INTELEKTUALNO-DUHOVNE KOPČE SAVREMENOG DRUŠTVA U VEZI SA SLOVENSKIM IDENTITETOM

MR RADOVAN KALABIĆ Od druge decenije XX veka tanjile su se duhovne veze u...

MR RADOVAN KALABIĆ

Od druge decenije XX veka tanjile su se duhovne veze u slovenskom svetu, ali pred kraj veka Rusija je počela da ih obnavlja

1.

Stanje savremenog globalnog društva, kad bolje razmislimo, i nije teško odrediti. U najgrubljim crtama to je borba između Zapada, kao predstavnika vulgarnog materijalizma, koji je princip profita digao iznad čoveka. I Istoka, kao zastupnika i branitelja državnog, nacionalnog, verskog i kulturnog identiteta. U čijem centru danas stoji Rusija, kao čuvar opštečovečanskih i duhovnih vrednosti.

Ta konfrontacija traje nekoliko vekova. Ona se nalazi u glavnom podzemnom toku novije evropske istorije, a svoj prvi krupni i agresivni korak sa Zapada napravila je 1812, kada je za metu imala slovensku i pravoslavnu Rusiju.

Ponovila se u Krimskom ratu (1853-1856), kada su turski saveznici sa Zapada, predvođeni Velikom Britanijom, iznova ratovali protiv usamljene Rusije. Nastavila se 1904-1905, u Rusko-japanskom ratu, u kome su Englezi stigli da budu podstrekači, saveznici i vojni instruktori u japanskom taboru. Da bi svoj vrhunac preko Prvog (1914-1918) dosegla u Drugom svetskom ratu (1941-1945).

Na posredan način, posle tzv. posthladnoratovske ere, vidljivo je njeno protezanje i do naših dana, u dešavanjima koja se eufemistički označavaju kao Ukrajinska kriza. I u Ukrajniji je glavna meta Rusija. Kao što je bila i 1999. godine, za vreme agresije 19 najmoćnijih zemalja Zapada na Srbiju, objedinjenih u zajedničkoj NATO komandi u Briselu.

carknjiga02

2.

Reč slovenski identitet odmah nas asocira na narode sa bogatom kulturnom i duhovnom zaostavštinom, među kojima prednjači Rusija, kao centar slovenskog sveta. Ona nas podseća na narode koji imaju prelep jezik, pismo, kulturu, folklor, usmenu i pisanu književnost…

Da bi se zaokružio takav identitet, bilo je potrebno mnogo vremena, a svima je dobro poznato da su Sloveni jedan od najstarijih naroda na svetu. Pa je, s jedne strane, jasno odakle Slovenima takav identitet, a, sa druge strane, jasno je zašto slovenske narode ne poštuju oni za koje se može reći da i nemaju istoriju, tj. postoje svega nekoliko stotina godina.

Temelj i početak stvaranja ovakvog našeg identiteta je povezan sa pojavom prvog pisanog slovenskog jezika i pojavom prvih pisanih kulturnih spomenika, za koje možemo zahvaliti Svetom Ćirilu i Metodiju, i možemo reći da su oni očevi ne samo slovenske pismenosti već i našeg slovenskog identiteta.

Unutrašnje istorijske prilike, opet pojednostavljeno, možemo posmatrati kroz prizmu destrukcije i kroz dalekozor konstrukcije. Što se tiče istorije destrukcije, moramo priznati, da se slovenski narodi u njoj baš i nisu proslavili, pa su čak i ratovali jedni protiv drugih. Uglavnom zarad tuđih, a najčešće anglosaksonskih i vatikanskih interesa. Nažalost, to se dešava i danas i tome se konačno mora stati na put.

Ako istoriju posmatramo kao istoriju konstrukcije, tu su slovenski narodi mnogo uspešniji. Iako su ratovali jedni protiv drugih, slovenski narodi su mnogo puta i pomagali jedni drugima da se oslobode.

Ključnu ulogu je i tu imala i ima Rusija. Koja je kroz vekove, kao što je i danas slučaj, opstajala kao poslednja slobodna slovenska zemlja. I koja je redovno pomagala u oslobađanju porobljenih bratskih naroda, sem u onim momentima u kojima je bila prinuđena da i sama brani svoj državni dom. Treba li podvlačiti – najprostraniji državni dom na svetu.

Takođe, slovenske zemlje su predstavljale i utočišta za druge slovenske narode. Recimo, mnogo ruskih tzv. belih emigranata je naselilo zemlje Balkana. Samo u Srbiji naselilo se njih oko 50.000 samo u periodu od 1919. do 1925. Neizmeran je njihov doprinos u razvoju srpske kulture i umetnosti, kao što je nezaobilazan i njihov uticaj na srpski javni i naučni život. Brojni stvaraoci i umetnici, slikari, kompozitori, muzičari, pisci i arhitekte, te lekari, inženjeri i profesori među ruskim izbeglicama osećali su se u Srbiji kao kod svoje kuće. Jednostavno, njih je domaće stanovništvo doživljavalo kao jednorodnu braću, a ne kao strance i tuđine.

Na čelu ruske emigrantske inteligencije stajali su general Vrangel i mitropolit Antonije Hrapovicki. Prvi je u Sremskim Karlovcima završio pisanje svojih čuvenih memoara, koji su kasnije doživeli četiri štampana izdanja. Drugi je, takođe u Sremskim Karlovcima, osnovao Rusku zagraničnu crkvu. Uz najveće državne i vojne počasti, general Vrangel i mitropolit Antonije su između dva svetska rata sahranjeni u Beogradu, glavnom gradu Srbije.

Baronu Vrangelu je nedavno podignut i spomenik u Sremskim Karlovcima, koji slove za jedan od centara srpske duhovnosti. Uostalom, kao što je u Beogradu 2006. podignut i spomenik Svetoj braći Ćirilu i Metodiju. Ove godine je u Beogradu, u najužem jezgru srpske prestonice, svečano otkriven spomenik i poslednjem ruskom caru Nikolaju II Romanovu.

carknjiga03

3.

Primera takvih konstruktivnih uticaja među slovenskim narodima ima na stotine, ali je problem današnjih slovenskih naroda u tome što se oni i dalje nedovoljno poznaju. Što još postoje suprotstavljeni politički i poslovni interesi vladajućih nomenklatura. Kao što postoje i brojne predrasude, a ona lepša i solidarnija strana naše zajedničke prošlosti često se zaboravlja. Ili se na nju nedovoljno podsećamo.

Mnogostruke su, duboke i gusto isprepletane duhovne i kulturne veze Srba i Rusa. One se začinju prihvatanjem i širenjem kulta Svetog Save Srpskog u Rusiji još u 16. veku. Srpske stranice Licevoj letopisnog svoda, ili car-knjige, kako u Rusiji zovu ovo monumentalno delo iz 1547, otvaraju se rodoslovima srpskih vladara prednemanjićkog i nemanjićkog perioda. A završavaju se slavnim Kosovskim bojem, koji se odigrao 1389.

U njemu su se pravoslavni Srbi u ime hrišćanske Evrope borili protiv turskog osvajača. Za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. Na stopet strana iluminacija sa više od tri stotine prizora u njima islikan je ceo život prvog srpskog arhiepiskopa. To je najveći likovni opus posvećen ovom srpskom svetitelju i on svedoči o najvećem poštovanju koji je on uživao u Rusiji za vreme cara Ivana Vasiljeviča Rjurikoviča.

Od druge decenije XX veka počele su da se kidaju i tanje duhovne i kulturne veze u slovenskom svetu, da bi pred kraj istog veka Rusija počela da ih obnavlja i podstiče. Za početak prvo u svom domu, a kasnije i u drugim slovenskim zemljama.

Dani slovenske pismenosti i kulture, predstavljaju i jedini zvanični, a zajednički državno-crkveni praznik u Rusiji. On se svečano slavi 24. maja kod pravoslavnih, a kod Čeha i Slovaka 5. jula i predstavlja veliku manifestaciju slovenske srodnosti i kulture.

Poželjno je da i Srbija, kao jedna od 13 slovenskih zemalja u Evropi, na istom nivou ozvaniči ovaj praznik. S punim saznanjem da jezik i duhovno nasleđe, koje se u tim danima s pravom proslavljaju i afirmišu, na najlepši način ujedinjuju ove narode. Ujedno, to je i najtvrđi temelj za njihovu državnu, nacionalnu i kulturnu samostalnost.

Tekst izlaganja na Međunarodnoj naučno-praktičnoj konferenciji „Društvene nauke – tendencije razvoja u uslovima globalnog informacionog društva“. Konferencija je održana u Nižnjem Novgorodu od 21. do 24. oktobra 2014, u organizaciji Ministarstva obrazovanja Nižegorodske oblasti RF, a povodom 300 godina od osnivanja ove ruske gubernije

Istorija
Pratite nas na YouTube-u