NOVI SRPSKI MEMORANDUM ILI ŠTA ŽELIMO DA POSTIGNEMO?

MILE MILOŠEVIĆ Potrebno je zasnovati celovit dokument nacionalne politike, makar u njemu bilo ono...

MILE MILOŠEVIĆ

Potrebno je zasnovati celovit dokument nacionalne politike, makar u njemu bilo ono što se nikad neće realizovati

Danas, kad više nije moguće integralno govoriti šta želimo kao društvo osim da ličimo na Zapad – što smo potrošili otkrivajući nakaze socijalne stvarnosti – preostalo nam je da mislimo iz ličnog ugla. A tek je tu reč o nedovršenim i promenjivim spiskovima želja. Čak i kad je reč o opstanku?

Toliko promena smo proživeli i tako malo odgovora i nade proizveli. Kao da to nije oduvek zavisilo pre svega od samih ljudi i njihove zajednice. Više se ne znamo obratiti ni prirodi ni čoveku, zapetljani između kvaziobjekata i kvazisubjekata hibridne stvarnosti. Umesto toga, bahato se dosađujemo, nikad skromni, skrušeni i odlučni da treba istrajati, već otpali u parodiju, pošasti i groteskne zavrzlame pseudostvarnosti, koja prvo namiruje svoje demone, a onda čoveka i društvo. Zašto onda sve oko sebe ismevamo kad ni sami ni zajedno ne možemo da ponudimo, već propadamo u rupu iz koje nam nema mangupskog improvizacijskog „vađenja“.

Pripadamo neuspešnim državama. Mi, Srbi, koji smo prvi stvorili modernu ustavnu državu na Balkanu, imajući jedini svoju narodnu monarhiju, kako i priliči onoj naciji koja je u rangu prostornog faktora, što je Srbija bila za Balkan između pošasti germanske Evrope i turske Maloazije, koje su nas htele samo u stanju i statusu periferije, stalno nam se mešajući u sve naše poslove, čak i one koje imamo samo sa sobom i svojima. Zar je narodni genij srpske Šumadije, koji pasionirano stvara, u tako kratkom roku od jedva jednog veka nestao kao da je bioskopska predstava?

odiseja200102a

NAŠ PAD NA FUNDAMENTALNOM PITANjU

Tako smo se navikli, pa dopuštamo da nas kamere nadziru, ne pitajući se zašto bi to moralo; uostalom, da li je juče bilo više zločina nego danas pod kamerama? Isto tako, ni kad se naša elita pokazala lošom, naše odgovornosti nema ni u našim forumaškim diskursima, medijima, institucijama, kao ni bolnicama. Kroz ceo sistem, kroz ukupnu političku komunikaciju i društveno znanje toga nema, sem izdvojenih glasova, poput Lomparovog, da se pitaju šta je moja lična krivica ili od čega je moj život? Kao rezultat takvog preživljavanja, najmanje 30 odsto domaćinstava isključeno je iz srpskog sistema, pa samim tim i srpskog društva, što znači da smo oguglali na žive i zaboravili mrtve. Ni kada dokumentovano pišemo da je sad reč o novoj sociologiji i političkoj organizaciji, inercija opsena opstaje. Mi smo u praznini, pali na fundamentalnom pitanju egzistencijalne integralnosti društva. Otuda je pitanje sadašnje radne tačke našeg sistema da li da se prepustimo oligarhijskom strukturiranju štetne i nesposobne elite institucionalizacijom – okoštavanjem represije (rad, uterivači, notari) protiv života – ili ćemo pristupiti reorganizaciji političkog sistema koji će biti ono što treba – osetljiv na životni dah. Međutim, odgovor već imamo: stvarnost se ignoriše, posebno stvarnost koja je neukidiva za ljudske zajednice – da ona neprekinuta nit prirode, a ne konstrukcije sistema donošenje života. Mi smo prekinuli sa samom onom izvornom stvarnosti, koja čoveka i zajednicu delatno i simbolički održava u životu.

Otuda toliko repova o kojima niko više ne vodi računa jer se sadržaj i forma ne mogu održati ne poznajući stanje potpunosti, u opštem cirkusu u kome je globalno prevladala neformalnost i praktični obrt (kod nas u literaturi pragmatični). Na delu je sve razotkrivenija slabost vremena, čije posledice vidimo, ali ne i uzroke jer bi se onda obesnažili svi ti erodirani hibridi zapadne moderne. I njihova dojučerašnja za sve druge narode potpuno nesumljana izuzetnost.

Neko će reći takva je modernost; drugi, slažući se, dodati da smo mi kolonizovani. Tada  ispada kako nam je to prvi put iako oko nas živi toliko generacija poturčenih i pokatoličenih Srba, koji su izvoleli da izmišljaju svoje narode iako se služe našim jezikom i našim mislima kad god ih ne obuzima sablazan odrođivanja i od samih sebe. Oni se teše kako je tako smisaono lakše i berićetnije – oni su moderni pre moderne, stalno novog, koje mora biti progresivno i mora biti lakše. Tako su i komunisti mislili dok nisu i sami propali, ali ne očitavajući da modernost ima svoj kraj, nego hvatajući šizofreno priključak na svoje navodne ontološke neprijatelje. Sve te laži i obmane su se – od složenog sveta ideologija i svih njihovih mreža kvaziobjekata i subjekata – na kraju svele na samo onu jednu mrežu degenerisanih informacija i finansija (kako smo je indentifikovali, kao IFE), bez morala, bez tačnosti, bez stvarnosti, prirode i ljudi (tek laboratorije, rekao bi Latur).

odiseja200103

ZABORAVITI VRAĆANjE NA STARO

Današnji prozaični odgovor otužan je jer se prvi put odnosi na kurve i ubice, sve druge nakaze i prestupnike. Danas ljudi jedino znaju referisati koordinatno arteficijalno šta si, niko više ni kurtoazno ne ume da pita kako si, niti poetski ko si, jer se više ne ume prodreti u sopstvenu stvarnost. Zato nam slikaju binde i karoserije, vorholovski umnožavajući hibride kvazisubjekata i kvaziobjekata (mode), koje ni jedna kritika ne može učiniti svojim – otelo se. Ali i te kritike odbijaju spoznaju da su samo jalovo očekivanje ako misle da bilo šta hoće samo da se popravi, pa će se vratiti kao duboki spoj, ovaj put je uspešniji nego što je bio, vraćajući se u vreme dok je bilo Crkve i Kraljevstva, kao što Dostojevski beleži granicu u Velikom Inkvizitoru. Isto tako, složeni spoj iz vremena dok je bilo ideologija koje su se odnosile na sve i sva a ne samo na svoje mreže danas se kao totalitarizam ponavlja poput granice u neoliberalizmu, kad je ostala samo još jedna globalizujuća IFE-mreža anglosaksonskog jezgra. Ona je za nas, Srbe, ona druga, stalno vrebajuća dvojnička Srbija tih kroz dugu istoriju Srbije uvek prisutnih otpadnika, a za Ruse peta i šesta kolona, koje ne mogu bez nagrade moderne temporalnosti pozajmljenih brendiranih raspoloženja.

Šta hoćemo u svim tim prilikama i našim uslovima ako nećemo da ih reflektujemo. Šta želimo, lično i zajedničko? Umesto ovog cirkuskog i intrigatorskog što gledamo i što od ozbiljnih ljudi pravi na kraju budale. Ili konačno hoćemo da svi razmislimo o nacionalnoj politici i odupremo se IFE-mreži, koja nam ne ostavlja ni najmanje prostora u bilo kom domenu. Da mislimo o našem umeću života u našem stilu mišljenja, kako se jedino stvaralački i može, a ne da budemo u aplikativnom testu simulacija u simulakrumu bezzavičajnih.

Ništa nam novi ljudi ne mogu doneti sami, kao što nisu ni stari. Nećemo ih ni mi bolje prepoznati. Zašto bismo? Ni oni, uostalom, većinom neće biti bolji – zašto bi, pogotovo ako dolaze istim putevima. Šta oni mogu znati drugo i hteti drugačije i više od predhodnih. A predhodni se nisu pokazali ni potrebno velikim, ni pametnim, niti su bili udruženi, što smo nekad znali i nadali se, ali češće prekasno prepoznavali.

Već sam priznao da sam shvatio da je sabornost naivan pristup sna. To je neopreznost, kao sa kamerom za nadzor, iako mi etika okupljanja i danas lepo zvuči. Ali tome upravo nedostaje životno poredak. Jer mniko ne misli na interesnu integraciju učesnika i sistem koji se funkcionalno razvija i utiče na znanje društva do svakodnevnog zdravog razuma i životne pismenosti, koja je ta preporučena kodifikacija u kulturi društva. Da li će društvo kondenzovati društvena znanja, pa i dosezati poetske prodore u sopstvenu stvarnost? Iako Sioran drži da je kriza uvek majka za takve poduhvate kad se navodno sve vidi, očigledno je da izostaje sposobnost sistema. To je onda to neko drugo viđenje, koliko god bilo dublje, a ne prirodno i ljudsko, koje je životno donoseće, jer i najbolji sistem, kad bi ga bilo, sigurno ne bi bio estetski prelep doživljaj.

VERODOSTOJNI I ISKUSNI LjUDI

Ponavljam da samo veliko iskustvo pojedinaca može nadoknaditi znanje društva. I ta lična verodostojnost nedovoljna je ako struktura nije armirana jasnom integracijom interesa – egzistencijalno opravdanom, uz puno uvažavanje stvarnosti za sve u zajednici. Tako priliči volji hrišćana i pravoslavaca, kao što nam suprotno neoliberalno iskustvo nepotvrđuje da ne samo da u Srbiji ne dolazi ni do privrednog rasta, nego ni do sposobnosti sistema, odnosno, kao što je o tome M. Olsen jasno pisao, samo raste broj advokata.

Zato sam predtostavio da politički savet mora biti sačinjen od verodostojnih i iskusnih ljudi, ma koliko izlazio iz okvira savremenih političkih sistema ličeći na savet staraca. Konačno, oni nemaju više za šta da se u životu grabe, a možda bi hteli ponešto veće da učine, što nisu uradili za sav svoj predhodni život, i da tako dospeju u sećanje.

Potom, politička organizacija trebalo bi da bude čvrsto interesno i ugovorno spregnuta, i to od pre svega isključenih, onih koji nisu okusili IFE mrežne integracije. Uostalom, ko nas je uvalio u probleme sigurno nas ne može iz njih izvesti jer ono Veljino „kraduckanje“ ili okretanje glave tip je navike koja se ne menja. Izlazni paket iz naših prilika nema robusnosti da ima niži prag tolerancije, nego, naprotiv, prepreke su previše ozbiljne da bi se isključio voljni moment i prepustilo samoregulaciji i vremenu. To smo već videli.

Upravo što je stav drugih ljudi različit od mog i što se ljudi u tome ne prepoznaju, zato mislim da je prvo potrebno zasnovati celovit dokument nacionalne politike, pa bila ona ono što se nikad neće realizovati, ali da se vidi i razume i po tome da znamo ko i kakav ga može izneti.

Dokument kojim bi se jasno reklo šta želimo i kako vidimo sebe i svet u kome živimo a sa kojim bi se konačno ponovo obratili i prirodi i ljudima sa kojim zajedno živimo u našoj Srbiji. Bez obzira prema demonima koji su u nama i među nama i straha kako bi se sad dočekao ponovo jedan novi memorandum Srba. Dokument koji bi ponudio najbolje nama samima na našem jeziku viđenja, promišljanja, osećaja i pevanja. Sa kojim bi se sami konačno među sobom pomirili.

Politika
Pratite nas na YouTube-u