BRANKO RADUN: ODGOVOR SANDI RAŠKOVIĆ IVIĆ ILI O PATRIOTSKOM OKUPLjANjU

Povodom teksta „Patriotski blok, na znanje“, od 4. novembra Zahvalan sam gospođi Sandi što...

Povodom teksta „Patriotski blok, na znanje“, od 4. novembra

Zahvalan sam gospođi Sandi što je, stiče se utisak, zajedno sa svojim saradnicima napisala polemički članak povodom mog teksta. Što se tiče osporavane u mom tekstu izrečene tvrdnje da je kod nas retko viđena medijska pažnja koja se posvećuje predsednici jedne vanparlamentarne strane, koja ima podršku, eventualno, nekoliko procenata birača – ona lako može da se proveri. Više od desetak TV nastupa na velikim televizijama, i još veći broj afirmativnih intervjua i tekstova u novinama, jesu rezultat koji u kratkom roku, u vreme svoje medijske hegemonije, nije imao ni Boris Tadić. To naravno nužno ne znači da neki „moćni stranci” stoje iza „projekta Sanda”, kako recimo tvrdi njen bivši stranački kolega Nikitović. Da stranci vole da u Srbiji (i ne samo kod nas) onima koji su na vlasti ojačaju opoziciju, to ništa nije novo, ali samo po sebi nije dokaz da je u ovom slučaju u pitanju baš inostrani projekat.

Kod nas su polemike uglavnom na niskom nivou. Svode se na sitno poentiranje i maliciozne zaključke tipa: „Glup ti je tekst”. To se desilo i u ovom slučaju. Svako ima pravo da se ljuti, ali iskreno ne vidim razlog za to. Ako sam u jednom delu teksta izneo procenu da Sanda i njena frakcija DSS-a nemaju kapacitet za neko šire nacionalno okupljanje koje bi promenilo Srbiju, to nije u protivrečnosti sa stavom da „gospođa nije bez šansi” i da bi eventualno sa Dverima mogla predstavljati manju parlamentarnu grupaciju. No, i pored sve veštine medijskog tima predsednice novog DSS-a, koja je uložena u odgovor na moj tekst, mi nismo dobili istinske odgovore na važna pitanja.

Prvo – kako objašnjava intervju u „Slobodnoj Dalmaciji”, gde je izrekla stav da je „Hrvatska imala pravo da uspostavi jurisdikciju nad Krajinom”. To je nešto što bi trebalo da objasni i svojim Krajišnicima i celokupnoj srpskoj javnosti. Drugo, ako je DSS „opoziciona stranka nepomirljivo suprotstavljena vlasti SNS-a pre svega u domenu nacionalne, unutrašnje i ekonomske politike”, zašto onda demonstrativno ne napusti koaliciju sa SNS-om recimo u Beogradu i Novom Sadu. Dobro, mora stranka od nečeg da živi, ali onda ostavimo preterano moralisanje i usiljeno patriotsko poziranje po strani, i nazovimo stvari pravim imenom. Ništa ne košta predstavljati se kao nepomirljiva opozicija i na rečima radikalno biti protiv Briselskog sporazuma ili EU integracija, a pritom ostajati u koaliciji u prestonici i nekim gradovima sa vladajućim strankama.

Da se osvrnemo i na patriotska okupljanja, koja Sanda i njeni „ideolozi” iz nekog razloga doživljavaju kao svoj monopol. Od zlosrećnog DSS-a nastaju najmanje tri stranke. Pored Sandinog DSS-a tu je tek najavljeni državotvorni pokret koje oličava „izbeglo” iz DSS-a Koštuničino neposredno okruženje, i Srpska narodna partija Nenada Popovića, bivšeg potpredsednika DSS-a. Njemu su već prišli brojni odbori i kadrovi DSS-a – poput predsednika opština, bivših poslanika i funkcionera, ali i mnogi građani koji ranije nisu bili u politici. Glavni aduti Popovića su veliko ekonomsko iskustvo i izuzetne veze sa Rusijom. Njegova konkretna platforma predstavlja ozbiljan kontrast u poređenju s nedostacima starog, ali i novog, Sandinog DSS-a. Njih karakteriše apstraktna državotvornost bez efektnog nacionalnog, ekonomskog i socijalnog pristupa.

Ko bude uporniji i prodorniji u prezentovanju konkretnijih i jasnijih političkih stavova i ko se nametne kao onaj koji ne govori samo o problemima, već nudi i održiva rešenja, a da pritom deluje državotvorno, pridobiće one koje bi uslovno nazvali „glasačima patriotskih stranaka”. A i šire. „Patriotski blok” nije ničija očevina. Ne bismo se više bavili ovim slučajem, ali je on ilustracija stanja srpske političke scene, kako „proevropske” tako i „nacionalne”. Sve se često svodi na retoriku koja prija određenoj ciljnoj grupi i ne znači ništa više od toga. Naši „evropejci” su često bili najgore balkanske kabadahije kojima je Evropa bila maska za korupciju. Nažalost, slično je i na strani „patriota”. Zato nam je potrebna nova narodna politika, koja bi prevazilazila te naduvane ideološke razlike na kojima su profitirali jalovi političari. Srbiji mogu pomoći oni koji rade i stvaraju i tako daju primer, a ne sterilne „salonske patriote” i „fensi evropejci”. A prvih je najmanje među našim političarima starog kova. Stoga, kada nam neko nudi spas, nacionalno objedinjavanje i slično tome, uvek razmislimo šta je do sada sopstvenim snagama uradio. Biblijska mudrost kaže – jalovo i suvo drvo se u vatru baca, a plodno neguje.

Politički analitičar

Izvor Politika, 05. 11. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u