PRVI PUTINOV OBAVEŠTAJAC: PROBA ZA PREKRAJANjE SVETA IZVEDENA JE NA BALKANU

Rusija je predala Balkan za umirujuće tapšanje po ramenu, uljuljkivana nekakvim neosnovanim očekivanjima zahvalnosti...

Rusija je predala Balkan za umirujuće tapšanje po ramenu, uljuljkivana nekakvim neosnovanim očekivanjima zahvalnosti za poslušnost

Devedesetih, iz vrlo dobro znanih razloga unutrašnje i spoljne naravi, Rusija je predala Balkan za umirujuće tapšanje po ramenu, uljuljkivana nekakvim neosnovanim očekivanjima zahvalnosti za poslušnost. U praksi, njeni američki partneri skoro smesta su prestali da je shvataju ozbiljno, a onda su krenuli i prema njenim granicama, rekao Nikolaj Patrušev, visoki funkcioner i Putinov bliski saradnik, govoreći Rasijskoj gazeti o prodoru SAD prema Rusiji kroz Ukrajinu

Kriza u Ukrajini je “sasvim očekivani ishod sistematske aktivnosti Sjedinjenih Država i njihovih najbližih saveznika” protiv Rusije, te s tog stanovišta Moskva nije iznenađena, makar da i nije očekivala u toj meri direktan udar na vlast u Kijevu, i nasilno preuzimanje kormila čak i uz oslonac na grupe nacista, izjavio je u nedavnom intervjuu Rasijskoj gazeti Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta bezbednosti Rusije, svojevremeno i šef FSB (nekada KGB) a inače Peterburžanin i ličnost iz kruga najpoverljivijih saradnika predsednika Vladimira Putina.

Vašington postupa po zamisli Zbignjeva Bžežinskog, motivisanoj idejom o kontroli svetskih energetskih resursa. Punih četvrt veka se nastoji da se Ukrajina i druge republike bivšeg Sovjetskog Saveza sasvim odvoje od Rusije i “da se taj prostor reformiše onako kako odgovara interesima Amerike”, izjavio je Patrušev http://www.rg.ru/2014/10/15/patrushev.html.

Generacija odnegovana s otrovom mržnje prema Rusiji

Uslovi i izgovori kreirani su tzv. kolor revolucijama. Viktorija Nuland, pomoćnik državnog sekretara SAD za poslove Evrope i Evroazije, više puta je izjavila da je Vašington od 1991. do 2013. potrošio pet milijardi dolara “pomažući želju naroda Ukrajine da ima jaču i demokratskiju vladu”, rekao je Nikolaj Patrušev. Saglasno ciframa samo iz javnih izvora, na primer dokumenata Kongresa SAD – ukupna suma američkih, državno finansiranih programa “pomoći” Ukrajini, dosegla je između 2001. i 2012. najmanje 2,4 milijarde dolara. Američka agencija za međunarodni razvoj potrošila je oko milijardu i po dolara. Američki Stejt department blizu pola milijarde, a Pentagon 370 miliona dolara, rekao je Petrušev. Prema evidenciji Kongresa, uz već dobro poznatu US AID i druge, u Ukrajini su u programima pomoći uzele učešća i organizacije kao Korporacija Milenijumski izazov, Mirovne trupe i Otvoreni svetski centar.

“Nije teško pogoditi za koga su i zašto američki dobrovoljci i službenici diplomatskih misija ‘otvarali svet’ čitave 23 godine od sloma Sovjetskog Saveza”, rekao je ruski funkcioner.

Uz pomoć tih američkih finansijskih aktivnosti, u Ukrajini je “čitava jedna generacija odnegovana s otrovom mržnje prema Rusiji i uz mitologiju ‘evropskih vrednosti”. Ona još nije shvatila da te vrednosti, čak i u pozitivnom smislu reči, nisu “dizajnirane za Ukrajince”.

“Niko nema nameru da u Ukrajini poboljšava životni standard ili tim mladim ljudima pomogne da se snađu u Evropi, koja i sama ima velike teškoće, noseći se s krajnje ozbiljnim izazovima i opasnostima”.

Funkcioner Rusije je prognozirao da će “otrežnjenje” Ukrajinaca biti “surovo i bolno”, a da “voleo to neko ili ne”, Ukrajina neće moći bez Rusije, zbog međuzavisnosti te dve zemlje koja traje već vekovima.

Da nije “Ukrajine” bilo bi nešto drugo

Da nije bilo “Ukrajine”, nešto drugo bi poslužilo kao povod da se u Americi krene s politikom “obuzdavanja” Rusije, rekao je Nikolaj Patrušev. “Taj pravac nepogrešivo se sledi već decenijama, a menjaju se jedino oblici i taktika njegove primene”, rekao je. Sagovornik ruskog lista je podsetio na Hladni rat, kao formu konfontacije sa Sovjetskim Savezom, iniciranu takođe od Amerike. SAD su zarad tog sučeljavanja kreirale NATO, nastojeći da time osiguraju dva cilja. Jedan, da se oformi vojni blok protiv SSSR, predvođen Amerikom. Drugi, da Vašington time spreči da se u Zapadnoj Evropi ukaže autonomna grupa država, konkurentnih Americi. Potrebno je prisetiti se da teritorija samih Sjedinjenih Država, koje su uspostavile suštinski unilateralnu vojnu kontrolu nad saveznicima, nije uključena u zonu NATO odgovornosti, naveo je Patrušev.

Kurs kojim se sada krenulo prema Rusiji definisan je još unutar spektra doktrina, spremanih protiv SSSR, rekao je. Zbignjev Bžežinski, autor jedne od njih, afirmisao je tzv. strategiju “ranjivosti”, i u vreme predsednika Regana, “to je postalo osnov američke politike prema našoj zemlji”.

O primeni stategije starao se Nacionalni savet bezbednosti, predvođen predsednikom SAD. Identifikacija i određivanje “ranjivosti”, i zadatak iznalaženja načina da se one preobrate u ozbiljan problem za SSSR, povereni su Centralnoj obaveštajnoj agenciji SAD. Vredno je pomenuti da je ondašnji direktor CIA Vilijam Kejsi odlučio da za taj posao angažuje ugledne naučnike, najpre i pre svega ekonomiste, ali i stručnjake iz sveta poslova sa stvarnim iskustvom u poslovnom ratu sa konkurentima.

Kao rezultat ogromnog analitičkog rada, “ranjivosti” Sovjetskog Saveza u političkoj, ekonomskoj, ideološkoj i drugim sferama, definisane su i sistematski izučavane. “Glavna ‘ranjivost’ naše zemlje, kako je to definisala CIA, bila je njena ekonomija. Nakon podrobnog modeliranja, američki eksperti su identifikovali njenu ‘najslabiju vezu’, naime izuzetno visoku zavisnost budžeta SSSR od izvoza energetskih resursa.

Strategija izazivanja finansijskog i ekonomskog bankrota sovjetske države bila je definisana, uz predviđanje dva međusobno povezana cilja: naglog pada prihoda budžeta SSSR od spoljne trgovine, uz značajan porast izdataka za rešavanje problema, stvorenih spolja”, rekao je Nikolaj Patrušev.

Prvo je postignuto redukcijom svetske cene nafte, glavnog izvora sovjetskih budžetskih prihoda, uz veštački izazvanu poplavu viškova petroleja u ponudi sredinom osamdesetih, kada je cena oborena gotovo četvorostruko. A drugo, strategijom dubljeg sovjetskog uvlačenja u rat u Avganistanu, podsticanjem anti-vladinih demonstracija u Poljskoj i drugim socijalističkim zemljama i, istovremeno, diktiranjem povećanih troškova učešća u trci u naoružavanju.

“Treba reći da su Amerikanci tada uspeli da ostvare svoje ciljeve.” Rezultat je bilo to što su izdaci Sovjetskog Saveza enormno nadmašili prihode, “što je na kraju izazvalo duboku ekonomsku krizu, protegnutu na političku i ideološku sferu”.

“Kratkovidi pokušaji sovjetskog rukovodstva da izmeni situaciju kroz inostranu finansijsku pomoć, pružili su Vašingtonu dodatne poluge uticaja na Moskvu. Mere ‘oporavka’, predlagane od Zapada i primenjivane kroz MMF i Svetsku banku, za liberalizaciju spoljne trgovine bez lake tranzicije od prethodnog sistema državnog monopola, na kraju su dovele do kolapsa ekonomije”, rekao je Patrušev.

Balkan predat za tapšanje po ramenu

“Devedesetih, iz vrlo dobro znanih razloga unutrašnje i spoljne naravi, Ruska Federacija je izgubila prevlađujući uticaj na Balkanu koji je imao Sovjetski Savez, započinjući put pomirljivosti sa Zapadom. Tu, na Balkanu, je jednostrana i sasvim nenadoknađena predaja od Rusije njenih pozicija u međunarodnoj areni iskazana najizrazitije. U periodu 1991-1996, tela koja su uobličavala spoljnu politiku naše zemlje čak nisu službeno ni imala ikakav koncept ‘nacionalnog interesa’. Uljuljkivala su se neosnovanim očekivanjima zahvalnosti za poslušnost, od svojih zapadnih partnera, i neke vrste naročite koristi za zemlju od tesne i bezuslovne saradnje sa Sjedinjenim Državama.

U parksi, naši američki partneri su skoro smesta prestali da nas uzimaju za ozbiljno i jedino su nas, s vremena na vreme, da tako kažem, umirujuće ‘tapšali po ramenu’. NATO blok, pod pokrićem očuvanja mira i bez nailaženja na ozbiljne primedbe s naše strane, uveliko je samopouzdano operisao van zone svoje odgovornosti, težio je pravu zakupa objekata strateške infrastrkture na dugoročni period, i na različite načine, efektivno priveo organe vojne komande i kontrole u izvesnom broju balkanskih država sopstvenoj kontroli. U regionu su čvrsto uspostavljene podjedinice alijanse.

Druge države koje su učestvovale u mirovnim misijama, uključujući Rusiju, nisu sebi postavljale takve ciljeve, mireći se sa ulogom mlađeg partnera i preferirajući da ne vide očiglednu činjenicu: Rat na Balkanu mogao bi se itekako prikladno smatrati generalnom probom i prologom znatno krupnijih koraka da se preraspodeli svet.

Crno more, Kavkaz, Kaspij

Tokom poslednjih dvadeset godina, Sjedinjene Države su se ponašale “naročito agresivno i besramno” unutar i u blizini ruskog bezbednosnog prostora, rekao je Patrušev. Bile su ohrabrene slabljenjem a onda i nestankom Sovjetskoig Saveza. Američki vladajući krugovi preduzeli su sve raspoloživo kako bi ovladali izvorima sirovina i putevima transporta iz Rusije i centralne Azije. Vašington nastoji da proširi sferu direktnog uticaja na Crno more, Kavkaz i Kaspij, imenujući ih “zonom strateškog nacionalnog interesa”.

Njihova jedina preostala prepreka na tom putu je Rusija, zbog svog odbrambenog potencijala. Američki stratezi pronašli su izlaz u pokušaju rasparčavanja, uzdajući se najpre u rat u Čečeniji.

“Specijalne službe Britanije, Sjedinjenih Država i saveznika u Evropi i islamskom svetu ponudile su pomoć ekstremistima”, međutim, rusko rukovodstvo demonstriralo je čvrstinu, sprečivši otcepljenje Čečenije. Položaj republike konsolidovan je unutar Ruske Federacije.

Posle 11. septembra i antiterorističke koalicije u Avganistanu učinilo se da je Vašington spreman na saradnju, mada Amerika ni tada nije odstupila od politike “obuzdavanja” Rusije.

“Sve više i više NATO instalacija je prebacivano prema našim granicama. Međunarodni zakon zamenjen je zakonom sile (prisetimo se već pomenutog rasparčavanja Jugoslavije, posle toga Srbije, okupacije Iraka, i invazije Avganistana od tzv. koalicije savezničkih snaga).”

Patrušev je zatim pomenuo ratnu epizodu s Gruzijom, i američki podržanim Sakašvilijem. Međutim, posle ruske energične reakcije Vašington je alarmiran, rešenošću Rusije da ne odstupa. Obamina obećanja saradnje izrazila su formalizam bez sadržaja. Dok na red nije došao puč u Kijevu, izveden uz očiglednu pomoć SAD, “po šemi, isprobanoj i testiranoj u Latinskoj Americi, Africi i na Bliskom istoku”. S tim što se te šeme nikada ranije nisu u tolikoj meri ticale ruskih interesa, rekao je Nikolaj Patrušev.

Analize pokazuju da Amerika provocira Rusiju na korake kakve je, pogubno po sebe, već preduzimao SSSR, godina osamdesetih.

“Tačno kao i tada, oni i sada nastoje da identifikuju ‘ranjivosti’ naše zemlje. I u isto vreme da, uzgred, postignu cilj neutralizacije evropskih ekonomskih konkurenata koji su, po mišljenju Vašingtona, narasli preterano blisko Moskvi”, rekao je u Intervjuu Rasijskoj gazeti Nikolaj Patrušev.

Autor Petar Popović

Izvor Balkanmagazin, 10. novembar 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u