DARKO TANASKOVIĆ: SRBIJU DRŽI NEVIDLjIVA STVARNA ELITA

Bilo bi svakako poželjno da se ona oglasi i akciono, transverzalno, što nikako ne...

Bilo bi svakako poželjno da se ona oglasi i akciono, transverzalno, što nikako ne mora značiti politički

Ugledni srpski islamolog, profesor Beogradskog univerziteta i nekada ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu Darko Tanasković ponovo se vraća u diplomatske vode. Ovog puta, ide u Pariz, gde će biti ambasador Srbije u UNESCO, preuzevši ovu poziciju od Zorice Tomić, kulturologa i sestre Mirjane Bobić Mojsilović. Za Srbiju bi UNESCO (Organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija) trebalo da ima poseban značaj, imajući u vidu da se ova organizacija između ostalog bavi i zaštitom kulturnog nasleđa, koje je veoma ugroženo na prostorima bivše Jugoslavije i Kosova i Metohije i izloženo stalnim pokušajima otimanja od susednih naroda. Prema tome, sigurno je da je pred Tanaskovićem težak i odgovoran zadatak. U otvorenom i opširnom razgovoru za Svedok uoči skorog odlaska u Francusku Tanasković govori o aktuelnim političkim izazovima i prilikama, kada je reč o ulozi islamskog faktora na Balkanu i postavljanju Srbije prema njemu.

Kako vidite svoju ulogu na mestu ambasadora Srbije u UNESCO i koji će biti vaši ciljevi tamo?

— Tek sam počeo da se pobliže upoznajem s obimnim i razuđenim „dosijeom“ UNESCO, pa bi bilo kakvo konkretnije izjašnjavanje o tome kako u pojedinostima vidim zadatke koji me u novoj diplomatskoj misiji očekuju bilo u ovom trenutku neprimereno i neozbiljno. U svakom slučaju, briga za naše ugroženo duhovno i kulturno nasleđe na KiM biće nam, kao i do sada, prioritetna radna stavka i svakodnevna obaveza. Potrebno je i radi toga a i radi postavljanja celokupne problematike odnosa s ovom važnom međunarodnom organizacijom iz sastava UN na pouzdanu sistemsku i institucionalnu osnovu što pre konsolidovati Nacionalnu komisiju za UNESCO, čija je uloga od suštinskog značaja. Takođe, biće potrebna što potpunija koordinacija svih vladinih resora i drugih državnih ustanova nadležnih za oblasti prosvete, nauke, kulture i umetnosti, kao i šire angažovanje uglednih stručnjaka različitog profila, kako bi Srbija optimalno valorizovala sve mogućnosti koje saradnja sa UNESCO i u okviru ove dinamične organizacije pruža.

unesco

Svedok je pokrenuo debatu o krizi stranačke elite i o ćutanju intelektualaca. Mislite li da je primetna kriza stranačke elite u Srbiji uzrokovala opštu krizu elite u našoj zemlji?

— Ono što pretpostavljam da podrazumevate pod „opštom krizom elite“ nije samo neka naša specifičnost, već je svetska pojava sa tek ponekim izuzetkom. Nema sumnje da uzdizanje politike na pijedestal „naše jedine metafizike“, kako je to pronicljivo konstatovao rano preminuli bogoslov širokih misaonih horizonata Radovan Bigović, ne doprinosi afirmisanju istinskih i trajnih vrednosti. Za to, međutim, nisu ni samo ni presudno odgovorni političari. Oni svoj posao rade u skladu s društvenim prilikama i stanjem političke i opšte svesti i kulture, poneki srećom i krajnje odgovorno i predano. Da nije tako, sve bi već odavno propalo.

Ali kako opstajemo sve vreme?

— To što Srbija, uprkos svemu što su nam drugi učinili i šteti koju smo sami sebi predano nanosili i nanosimo, ipak nije propala, upućuje na (ontološki) optimizam i na to da u nas u krilu naroda jedna skrivena i u javnosti nedovoljno vidljiva stvarna elita postoji i deluje. Bilo bi svakako poželjno da se ona na neki način i akciono, transverzalno, što nikako ne mora značiti politički, u vezi s najbitnijim društvenim pitanjima snažnije i obaveznije oglasi. U tom smislu ima nekih obećavajućih nagoveštaja. Nadam se da ih samoodbrambeni mehanizmi vladajuće prosečnosti i interesi onih kojima sadašnje stanje teške moralne i vrednosne poremećenosti odgovara, uključujući i nemalo nominalne „intelektualce“, neće „pravovremeno“ detektovati i amortizovati, u čemu su osvedočeni vešti i neumoljivi.

Put Srbije i srpskog naroda na Balkanu mnogo puta se ukrstio sa muslimanskim interesima i turskim uticajem. Pokazalo se više puta da se nismo najbolje snašli. Imamo li mi danas razvijenu strategiju za odnos prema tom svetu?

— Posle teškog istorijskog poraza koji je srpski narod objektivno doživeo raspadom Jugoslavije, u koju je nesrećnim sticajem istorijskih okolnosti samozatajno ugradio najbolje tradicije svoje osvedočene državotvornosti i dobrim delom izgubio sposobnost punog razumevanja, a pogotovo anticipiranja sopstvene i svetske situacije, ne može se očekivati brzo izgrađivanje dugoročne državno-nacionalne strategije. To je proces koji iziskuje vreme i kontinuitet. Ovo tim više što se i nakon svih nesreća i nepravdi koje su srpski narod i Srbija doživeli tokom devedesetih godina prošlog veka, zaključno s varvarskim bombardovanjem, nastavilo sa njihovim sistematskim pritiskanjem, ucenjivanjem i ometanjem u pokušajima da se saberu i stanu na noge.

U takvim neprilikama posebno je teško osmisliti i dosledno sprovoditi konzistentnu nacionalnu politiku prema muslimanskom faktoru, kako domaćem tako i stranom, jer je Srbima u odnosu na muslimane sračunato nametnut kompleks krivice zbog tragičnih zbivanja u poslednjem ratu, koja su tendenciozno i jednostrano interpretirana kao isključiva ili bar daleko najveća srpska krivica. Valja se nadati da će se postepenim popravljanjem međunarodnog položaja Srbije polako stvarati i preduslovi za ukupnu racionalizaciju srpskog sagledavanja sopstvenog mesta u neposrednom okruženju, u širem regionu i u globalnim koordinatama, kao i uravnoteženog odnosa prema drugima. Na tome treba istrajno i pošteno raditi.

Mediji su puni informacija o tome da veliki broj ljudi sa prostora Balkana odlazi u Irak i Siriju kako bi se pridružio tamošnjoj Državi islama. Ko ih odavde organizuje i koliko je tačno da u organizaciji toga učestvuju i značajni islamski predstavnici u Sarajevu i Novom Pazaru?

— Pojava radikalizacije islama je već poodavno prisutna u celom islamskom svetu, uključujući i njegove dijaspore na Zapadu, a proizvod je i posledica niza uzajamno povezanih faktora. Političko delovanje s islamskih pozicija i zarad ostvarivanja ciljeva stvarno ili samo deklarativno povezanih s islamom, za šta je najprimereniji naziv islamizam, manifestuje se na različite načine, u zavisnosti od istorijskih, tradicijskih, društvenih i političkih osobina datog prostora, pa je tako i na Balkanu. S jedne strane, to je uvek segment opšteislamskog karaktera, ali i konkretna lokalna aktualizacija islama, pa je dosledno treba organski sagledavati i analizirati uzimajući u obzir oba kategorijalna nivoa, opšti i posebni.

Kako gledate na ishod nedavnih izbora u Turskoj i kako će se to odraziti na prilike na Balkanu?

— Ishod predsedničkih izbora u Turskoj je bio očekivan iako se u delu svetske, pa i naše javnosti, usled nepotpune obaveštenosti, nepoznavanja društvenih prilika u Turskoj, a u nekim slučajevima i sračunato, stvarao privid da bi premijer Erdogan, usled određenih unutrašnjepolitičkih i spoljnopolitičkih teškoća s kojima se u poslednje vreme suočavao, mogao izgubiti trku za predsedničku fotelju.

Logično je pretpostaviti da će tursku spoljnu, a i ukupnu politiku u narednom periodu dominantno obeležavati kontinuitet u glavnim linijama nastupanja, saobražen njenim neoosmanističkim strategijskim ciljevima, uz taktičko prilagođavanje promenljivoj međunarodnoj konjunkturi koja je, ukupno uzevši, u ovom trenutku za Tursku nešto nepovoljnija nego pre pet-šest godina. Verujem da će se i prema Balkanu nastaviti da postupa kao i do sada, s tim što će težište biti na ekonomskoj dimenziji uspostavljanja i razvijanja odnosa, zatim na jačanju ofanzive tzv. mekom moći kroz projekte kulturne i obrazovne saradnje, dok će političko delovanje biti nešto prigušenije, ali nikako pasivno. Štaviše, ima naznaka da nekada izrazito otmena i sofisticirana turska diplomatije sve teže odoleva iskušenju pomalo arogantne „velikosilske“ direktnosti u saopštavanju svojih ocena, stavova i očekivanja.

Usled nekoliko neprimerenih izjava turskih zvaničnika došlo je do zahlađenja odnosa Beograda i Ankare. Predsednik Nikolić je odbio da ide na ceremoniju ustoličenja Erdogana kao predsednika. Mogu li se uskoro očekivati neke promene na ovom polju, posle turskih izbora?

— Odluka predsednika Nikolića da na Erdoganovu verbalnu provokaciju u vezi sa Kosovom reaguje tako što će svoje dalje učešće na periodičnim sastancima tzv. trilaterale Srbija-Turska-BiH usloviti adekvatnim izvinjenjem turske strane bila je opravdana i državnička. Izvinjenja, kako znamo, nije bilo i malo je verovatno da će ga u nekoj zadovoljavajućoj formi ikada biti. S druge strane, nije realno očekivati da će se moći održati trajniji diplomatski zastoj u odnosima dveju država iz istog regiona koje su u mnogo čemu upućene jedna na drugu. To ne bi ni bilo dobro, pa je, pretpostavljam, na snažniju inicijativu turske strane, došlo do ponovnog pokretanja bilateralnog dijaloga, tako da je i turski ministar spoljnih poslova (sada premijer) Ahmet Davutoglu, inače veoma zainteresovan za Balkan, nedavno bio u poseti Beogradu.

Nemam, naravno, dovoljno konkretnih saznanja za neku određeniju prognozu daljeg kretanja političkih odnosa, ali ima osnova za predviđanje da će se oni na nivoima nižim od najvišeg postepeno vraćati na nivo na kojem su bili pre Erdoganovog incidenta u Prizrenu pod uslovom, naravno, da uzajamno uvažavanje opet ne bude na neki sličan način narušeno. Ekonomska saradnja ide svojim putem, a, kad se vidi fotografija na kojoj je novi, zajednički sponzor košarkaških klubova Partizan i Crvena zvezda predsednik upravnog odbora poznate istanbulske klinike Adžibadem uspeo da spoji nasmejanu gospodu Danilovića i Čovića, jasno je da Turci raspolažu uverljivim argumentima!

Mnogi smatraju da sukob u Ukrajini ima i versku dimenziju i da se o tome najmanje priča.

— Ukrajina je verski doboko podeljena zemlja, s raskolima koji unazad sežu daleko u prošlost. U njoj istovremeno postoje i deluju tri pravoslavne crkve – grkokatolička, unijatska i katolička crkva, a pripadnost određenoj crkvenoj zajednici nerazdvojna je i u čvrstoj sprezi s identitetskim samoodređenjem, kao i ideološkim i političkim stavovima pojedinaca i društvenih grupa.

Izveštaji govore da su tako u sadašnjim sukobima sledbenici grkokatoličke crkve, pa i neki njeni sveštenici, među najfanatičnijim antiruskim aktivistima i agitatorima. Ne treba stoga da čudi držanje najviših poglavara Rimokatoličke crkve i Moskovske patrijaršije, pape Franje Prvog i patrijarha Kirila, koji se o zbivanjima u Ukrajini primetno uzdržano izjašnjavaju, ograničavajući se na uopštene pozive na odustajanje od nasilja i rešavanje svih problema dijalogom iako ne može biti sumnje da je i za Vatikan i Rusku pravoslavnu crkvu Ukrajina više nego važan duhovni, crkveni i politički prostor. Svesni aktuelne, a naročito potencijalne razornosti sukoba koji potresa i preti da pocepa Ukrajinu, očigledno ne žele da dolivaju ulje na vatru, što nikako ne znači da situaciju pomno ne prate.

davutoglu-makam

Vi ste jedan od naših najcenjenijih stručnjaka za muslimanski i arapski svet. Ipak, pored mnogo pohvala, bilo je i negativnih komentara da ste islamofob.

— Na te gluposti sam već oguglao. Zanimljivo je da su me tokom godina koje sam posvetio izučavanju islama u raznim vidovima njegovog manifestovanja optuživali i za islamofobiju i za islamofiliju, kako je i kad je kome zatrebalo. O tome raspolažem bogatom dokumentacijom. Tu sasvim skoro, posle objavljivanja vesti o mom imenovanju za ambasadora pri UNESCO, ispaljene nove salve tih stereotipnih, ničim potkrepljenih i ostrašćenih optužbi.

Ipak, svako ima pravo na svoje mišljenje…

— Svako ima pravo da iznese svoje mišljenje, ma bilo ono i idiotsko. Niko, međutim, ne bi smeo da se služi neistinama i klevetama, kao što je, recimo, na portalu famoznih E-novina po ko zna koji put ponovljena insinuacija da sam svojevremeno kao ambasador u Turskoj navodno bio proglašen za „nepoželjnu ličnost“ („persona non grata“). Ovu neistinitu tvrdnju izrekao je još poodavno moj kolega sarajevski arabista Esad Duraković u jednom intervjuu datom bosanskohercegovačkim Danima, da bi je posle odatle nekritički i bez proveravanja preuzimali mnogi moji optuživači za „islamofobiju“. Pošto je reč o svetu koji malo zna, a još manje čita, njima je, naravno, promaklo da je sâm Esad Duraković imao snage i čestitosti da u dijaloškoj knjizi (sa Izedinom Šikalom) Duhovna biografija (Sarajavo, 2010) prizna da je u vezi s izrečenom tvrdnjom bio dezinformisan i da žali što tu dezinformaciju nije na vreme prepoznao. Ovaj primer paradigmatično ilustruje kako stoji stvar s činjeničnom zasnovanošću, ali i moralnim dignitetom ideološki motivisanih prozivanja za opaku „islamofobiju“.

Neki vam zameraju i to što se o vama govori kao islamologu, dok ste vi zapravo filolog?!

— Poznata su mi takva mišljenja. Najčešće ih iznosi jedan kolega s Fakulteta političkih nauka, kome sam inače kao filolog bio u komisiji pred kojom je branio svoju (valjda) politikološku doktorsku disertaciju. Ocena da se neko ko je po osnovnom obrazovanju filolog ne može smatrati i islamologom sociološke i politikološke istraživačke orijentacije proizlazi iz nakaradnog formalističkog shvatanja, odnosno neshvatanja suštine, smisla i logike bavljenja naukom.

Hoćemo li jednom Noamu Čomskom (s kojim mi, naravno, nije ni na kraj pameti da se poredim po dometima i značaju) osporiti politikološku kompetentnost zato što je izvorno lingvista, a uvaženom profesoru Vladeti Jerotiću religiološku stručnost, jer je po fakultetskom obrazovanju psihijatar? Ili, recimo, dovesti u sumnju status književnika izvrsnom romanopiscu Goranu Milašinoviću zato što je podjednako sjajan kardiolog? Mnogo je sličnih primera. Suprotno iznetom omalovažavanju i odricanju potencijalne prostranije kompetentnosti ljudi s filološkim obrazovanjem, posebno kad je reč o islamologiji u najširem smislu, što znači bavljenju fenomenom islama uopšte, valja podsetiti da su temelje svetskoj islamologiji postavili upravo filolozi. Ovo je sasvim prirodno jer bez poznavanja orijentalnih jezika, a prvenstveno arapskog, jezika Kurana, ne može biti ni valjanog naučnog bavljenja složenim i slojevitim fenomenom islama u njegovim raznim ispoljavanjima. Pomenimo, samo jednog Bernarda Luisa, Maksima Rodinsona ili našeg Aleksandra Popovića, vodećeg francuskog stručnjaka za islam na Balkanu, zatim niz uglednih osmanista… svi su oni u nauku ušli kao filolozi. Poznavanje jezika nije svakako samo po sebi dovoljna kvalifikacija, ali je njegovo nepoznavanje ozbiljan hendikep. Da li je neko islamolog ili nije, utvrđuje se na osnovu urađenog i napisanog, a ne isključivo onoga što mu stoji u fakultetskoj diplomi.

Jedan moj pokojni prijatelj, mudri vodoinstalater, imao je običaj da kaže kako nije važno da čovek prođe kroz školu, već škola kroz čoveka. A on nije bio ni filolog.

Kako gledate na rezultate referenduma u Škotskoj?

— Nisam stručnjak za poslovično složenu „ostrvsku“ problematiku, ali mislim da iz mnogo razloga nije bilo realno očekivati da većina Škota na referendumu o nezavisnosti zaokruži „da“ iako je neposredno pred izjašnjavanje građana stvarana atmosfera da su separatisti statistički čak i u blagoj prednosti nad unionistima. Izdvajanje iz Velike Britanije bilo bi emotivno drago i simbolički bitno mnogim žiteljima Škotske, ali bi nužno donelo toliko praktičnih, životnih problema i dalekosežne neizvesnosti, da su se oni većinski priklonili političkoj racionalnosti, dok će im, s druge strane, ovaj rezultat doneti dodatne koncesije Londona u pogledu nekih atributa autonomnosti. Ono što je na opštem planu zanimljivo jeste da uporedo s procesima globalizacije i integracije, uključujući i nastojanja da EU u odnosu na nacionalne države u što većoj meri zadobije naddržavna svojstva, u svetu jačaju razni separatistički pokreti i da je sve veći broj iznutra podeljenih društava. Nešto s dominantnim modelom globalizacije očigledno nije u redu, za šta su težnje ka osamostaljivanju u okviru užih nacionalnih i geografsko-istorijskih granica samo jedan od simptoma.

Dok su Britanci drugima crtali granice i govorili da raspad zemlje nije ništa strašno, te da ćemo svi jednog dana zajedno biti u EU, čini se da nemaju takav pristup kada je mečka zaigrala na njihovim vratima?

— Naravno! Već smo valjda shvatili da su jedine konstante u međunarodnoj politici, naročito velikih država, sebični interesi, dvostruki standardi i cinizam. Oduvek je u suštini tako, a danas možda i više nego ikada ranije ili nam se, pošto smo neposredno pogođeni, tako samo čini.

Šta ishod referenduma u Škotskoj znači za Evropu i svet?

— Dodatni podsticaj i ozbiljan razlog da se odgovorno razmisli o putevima kojima idu i kojima se svesno ili nesvesno usmeravaju odnosi među državama i narodima, a to znači i sudbina čovečanstva. Usled vrednosnog i ideološkog apsolutizovanja samo jednog modela organizovanja ljudskih društava i upornog nastojanja da se nametne politička volja jednog centra svetske moći, što se obično naziva globalizacijom i ne dešava se prvi put u istoriji, objektivno se umnožavaju krizne tačke i povećava napetost na planeti, a sve je više i otvorenih sukoba i zabrinjavajućih pojava, kao što su, recimo, islamistički terorizam i Islamska država.

U svojoj novoj knjizi Svetski poredak, koja je već izazvala znatnu pažnju, Henri Kisindžer, veteran svetske diplomatije i geopolitičke misli, iako je i sam nemalo doprineo kursu kojim su se događaji na međunarodnoj sceni kretali, realistički upozorava na štetnost liberalističke i neokonzervativističke političke filozofije i osobito prakse, preporučujući pribegavanje svojevrsnom modernizovanom vestfalskom modelu državnog suvereniteta, na kome su nekoliko vekova počivali međunarodni odnosi.

Svedok/Evroazija

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u