SINIŠA LjEPOJEVIĆ
Više nema nazad, to je politička osnova za vreme koje dolazi i za koje se očigledno Rusija priprema
Vladimir Putin je minule nedelje u govoru na Međunarodnom diskusionom klubu Valdaj u Sočiju biranim i smirenim rečima upozorio da se međunarodna zajednica – a to znači ceo svet – nalazi na „istorijskoj prekretnici“, u kojoj se menjaju „pravila igre“, ali i da postoji realna pretnja „igre bez pravila“ i da je sistem globalne bezbednosti oslabljen. U osnovi, Putin je govorio o onome što svi u svetu vide a neki u javnosti i govore, ali sama činjenica da je to javno rekao predsednik Rusije znači da je to sada definisana pozicija Moskve i njen politički stav. Tu je istorijski značaj Putinovog govora u Sočiju. Rusija je izgleda prelomila, odluka je donesena, i Moskva kreće novom političkom stazom.
Smirenost Putinovih reči i odsustvo bilo kakve nervoze, ljutnje i dnevne napetosti svedoče da je odluka Rusije dugo pripremana, godinama, situacija u svetu kroz iskustvo temeljno analizirana i onda je prelomljeno. Rusija se sprema ili se već spremila za još jedan „početak istorije“. Ruski predsednik je posebno ukazao na politiku Amerike ocenjujući da je ta politika „produbila neravnotežu u svetu“. Politika Vašingtona, koji se, kako je ocenio Putin, ponaša kao „samoproglašeni lider“, dovodi do destrukcije širom sveta i ne bira sredstva da nametne sopstveni diktat svima. To, međutim, upozorio je, čini da se, „umesto rešavanja konflikata“, svet suočava sa njihovom eskalacijom i da, „umesto suverenih i stabilnih država“, raste haos a, „umesto demokratije – podrška sasvim sumnjivom svetu, od otvorenih neonacista do islamskih radikala“. U takvim okolnostima, rekao je ruski predsednik, svetu je sada potreban „novi globalni konsenzus odgovornih snaga“. Drugim rečima, gradnja novog poretka u svetu temeljenog na realnim odnosima i uvažavanju dogovorenih pravila, koja se obično zovu međunarodno pravo i koja štite međunarodne institucije.
RUSIJA JE SPREMNA DA PLATI CENU
Reči predsednika Putina, ma kako nekome zvučale kao oštre i iznenađujuće, nisu nikakvo iznenađenje. To je linija politike koju je Putin prvi put javno izneo još 2007. godine na Međunarodnom bezbednosnom forumu u Minhenu. To samo znači da u sazrevanju politike Moskve postoji kontinuitet građen na činjenicama realnosti i interesima Rusije kao jedne od velikih svetskih sila. Ko god iole poznaje političku tehnologiju Rusije i ima uvid u ono šta se dešava u današnjem svetu jasno mu je da su bile potrebne godine temeljnog razmatranja i širokih konsultacija u definisanju politike koju su predstavile Putinove reči. Tu više nema nazad, to je politička osnova za vreme koje dolazi i za koje se očigledno Rusija priprema. Svakako da za takvu novu politiku postoji i cena, ali Putinov govor sugeriše da je Rusija sve dobro razmotrila i da je spremna da tu cenu i plati kako bi zaštitila svoje interese i konačno budućnost ruske države.
Na Zapadu, kome je, veruje se, Putinov govor prevashodno namenjen, još nema javnih reakcija izuzev retkih novinskih napisa kako je to bio „do sada najantiameričkiji“ istup ruskog predsednika i da su Amerikanci koji su bili prisutni u Sočiju „preneraženi njegovom oštrinom“. U skorije vreme ne bi ni trebalo očekivati burnije reakcije jer svaka reakcija onda otvara prostor za diskusije koje ne odgovaraju vladajućoj političkoj eliti Zapada. Oslikavajući stanje u savremenom svetu, ruski predsednik je pre svega ukazivao na Ameriku, što je sasvim i prirodno jer Amerika je zemlja koja diktira politiku Zapada, ona je njen kreator i još uvek postiže da većina zapadnih zemalja, uprkos drugačijim viđenjima i svesti da je to protiv njihovih državnih interesa, formalno sledi Vašington.
U ovom trenutku gotovo je neverovatno da će Vašington bilo šta promeniti u svojoj politici i širenju destrukcije širom sveta. Sa Amerikom nema dogovora, nema razgovora i u vašingtonskoj eliti realnost i činjenice odavno nisu važni. To je, utisak je, jednostavno put sa kojeg više nema povratka, a kuda će on na kraju da odvede, to zaista niko ne može pouzdano da kaže, može samo da sluti. Vrlo je, međutim, verovatno da će Putinov govor biti samo iskorišćen za intenziviranje dosadašnje politike proizvodnje neprijatelja i inspirisanje emocija javnosti medijskim kampanjama kako je Amerika ugrožena sa svih strana.
Jedan od ključnih problema savremene političke Amerike je i to što se sistem državne mašinerije raspao na nekoliko centara moći. I svaki od tih centara gura neku svoju politiku, zastupa različite pojedinačne interese moćnih struktura američke privrede i bankarstva, pa je skoro nemoguće govoriti o nekakvoj jedinstvenoj politici Vašingtona. Iako zvuči neverovatno, sve se više stiče utisak da najmanju moć sada ima sam predsednik Amerike.
RUSIJA VIŠE NEĆE ČEKATI EVROPU
Ali, kao što nas istorija uči, šta god da se desi i koliko god to što će se desiti bude trajalo i koliko žrtava bude odnelo, Amerika će uvek biti Amerika a Rusija Rusija. To su po definiciji velike zemlje i svetske sile. Zato je, u svetlu slike koju je u Sočiju islikao rečima ruski predsednik, najzanimljivije gde je tu Evropa, tačnije Evropska unija, i kakva je njena sudbina. Racionalno i istorijski gledano, Evropi je u svakom pogledu bliža Rusija nego Amerika. I poslednjih godina se ta istorijska definisanost intenzivno realizovala kroz ekonomsku saradnju i Rusija je najveći poslovni partner EU, posebno ključnih zemalja Nemačke, Francuske i Italije. To se, međutim, temeljno kosi sa američkim interesima i Amerika se, uprkos angažovanju najvećeg dela svojih kapaciteta u Aziji, polako vraća aktivnoj ulozi u Evropi što znači intenziviranje politike prekida veza EU sa Rusijom. Trenutno Amerika uspeva u tome i EU, uprkos izuzetno visokoj ceni koju plaća i pojedinačnim protivljenjima, postepeno kida svoje uspostavljene veze sa Rusijom.
U jednom času je izgledalo da će se Evropa suprotstaviti i da bi joj u tome Rusija mogla pomoći, na neki način da Moskva „spasi“ Evropu, ali to se pokazalo kao pogrešna procena. EU još nema snage da iskorači i, po svemu sudeći, dugo je neće ni imati uprkos činjenici da će upravo ona biti najveća žrtva zaoštravanja odnosa između Vašingtona i Moskve.
U tom „žrtvovanju“ ni EU nije potpuno nevina. Veoma je važno podsetiti se činjenice da je evropska integracija, današnja EU, i nastala i razvijala se na krizama. Evropska tajnovita elita, čiji je to i projekat, svaki put je vešto koristila zaoštravanja u svetu kako bi iznudila korak dalje u realizaciji svog projekta. Uprkos zanemarivoj podršci prvih godina za ideju evropske integracije, inicijalna Evropska ekonomska zajednica je 1957. ipak formirana, a pod izgovorom Suecke krize i sovjetske intervencija u Mađarskoj. Bez toga, posebno Suecke krize, evropska integracija verovatno ne bi ni bila formirana.
Njeno formiranje nije baš pratio primetan entuzijazam, ali došla je kasnije, početkom šezdesetih, Berlinska kriza, pa posle nekoliko godina sovjetska intervencija u Čehoslovačkoj i potom slede naftna kriza sedamdesetih, ekonomska kriza osamdesetih i na kraju raspad Jugoslavije i njeni građanski ratovi, koji su bili ambijent stvaranja Evropske unije i produbljivanja integracije. U ovom vremenu EU je u sopstvenoj dubokoj krizi, nejasno je da li ta integracija uopšte postoji ili se lažno predstavlja, pa bi zaoštravanje sa Rusijom moglo biti izgovor za unutrašnje okupljanje, zaboravljanje problema, i još dublju integraciju.
To postaje sve očiglednije, pogotovo u politici ključnih zemalja, nosilaca projekta integracije – Nemačke i Francuske. U tom delu je krivica Berlina i Pariza uprkos javnim saopštenjima i, konačno, činjenicama da su te zemlje najveći gubitnici zaoštravanja u odnosima sa Rusijom. Očigledno je da je očuvanje već raspadnute EU daleko važnije za Nemačku i Francusku od odnosa sa Rusijom, i tu ne bi trebalo imati bilo kakvih dilema.
Po svemu sudeći, toga je svesna i zvanična Moskva, i nema bilo kakvih iluzija. Rusija će sasvim sigurno prihvatiti saradnju sa evropskim zemljama u onome u čemu one, pojedinačno ili zajednički, žele da sarađuju, ali Moskva više neće čekati Evropsku uniju. Rusija, očigledno je ne samo na osnovu Putinovog govora u Moskvi, nema više nameru da gubi vreme i ona se okreće onom delu sveta – a to nije mali deo – koji želi da sarađuje uz uvažavanje obostranih interesa. To je ta nova realnost sveta, koju ni Amerika ni EU više ne mogu da spreče i promene.
