj uniji je jasno da dolazak ruskog predsednika ne mogu da spreče i da na Putina nemaju nikakvog uticaja, ali zato mogu da još jednom zaplaše političku elitu u Srbiji.
Deo te poruke je i telefonski razgovor premijera Vučića sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, dan uoči Putinovog dolaska a posle utakmice sa Albanijom. To je bio njihov drugi telefonski razgovor u minulih sedam dana. U saopštenjima o tim razgovorima se ističe da je potpredsednik Bajden „ponovio da SAD daju punu podršku evropskom putu Srbije“. U dekodiranju kodiranog političkog jezika to znači da je tema bila sasvim nešto drugo jer podrška evropskim integracijama je postala opšta formula prikrivanja sadržaja razgovora ili čak njihove praznine. U svakom slučaju, veoma je indikativno vreme tih razgovora a i poznato je da američki potpredsednik obično nema aktivnu, operativnu političku ulogu Bele kuće izuzev funkcije predsednika Senata, nego je zadužen za „specijalne operacije“ i „konce iz senke“.
Mnogo je, međutim, važnija očekivana poseta albanskog premijera Rame. Ta poseta je izuzetno važna. Rama je prvi lider Albanije, posle Envera Hodže koji namerava da dođe u Beograd, ali, za razliku od Hodžine posete, ova je mnogo važnija, dolazi u drugačijem vremenu i u potpuno promenjenim okolnostima. I uopšte nije važno to što je ta poseta deo u osnovi veštačkog projekta Evropske unije o „dobrosusedskoj saradnji“, ona je sama po sebi izuzetno značajna. Jer, kakva god da bude, ona može da znači, i velika je verovatnoća da će i značiti, početak uspostavljanja saradnje Beograda i Tirane. Albanija je, bez obzira na dnevnopolitičku upotrebu, u drugačijoj poziciji prema Srbiji nego kosovski Albanci. A to je upravo ono što su velike sile, nekada Zapad nekada Sovjetski Savez, decenijama nastojale da spreče i u tome su uglavnom uspevale. Jedan od osnovnih ciljeva i nekada i sada regionalne politike je upravo sprečavanje bilo kakvog približavanja Beograda i Tirane. U ovom vremenu čak više nego ranije a zbog zapadnih, tačnije američkih interesa na Kosovu i Metohiji. Bilo kakva saradnja Srbije i Albanije potpuno marginalizuje Albance na Kosovu i otkriva drugačiju dimenziju srpsko-albanskih odnosa, a time i drugačiju konfiguraciju celog regiona.
KO NEĆE RAMU U BEOGRADU
Marginalizacijom kosovskih Albanaca nestaje i ključni američki instrument aktuelne politike sukoba i pritisaka u regionu, što se očigledno još ne može dozvoliti. Zato je izuzetno važno da, uprkos svemu, albanski premijer 22. oktobra dođe u Beograd. Koliko je Beograd pod pritiskom autora provokacije na utakmici, toliko je od istih tih centara i sam Edi Rama, pa bi u tom svetlu trebalo gledati genezu zaoštravanja u njegovim izjavama. Toga su očigledno svesni ključni ljudi vlasti u Srbiji i ne nameravaju da otkažu tu posetu, ali se medijski situacija podgrejava i to u onim medijima za koje je poznato da su bliski zapadnim krugovima.
Tehnologija praćenja događaja na utakmici i kasnija događanja su takođe odavno poznata i viđena, i ona, i bez detalja, otkrivaju autorsku pozadinu. Primetno je, na primer, da su upravo mediji bliski Zapadu sa retko viđenom brzinom, još dok se drama nije praktično ni završila, iznosili mnogo detalja koji su mahom skrivali suštinu, a budili strasti javnosti. Glavni detalj za skretanje pažnje a koji je neverovatnom brzinom objavljen je da je brat premijera Rame Olsi bio u svečanoj loži na stadionu i da ima američki pasoš. Rečeno je i da je uhapšen, a nije. Ne zna se kakva je njegova uloga u svemu, ali kakve to veze ima što on poseduje i američki pasoš, selektor reprezentacije Srbije ima, na primer, holandski, ali to je, što znaju oni koji se nešto razumeju u tu tehnologiju, efikasno za skrivanje pozadine šta se stvarno desilo.
Javnosti je potom kroz izjavu predsednika vlade Vučića ponuđeno da se „tri sata pre utakmice“ znalo da će biti incidenata, ne kaže se kakvih, i da je o tome Vučić obavestio „ambasadore EU“. Nije jasno kakve veze sa tim imaju ambasadori EU izuzev toga što bi ta izjava mogla da liči na priznanje da su oni stvarna vlast u Srbiji. Istovremeno, izostalo je i objašnjenje zašto nešto nije tada učinjeno ako se znalo da će biti incidenata.
Onda su usledili protesti Albanaca u mnogim mestima, ali i nasilje prema nekim Albancima u Srbiji. Javljeno je da su zapaljene i napadnute pekare Albanaca u nekoliko mesta u Vojvodini. I sada je to glavna vest. Ponavlja se tehnologija paljenja džamija u Nišu i Beogradu posle pogroma Srba na Kosovu marta 2004. godine. Ista tehnologija, isti autor. Drugim rečima, utisak je da sa letelicom na utakmici sami Albanci imaju malo veze, oni objektivno i nemaju kapaciteta izuzev što su bili upoznati sa operacijom i prihvatili svoje učešće u njoj, ali druga je adresa u pitanju. Zanimljivo je da se oglasila i Američka ambasada saopštenjem da „žali zbog incidenta“, ali da „nije imala nikakvu ulogu“. Ko je rekao da je imala i zašto to mora da saopšti?
NAUK ZA SRBIJU
Naravno, sve će to proći, kao i svaki događaj, ali nešto bi iz svega trebalo i naučiti i ozbiljno razmotriti. Nekih skorijih posljedica ne bi trebalo očekivati, jer ni jedna ni druga strana nemajui kapaciteta da izazove posledice, što nije ni važno koliko je ključno da se nešto iz te provokacije nauči.
Za Srbiju dve bi stvari za nauk trebalo da budu najvažnije. Prvo, da oni kojima se skoro religiozno udvara aktuelna politička elita Srbiju i dalje smatraju „banana državom“ i veruju da njenu „kulu od karata“ mogu da sruše kada god požele. To je veliko poniženje savremene, navodno evropske, Srbije. Drugo, albansko pitanje je toliko duboko urezano u svest Srba da bilo kakve medijske manipulacije, javno potiskivanje problema i potpisivanje bilo kakvih „evropskih“ sporazuma ne mogu da izbrišu sentiment i kod Srba i kod Albanaca. Bilo kakva iskra može za sekundu da zapali fitilj i svo „evropejstvo“ pada u vodu. Zato je neophodna strpljiva, prefinjena i daleko iskrenija politika.
Možda bi i današnja Srbija i Albanci trebalo da se prisete jedne albanske priče, anegdote koju je zabeležio pokojni Anton Četa. Priča kaže: pred Prvi svetski rat u jednoj kafani u Skadru sedi engleski konzul (u priči taj konzul simbolizuje stranca, a ne direktno Engleza) koji je sa sobom doveo svog posilnog, slugu, lokalnog Albanca. U jednom času u kafanu ulazi moćnik, kabadahija, iz obližnjeg sela, seda i naručuje piće. Engleski konzul onda naređuje svom posilnom da ode i udari šamar tom moćniku. Ovaj se nećka, kaže „ubiće me“, ali konzul mu daje dva dukata i ovaj ipak odlazi i ošamari ga. Moćnik mu onda kaže „po pravilu sad bih trebalo da te ubijem, ali, pošto si slabić i sirotan, oprostiću ti“. Konzul ohrabren traži od posilnog da mu udari još jedan šamar i daje mu tri dukata. Ovaj prihvata i ponovo ošamari moćnika. Onda moćnik kaže: „E, sada već moram da te ubijem“. Sluga mu na to kaže: „Možeš da me ubiješ, ali, da znaš, dok je Engleza, biće i šamara“.
