NAJVEĆE PRETNjE I IZAZOVI ZA EVROPU DANAS ILI RUSKA PERSPEKTIVA (2)

VLADIMIR P. KOZIN Zapadne sankcije su mač sa dve oštrice: do sada su evropske...

VLADIMIR P. KOZIN

Zapadne sankcije su mač sa dve oštrice: do sada su evropske zemlje izgubile oko hiljadu milijardi američkih dolara

KO JE ODGOVORAN ZA POČETAK HLADNOG RATA 2.0?

Zapadni optimizam, proizašao iz pobede u Hladnom ratu 1.0, bio je preterano veliki. Zapravo, „hladni mir“ je zavladao Evropom u razdoblju između dva hladna rata. SAD i NATO su naivno smatrali da njihova vojna utvrđenja podignuta u tom periodu najednom prestaju da postoje ili da drugi na njih najednom gledaju kao na igračke za decu.

Novi Hladni rat je glavna pretnja i izazov evropskoj bezbednosti i stabilnosti. Izazvan je sa namerom predsednika Baraka Obame iz očiglednih razloga: da bi se povećala izdvajanja za vojni budžet unutar NATO, da bi se države duž ruske granice čvršće vezale za Zapad, da se sruši ruski predsednik, da se podrije ruski vojni i ekonomski potencijal i, na kraju, da se uruši ekonomija i bezbednost Evrope kao najvećeg američkog rivala. Nažalost, svih 28 članica NATO i sve države članice EU su ga u tome podržale. Rat je trenutno u punom zamahu. Evropska unija, bez obzira na sve oslanjanje na Vašington, poseduje sopstveni glas koji se čuje, kao što poseduje i potencijal da deluje nezavisno. Međutim, taj potencijal ostaje potpuno neiskorišćen. To je prava šteta jer bi samostalno delovanje Evropske unije unelo preko potrebni balans u međunarodne diskusije i pojačalo napore za rešavanje različitih problema. Hladni rat 2.0 i prateći problemi i izazovi negativno utiču na globalnu političku, vojnu, ekonomsku i finansijsku klimu. Žarište zbivanja se nalazi veoma blizu ruske teritorije. Efekti jako pogađaju mnoge evropske zemlje, ali i Rusiju samu. Kao što je Stiven Kojen, američki intelektualac bez dlake na jeziku, rekao prošlog leta na međunarodnom skupu u Vašingtonu: „Epicentar novog hladnog rata nije u Berlinu, nego na ruskim granicama, u Ukrajini, u regionu koji se iz moskovske vizure uzima kao apsolutno suštinski važan za rusku bezbednost, pa čak i za samu rusku civilizaciju“.

Hladni rat 2.0 zaista poseduje nove, jedinstvene izazove i pretnje koji će neosporno imati uticaja na buduća dešavanja.

mekejn03

NOVI IZAZOVI I PRETNjE U KONTROLI NAORUŽANjA?

Sistem kontrole naoružanja je novonastalom situacijom potpuno obustavljen. Tokom Hladnog rata 1.0 SAD i Sovjetski Savez (kasnije Rusija) uspeli su da potpišu znatan broj bilateralnih i multilateralnih ugovora u oblasti kontrole naoružanja (sedam ugovora o ograničenju i redukciji, ugovori o razmeštanju nuklearnog naoružanja, INF ugovor o nuklearnim raketama srednjeg dometa, ugovor o otvorenom nebu, CFE (ugovor o konvencionalnim trupama na tlu Evrope itd); a danas je ceo taj proces kontrole obustavljen, bez ikakvih šansi za ponovno pokretanje u bliskoj budućnosti.

Postoji ukupno 15 nerazrešenih problema između Moskve i Vašingtona u oblastima od najvećeg značaja koji ujedno predstavljaju izazove i pretnje po regionalnu i globalnu stabilnost. Između ostalog, to su: kontinuirano razmeštanje američkih globalnih protivraketnih sistema; konverzija američkih SSBN (strateških podmornica naoružanih bojevim glavama sa nuklearnim punjenjem) u SSGN (strateške podmornice naoružane krstarećim nuklearnim projektilima); nedostatak želje od strane SAD da ubroji i SOA (strateško ofanzivno oružje) u bojeve glave koje su uskladištene u aktivnim rezervama; odbijanje SAD da prihvate predlog o kontroli SLCM (dalekometne brodsko-podmorničke krstareće rakete); postojanje američkog taktičkog nuklearnog naoružanja u Evropi, dakle van američke teritorije; nedostatak želje sa američke strane za proširenjem nagodbe INCSEA (ugovor o prevenciji morskih incidenata) i na strateške nuklearne podmornice (12 sudara je zabeleženo do sada između američkih i sovjetskih/ruskih nuklearnih podmornica); SAD još uvek imaju ofanzivnu nuklearnu doktrinu baziranu na opštem i proširenom nuklearnom zastrašivanju sa odredbom o preventivnom i preventivnom prvom nuklearnom udaru; ne postoji želja sa američke strane da se napravi nacrt kvalitativno drugačijeg CFE (CFE-2); ne postoji želja sa američke strane da se postigne dogovor po pitanju PAROS (prevencija protiv razmeštanja oružja u svemiru); ne postoji želja ni da se potpiše ASAT (ugovor o antisatelitskom oružju); SAD krše i INF ugovor tako što testiraju protivraketne presretače koristeći balističke rakete srednjeg (1.000-1.500 km) i dugog-srednjeg (3.000-5.500 km) dometa; SAD i NATO predvode vazdušnu operaciju „balistička vazdušna patrola“, aktivnu 24 časa dnevno 365 dana godišnje, i to u duplim avionskim patrolama sposobnim da nose nenavođene nuklearne bombe; Vašington i dalje odbija da ratifikuje CTBT (ugovor o sveobuhvatnom prestanku nuklearnih testiranja) iako je od potpisivanja prošlo 18 godina; SAD nemaju nameru da ograniče upotrebu naoružanih vazdušnih dronova (UAV), koje još uvek koristi protiv civila, posebno u Pakistanu i Avganistanu; i, na kraju, SAD nemaju želju da uvedu ograničenja na hipersonično konvencionalno oružje sa visokom preciznošću koje se razvija pod okriljem strategije „munjevitog globalnog udara“.

Sledeći izazovi i pretnje će preovladati u godinama koje dolaze, ukoliko ih sami ne obuzdamo.

Nuklearne snage SAD će potpuno renovirati svoje strateško ofanzivno naoružanje (SOA) i to u tri pravca: morednizujući ICBM (balističke rakete srednjeg dometa; prim. prev.), nove SLBM (podmorničke balističke rakete; prim. prev.) i teške strateške bombardere. Modernizovaće se njihove bojeve glave. Biće razvijena i nova vrsta goriva za modernizovane ICBM, snaga novoizgrađenih motora za ICBM i SLBM će biti uvećana, a poboljšana će biti i preciznost samih raketa. Pentagon planira da razvije i nove dalekometne krstareće avionske rakete (ALCM), kao i da brodsko-podmorničke balističke nuklearne rakete (SSBN) konvertuje u nuklearne rakete sa mogućnošću navođenja (SSGN), što je proces koji je već započet modernizacijom četiri podmornice iz klase „Ohajo“. Postoje i dugoročni planovi u Pentagonu da se kompletne strateške ofanzivne snage modernizuju do kraja tekućeg veka, a taktičke nuklearne snage najkasnije do 2075.

Protivraketna odbrana Američka mornarica trenutno poseduje 30 borbeno sposobnih brodova klase „Štit“ od kojih su neki dugotrajno raspoređeni u Crnom, Mediteranskom, Baltičkom i Barencovom moru. U 2015. američki protivraketni štit (BMD) će postati operativan u Rumuniji, a 2018. u Poljskoj. Pentagon planira da EPAA (evropska faza prilagođenog pristupa protivraketnom štitu, prim. prev.) bude na snazi i nakon 2030. Bez ikakve sumnje, američki BMD program će se definitivno i dalje razvijati. Na poslednjem NATO okupljanju u Velsu čelni ljudi Alijanse su ohrabrivali i druge države da se uključe u BMD projekat. Ako broj američkih presretača nadmaši broj nuklearnih lansera, ionako krhka globalna stabilnost će još više biti narušena, jer će to dodatno povećati iskušenje napadača da izvrši prvi nuklearni udar pa da se potom zaštiti od simetričnog odgovora uz pomoć protivraketnog štita (BMD).

Konvencionalne snage I pored toga što poseduje 24.000 borbenih letelica i 800 borbenih morskih plovila, NATO je na poslednjem samitu u Njuportu prošlog septembra objavio nameru da poboljša borbene sposobnosti ofanzivnih snaga, posebno u oblastima oko ruskih granica. Samit je potvrdio prethodno spremljeni plan delovanja koji treba da omogući transatlantskom vojnom bloku „da odgovara još brže na brzo razvijajuće krize“. NATO planira da na rotacionoj osnovi zadrži svoje stalno prisustvo i aktivnost na istočnim granicama Alijanse. Rotaciona patrola iznad tri baltičke zemlje (Litvanija, Letonija, Estonija) i prisustvo mornarice u Baltičkom i Crnom moru će biti dodatno proširene, dok će sama rotacija trupa na istoku Evrope zarad vojnih vežbi poprimiti rutinski karakter. NATO će osnovati i Udarne trupe (Spearhead Force), koje će biti spremne za dislokaciju u roku od samo par dana, a u narednim danima ministri odbrane zemalja članica treba da se dogovore o njihovom obliku, sastavu i veličini.

Amerika je otvorila osam novih vojnih baza u Evropi uključujući dve mornaričke baze u Buragskoj i Rumuniji i šest avionskih baza u Bugarskoj, Estoniji, Litvaniji, Rumuniji i Poljskoj. Dva nova NATO informaciono-komunikaciona centra će biti otvoreni u Poljskoj i Litvaniji. SAD koriste evropsku teritoriju za razmeštanje svog protivraketnog štita uporedo sa uvećavanjem istočnih kapaciteta NATO. Još dva sistema protivraketne odbrane će uskoro biti otvorena u Rumuniji i Poljskoj, i bez ikakve sumnje odmah će biti nanišanjeni od strane ruskih BMDS i drugih sistema.

Pogoršanje odnosa između Rusije i NATO, posebno u vezi sa ukrajinskom krizom, je učinilo potpuno očiglednim da je Alijansa nesposobna da promeni svoj genetski vojno-politički kod koji je nastao za vreme trajanja Hladnog rata 1.0. Vojni potencijali NATO nagomilani u blizini ruske zemlje i ruskih obala mogu biti okarakterisani samo kao demonstracija neprijateljskih namera i plan za dalje provokativne akcije. Dakle, NATO je taj koji širi svoju teritoriju ka ruskim granicama.

krim-rusi-preuzeli-kontrolu-nad-zracnom-bazom-ukrajinske-vojske

JOŠ JEDAN IZAZOV: OPTUŽBE I RETORIKA

Neprijateljske izjave iz Bele kuće upućene ka Rusiji po principu „očitaćemo vam lekciju“, „Rusija će platiti ogromnu cenu za vojnu intervenciju u Ukrajini“, „Krim je anektiran“, kao i izjava izjava da je Rusija druga najveća pretnja čovečanstvu uz ebolu i Islamsku državu (kako se na nedavno održanom generalnom zasedanju UN izrazio Barak Obama), potpuno su neosnovane. Putinov odgovor na ovo bio je kristalno jasan: ako uz takvu retoriku uzmemo u obzir i sankcije protiv čitavih sektora ruske ekonomije, taj pristup ne može biti nazvan drugačije nego „neprijteljski“.

Moskva nije pokrenula nikakvu vojnu intervenciju na Krimu ili u Donbasu iako je bilo mnogo onih koji su smatrali da treba vojno intervenisati (16 odsto). Što se tiče Krima, ruske trupe su raspoređene tamo odavno, mnogo pre izglasavanja odluke o ujedinjenju sa Rusijom. Njihovo prisustvo, koje se baziralo na ugovorima potpisanim sa Ukrajinom u vezi sa Crnomorskom flotom, nikada nije premašilo cifru od 25.000 ljudi. Nijedan jedini pucanj nije se začuo na Krimu neposredno pre ujedinjenja sa Rusijom. Krim je bio (od 1783) i uvek će biti deo ruske zemlje i nikad neće biti vraćen nekome kao poklon ili kao podstrek za osnaživanje „prijateljskih veza“.

Rusija neće prihvatiti termin „aneksija“ u ovom slučaju. Nakon te „aneksije“ samo 3.500 Krimljana se trajno odselilo u Ukrajinu. Sa druge strane, gotovo svi ukrajinski službenici na Krimu položili su zakletvu Ruskim oružanim snagama i nastavili u njima da služe. Ujedinjenje je prošlo mirno kao razultat demokratskog referenduma održanog prošlog marta.

Za Vašington je najjednostavnije bilo da to ujedinjenje između Rusije i Krima prizna. Međutim, između dve države – Ukrajine i Rusije – Vašington je očigledno izabrao onu propalu, nepredvidivu, opasnu i ultranacionalističku. Državu čiji predstavnici bezočno lažu u svojim izjavama, državu koja krade gas i ugalj bez ikakve nadoknade i koja ne vraća kredite i pozajmice.

Što se tiče razvoja događaja u Donbasu, nema potrebe za slanjem ruskih trupa, prosto zbog toga što je broj oslobodilačkih snaga dovoljan da suprostavi kijevskom genocidu koji se sprovodi pod velom „antiterorističke operacije“. Rusija nije okupirala ni centimetar ukrajinske zemlje niti ima želju da to uradi. Istina, deset ruskih vojnika se, jednom prilikom zalutavši, našlo na ukrajinskoj teritoriji. Ali da li je to bila „agresija“? Koliko znam, nije bilo pucanja. Svi su se bezbedno vratili u Rusiju. Ako ćemo to nazvati „agresijom“, koji izraz bi trebalo da upotrebimo opisujući situaciju u kojoj je 460 ukrajinskih vojnika prešlo rusku granicu u više odvojenih grupacija? Da li bi to onda trebali nazivati „super-agresija“?

Dramatičan razvoj događaja u Ukrajini otkrio je duboku krizu u pogledu međunarodnih zakona, i to po pitanju osnovnih normi Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i Konvencije o prevenciji i kazni za počinjeni genocid. Možemo videti razna kršenja članova 3, 4, 5, 7 i 11 iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, donete u UN 1948, kao i člana broj 3 iz Konvencije o prevenciji i kazni za počinjeni genocid, donete 9. decembra iste godine.

Nezavisni eksperti svedoče o primeni duplih standarda po pitanju procene zločina protiv civilne populacije Jugoistoka Ukrajine i kršenju fundamentalnih ljudskih prava, kao što su pravo na život i lični integritet. Ljudi su podvrgavani mučenju, okrutnim i ponižavajućim kaznama, diskriminaciji i ilegalnom upravljanju.

Na marginama nedavnog NATO zasedanja u Njuportu (Vels) ukrajinski predsednik Petro Porošenko izjavio je da su mu obećane isporuke oružja iz raznih zemalja članica. Do sada je njih pet to otvoreno priznalo, uključujući i SAD, koje su se obavezale da će poslati čak i smrtonosno oružje Kijevu, što je Pentagon zvanično potvrdio 9. oktobra. Ako se to zaista dogodi, takav čin će biti protivpravan jer će kršiti zvanične deklaracije EU i OEBS (čiji član su praktično sve NATO države) koje izričito zabranjuju isporuke oružja stranama uključenim u konflikt.

Zapad ne može uraditi ništa da to promeni. Stoga, umesto priznavanja ove realnosti, nastavlja sa ilegalnom i nepromišljenom vojnom podrškom Kijevu, što samo učvršćuje režim koji planira da nastavi sa agresivnim ratnim napadima na sopstveno stanovništvo.

EKONOMSKE I FINANSIJSKE SANKCIJE

Ekonomske i finansijske sankcije protiv Rusije i brojnih visokorangiranih ruskih zvaničnika prevazilaze slične restriktivne mere uvođene protiv Sovjetskog Saveza u prošlosti zbog dešavanja u Avganistanu, kao i one uvođene Rusiji nakon Gruzijskog napada na Južnu Osetiju 2008. godine.

Rusija ne razume zašto su ove sankcije uvedene protiv nje. Moskva nije uradila ništa pogrešno da bi bila kažnjena. U isto vreme, među Rusima postoji čvrsto uverenje da zapadne sankcije usmerene ka Rusiji imaju malo stvarne veze sa pokušajima da se reši ukrajinska kriza. Pravi cilj ovih mera je da izmene i preoblikuju Rusiju, da promene njene pozicije po pitanju ključnih međunarodnih problema koji su za nju od fundamentalne važnosti i da je primoraju da prihvati neprihvatljivu zapadnu poziciju.

„To je kolonijalni oblik razmišljanja iz prošlog veka i prethodnih epoha kome se zapad priklanja po inerciji“, kao što je 19. oktobra rekao ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Ove sankcije nemaju veliku šansu da skrenu Rusiju sa sadašnjeg kursa. Ali pojačavanjem antiruskih sankcija uvećava se moralna podrška Ukrajini sa Zapada za kijevsko „srljanje u katastrofu“, kako je Robert Meknamara, bivši američki sekretar odbrane, naslovio svoje poznate memoare. Predsednik Vladimir Putin nedavno je trenutne zapadne ekonomske i finansijske mere nazvao „potpunom glupošću“ i dodao da one neće naneti bilo kakvu štetu državi i njenim socijalnim i ekonomskim programima. Čak 94 odsto Rusa kaže da ih ne plaše bilo kakve američke ili evropske sankcije i da bi bili spremni da ih istrpe, čak i ako bi negativni efekti postali primetni. Za Ruse ove sankcije su „ni previše hladne, ni previše vruće“, kao što se kod nas govori. Ruska centralna banka priznala je da su sankcije imale određene efekte na operativni rad nekih ruskih banaka, ali da u suštini negativnih posledica nema. Naprotiv, stepen poverenja klijenata u banke „Rusija“ i „SMP“ (koje su bile predmet sankcija) je porastao, pa su depoziti skočili za 20 odsto. Sankcije već podrivaju temelje globalne trgovine, pravila WTO (Svetska trgovinska organizacija; prim. prev.) i princip nepovredivosti privatne svojine.

Njihovo uvođenje neće imati duboke efekte na rusku ekonomiju kao što su predviđali oni koji su ih uvodili. Ruski industrijski izvoz je u proteklih osam meseci porastao za 2,5 odsto (prošle godine u istom periodu porastao je samo 1,5 odsto). Agrikulturni sektor je zabeležio rast od 2,5 odsto tokom prvih osam meseci prošle godine, dok ove godine beležimo rast od 4,9 odsto za isti period. Ovogodišnji državni budžet će imati višak od trilion rubalja, što je oko 200 milijardi evra. Rusija i dalje poseduje oko 450 milijardi američkih dolara u zlatu i deviznim rezervama.

Sa druge strane, zapadne sankcije su mač sa dve oštrice: do sada su od trenutka uvođenja evropske zemlje izgubile oko hiljadu milijardi američkih dolara. Pored ekonomskih, EU sankcije protiv Rusije imaju i svoje političke implikacije koje su štetne za same Evropljane. Poznato je da su već nanele određenu štetu ruskoj ekonomiji. Ali u isto vreme i Evropljani su pretrpeli štetne posledice. Veliki broj evropskih kompanija iz različitih industrijskih branši je sarađivao sa ruskom poslovnom zajednicom. Nakon uvođenja sankcija ta saradnja je onemogućena i investicije zapadnih partnera položene u Rusiju verovatno neće rezultovati očekivanim dobicima. Bez ikakve sumnje, najviše su postradala mala i srednja preduzeća koja su bila direktno orijentisana na tu kooperaciju ili na bilo koji način sa njom povezana. Prirodno, njihov bankrot će zahtevati veliku reorganizaciju, što može okončati rastom nezaposlenosti, masovnim nezadovoljstvom državnom politikom i gubitkom poverenja među građanima. Tokom poslednjih godina „obojene revolucije“ ili „revolucije kontrolisanog haosa“, koje su zadesile pojedine zemlje, nastajale su u baš takvim uslovima. Danas sve ovo predstavlja dodatnu pretnju evropskoj bezbednosti. Zapadu se sankcije vraćaju poput bumeranga. Poljska je, recimo, neposredno po uvođenju sankcija Rusiji ostala bez ogromnog ruskog tržišta jabuka, na koje je plasirala 900.000 tona godišnje ili 90 odsto od ukupnog izvoza jabuka. Trenutno, Rusija kupuje jabuke od Srbije, Novog Zelanda i Južne Afrike, ali ne i od Poljske. Poljaci su sami uništili svoju industriju jabuka. Niko ne želi da kupuje poljske jabuke ni po ceni od 10 centi po kilogramu. Neke zapadne sankcije deluju nepovezano, kao recimo sankcije protiv Nikolaja, desetogodišnjeg sina beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka, ili protiv ruske poslanice Elene Mizuline, koja se protivi gej-brakovima. Neke su prosto smešne, kao recimo sankcije protiv konja iz štale koja pripada čečenskom predsedniku Ramzanu Kadirovu. SAD i evropske nacije koje su koristile mehanizam sankcija će teško nadoknaditi štetu koju je pretrpeo njihov ugled izazvan sankcijama koje su usvojili. Kristina Legard, direktor MMF, 9. oktobra je rekla: „Dok je uticaj konflikta u Ukrajini relativno ograničen, dalja eskalacija bi mogla da stvori značajne negativne posledice ne samo na regionalnom nego i na globalnom nivou“. Novi paket američkih mera protiv Rusije je primitivni pokušaj osvete u vreme dok se situacija u Ukrajini ne razvija prema scenariju ekspresno napisanom u Vašingtonu. Nezavisno od polja primene, besmisleno je govoriti sa Rusijom jezikom sankcija. U atmosferi širokih antiruskih mera sa zapadne strane, Moskva ima svako pravo da kao odgovor neometano uvede sankcije Sjedinjenim Državama u bilo kojoj oblasti. Ali, kao što vidite, Moskva nije posegla za celom paletom sankcija protiv onih država koje su odlučiče da ih njoj prve uvedu bez nekog specijalnog razloga.

Umesto da plaća makar one dugove koje priznaje, Kijev je zatrpao Stokholmski arbitražni sud sumnjivim i nelegitimnim fajlovima i prvi uveo razne restrikcije Rusiji. Generalno gledano, čovek ne može da se ne zapita: kako možemo da govorimo o smirivanju situacije u Ukrajini, dok se odluke o novim sankcijama protiv Rusije donose gotovo istovremeno sa potpisivanjem ugovora o miru?.

Ukrajina još uvek nije platila za 11,5 miliona kubnih metara gasa i za 100.000 tona uglja uvezenog iz Poljske. Uključujući prethodne dugove, Ukrajina Rusiji duguje ukupno 9,8 milijardi američkih dolara, koje tek treba da vraća. Ali Rusija nije humanitarna organizacija pa da besplatno deli gas ili bespovratno pozajmljuje novac. Od 1991. do 2014. Rusija je Ukrajini poklonila skoro 200 milijardi. Trenutno Ukrajina je vrlo rizičan i opasan klijent za ekonomsku saradnju. Kao što je premijer slovačke Robert Fiko rekao u oktobru 2014, „imam osećaj da Ukrajina očekuje da svi drugi rešavaju njene ekonomske probleme osim nje same“.

Bilo bi pošteno kada bi se sankcije uvele sadašnjem kijevskom režimu za zverstva počinjena nad sopstvenim stanovništvom, kao i zbog toga što Ukrajina nikada nije bila niti će ikada biti pouzdan ekonomski i finansijski partner.

Da su Rusija, EU i SAD uvele sankcije Ukrajini, Kijev bi automatski prestao sa masovnim ratnim zločinima nad građanima jugoistoka zemlje. Uvođenje sankcija je, kao po pravilu, rezultat političkih razmirica. Međutim, politika pritisaka kroz sankcije sa sobom donosi isključivo kontraproduktivno dejstvo. Jednom kada uvedete sankcije, nema pobednika. U ovom slučaju Rusija se nalazi u jednom, a Amerika, Evropa i druge prozapadne države u drugom taboru. Očigledno je da će neko pretrpeti veću, dok će ostali pretrpeti manju štetu. SAD, bivajući geografski daleko od Rusije, konstituišu svoju spoljnu politiku nezavisno od interesa Evropske unije. U isto vreme, krećući se ka ekonomskoj i političkoj konfrontaciji sa Rusijom, Bela kuća zahteva od Evrope prikladnu podršku i tako prevashodno države članice EU stavlja u nelagodnu situaciju.

Povrh toga, videći očigledno negativne ekonomske i političke posledice, aktivnost američke obaveštajne zajednice (koja je direktno prouzrokovala štetu i evropskim bezbednosnim interesima) doliva ulje na vatru. Američke obaveštajne službe manipulišu i svetskim javnim mnjenjem kroz rad globalnih medija. Dovoljno je samo setiti se Iraka, gde su navodno bili pronađeni tragovi hemijskog oružja.

Nastaviće se

Autor je glavni savetnik i šef savetničke grupe direktora ruskog Instituta za strateške studije. Član je ruske Akademije prirodnih nauka i profesor na ruskoj Akademiji vojnih nauka. Kozinovo veoma inspirazivno izlaganje na međunarodnoj konferenciji u Atini, održanoj 30-31. oktobra 2014. godine, Novi Standard će objaviti u tri nastavka

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

NAJVEĆE PRETNjE I IZAZOVI ZA EVROPU DANAS ILI RUSKA PERSPEKTIVA (1)

Svet
Pratite nas na YouTube-u