PROMENA STRATEGIJE ILI KAKO DA SAD IZAĐU NA KRAJ SA „SVETOM BEZ ZAPADA“

NAZEN BARMA, ELI RETNER I STIVEN VEBER  Ranije ponašanje SAD više nije moguće budući...

NAZEN BARMA, ELI RETNER I STIVEN VEBER 

Ranije ponašanje SAD više nije moguće budući da rastuće sile gomilaju sve veći uticaj i moć

Za američke zvaničnike je postalo uobičajeno da američko-kineske odnose predstavljaju kao centralnu tačku međunarodne politike. Početkom novembra, malo pre susreta predsednika SAD Baraka Obame sa kineskim kolegom Si Đipingom, Džon Keri je u Vašingtonu izjavio: „Odnosi između SAD i Kine su od najveće važnosti za svet danas, i upravo oni će u najvećoj meri oblikovati budućnost u 21. veku“.

Odmah posle septembraske posete Pekingu, savetnik za nacionalnu bezbednost Suzan Rajs je tvitovala kako „većinu međunarodnih izazova nije moguće efektivno rešiti bez koordinisanog rada SAD i Kine“. To nije samo diplomatska kurtoazija već ključni indikator činjenice da takav pogled na svet preovladava kod kreatora američke spoljne politike. Dominantni stav u Vašingtonu je da će SAD i Kina na kraju morati da plivaju zajedno ili će zajednički potonuti i za sobom na dno povući dobar deo ostatka sveta.

Ako dve sile uspeju da srede međusobne odnose i da ostvare efektivnu saradnju, sve će biti u redu; ako ne uspeju, onda će naredne decenije biti teške gotovo svima.

Takav pogled na svet ima uporište u teorijama stručnjaka. On pretpostavlja da se rastuće sile (sada, kao i u prošlosti) suočavaju sa jasnim izborom kad se suprostavljaju postojećem svetskom poretku, koji su kreirale prethodne generacije velikih sila. One mogu da se postojećem poretku prilagode ili da pokušaju da ga promene. Vodeći se tom logikom, Vašington se trudi koliko god može da Kinu usmeri ka prvom rešenju, istovremeno se pripremajući da amortizuje eventualnu štetu koja će nastati ako Kina ipak odabere drugo. Iiše od dve decenije SAD se u odnosima prema Kini vode tom logikom.

DVE NEPRIVLAČNE OPCIJE

U eseju napisanom za magazin Nacionalni interes leta 2007. skretali smo pažnju na opasnost od neadekvatnosti ovakvih akademskih teorija, kao i na to da je cela perspektiva koja iz njih proizilazi potpuno pogrešna. Teoriju smo potkrepili time da sve rastuće sile, posebno Kina, neće pokušavati da izazovu postojeći svetski poredak u kojem Amerika ima glavnu ulogu niti će pokušavati da mu se prilagode, jer im nijedna od ove dve opcije ni iz dalka ne izgleda privlačno. Zašto bi kineska vlada prihvatila liberalni sistem, čije vrednosti su dobrim delom nekompatibilne sa njenim unutrašnjim i spoljnim intersima? I zašto bi se, sa druge strane, konfrontirala sa najbogatijom i najmoćnijom zemljom na svetu i sa gomilom njenih takođe moćnih i bogatih saveznika. Videti Kinu primoranu da se odluči između dve neprivlačne opcije značilo je previše ozbiljno shvatiti puko akademsko teoretisanje ili, još gore, pogrešno tumačiti ponašanje rastućih sila.

Ako pogledamo unazad na ovaj lažno nametnuti izbor, primećujemo da su se sile u nastajanju ipak odlučile da izgrade „svet bez Zapada“, koji „zaobilazi“ postojeći svetski poredak. Imajući uvid u sve indikativnije činjenične pokazatelje, bivalo je sve jasnije da se rastuće sile radije odlučuju za produbljivanje međusobnih ekonomskih, političkih, pa čak i bezbednosnih veza. Istrajavajući na tom putu, sve više je slabila relativna povezanost između njih i liberalnog, zapadocentričnog međnarodnog sistema. Ova tvrdnja se mnogima činila neodgovarajućom, najviše zbog duboko ukorenjenog debelog precenjivanja bogastva, snage i privlačnosti postojećeg liberalnog poretka.

Sada, sedam godina kasnije, „svet bez Zapada“ postao je potpuno očigledan. Ključno pitanje međunarodne politike danas nije da li će Peking – zadovoljan, podstaknut ili čak primoran – pristupiti postojećem međunarodnom poretku. Niti je to pitanje američko-kineskog spiralnog kretanja ka trećem svetskom ratu iako sa rasplamsavanjem nadmetanja u raznim oblastima tradicionalni analitičari, koji još uvek razmišljaju u pomentim prilagođavanje/izazov kategorijama, pogrešno vide konflikt kao jedini mogući ishod. Umesto toga, danas imamo ujedinjene napore rastućih sila da izgrade paralelnu multilateralnu arhitekturu, koja zaobilazi liberalni poredak i koja će najverovatnije funamentalno preoblikovati međunarodnu politiku i ekonomiju.

top102014

ALTERNATIVA BRETON-VUDSKIM INSTITUCIJAMA

Poslednji i najupečatljiviji primer ovakvog razvoja događaja je otvaranje nove Azijske banke za infrastrukturna ulaganja (AIIB), čiji cilj je da bude alternativa breton-vudskim institucijama, Svetskoj banci i MMF, kao i njihovoj regionalnoj filijali Azijskoj razvojnoj banci. Ideja o osnivanju AIIB potekla je iz Pekinga, i ta banka će verovatno ostati čvrsto pod kineskom kontrolom. Indija i 20 drugih zemalja u razvoju već su stavile svoje potpise na osnivački ugovor.

Ali AIIB je samo jedna od mnogih međunarnodnih institucija u nastajanju koje zaobilaze zapadni svetski poredak i koje su mu, sudeći po skorašnjem iscrpnom istraživanju ovih trendova, „komplementarne ili paralelne, ređe onakve da ga otvoreno izazivaju“.

Drugi primeri uključuju političke organizacije poput Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), BRIKS, razvojnih projekata poput kineskog puta svile i ekonomskih udruženja, kao što je Sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo (RCEP). I to nije kraj ove liste.

Jesu li ove institucije savršena zamena za međunarode institucije liberalnog svetskog poretka, u kojima dominira Zapad? Nisu, ali zašto bismo očekivali da će biti savršene? Da li su one već sada toliko velike i uticajne kao one svetske institucije kojima dominira Zapad u pojedinim slučajevima i duže od 50 godina? Naravno da nisu, ali u većini slučajeva to nije osujetilo njihovu sposobnost da privuku kritičnu masu država članica.

Nije pitanje da li ove institucije mogu da zamene osnovne postulate na kojima je izgrađen globalni poredak, već da li se one razvijaju u određenom pravcu sa krajnjim ciljem da u narednih desetak godina postanu ozbiljna alternativa. Mislimo da je odgovor na ovo pitanje, bez ikakve sumnje, odlučno i već dokazano „da“. Ovaj „svet bez Zapada“ stigao je mnogo brže nego što su mnogi očekivali, ubrzan naglom mešavinom postojećih i nadolazećih faktora izazvanih svetskom ekonomskom krizom, koja je samo ubrzala „uzdizanje nezapadnih zemalja“, koje je i pre nje uzimalo maha.

SAD su izgubile dragoceno vreme i sada moraju nabrzinu da promene svoje intelektualne nosače. Najvažniji će biti prvi korak, a to je razbijanje iluzije o lažnom dihotomijskom okviru, koji rast Kine vidi ili kao nezaustavljivi trend, koji će na kraju završiti uklapanjem u preovlađavajući sistem, gde bi bila „odgovoran učesnik“, ili u direktnom izazivanju globalnog poretka, verovatno i kroz rat širokih razmera. Male su šanse da će se bilo šta od ovoga dogoditi u narednoj deceniji, i percepcija ovih ishodišta kao jedinih mogućih izlaza iz postojećeg stanja je samo ubrazla pojavu „sveta bez Zapada.

Američki stratezi će takođe morati da priznaju da je liberalni međunarodni poredak, o čijoj odbrani često pričaju, zapravo više odraz njihovih želja nego realnost. Ovim nikako ne želimo da umanjimo značaj izgradnje otvorenog međunarodnog sistema baziranog na poštovanju pravila, već da ukažemo na to da takav sistem jedva i da postoji osim u manjim geografskim celinama ili problematičnim regionima.zapad

ODGOVOR SAD U TRI TAČKE

Velika američka misija za 21. vek nije da osnaži ili renovira plahovitu svetsku arhitekturu, već prvenstveno da nastavi sa stvaranjem sopstvene arhitekture, što i jeste put koji je sledila do sada. Kako nezapadni deo sveta počinje da igra sve važniju ulogu u međunarodnoj politici, Vašington više ne može da se oslanja na ostatke institucija nastalih posle Drugog svetskog rata, koje su stare više od pola veka. Preduzimljivost u pogledu postizanja velikih dogovora nam je neophodna ukoliko hoćemo da pariramo remetilačkim inovacijama, na kojima rade rastuće sile. U međuvremenu, SAD će morati dobro da razmisle o načinu na koji će se postaviti prema nezapadnim institucijama. Do sada je Vašingtonu i saveznicima bilo lako da odbace organizacije poput BRIKS i ŠOS kao nekoherentne i neuticajne. Ali ovakvo ponašanje više nije moguće budući da rastuće sile gomilaju sve veći uticaj i moć.

Kao odgovor na ovo, Vašington bi morao da radi na sledećem.

Prvo, da se pomiri sa razvijanjem nezapadnih inicijativa, koje mogu biti komplementarne sa američkim interesima. Nije svaka kineska organizacija obavezno i pretnja interesima SAD, i stoga nije dobro za Vašington da uvek stoji na putu pekinških nastojanja da se ekonomski i bezbednosno povežu sa trećim zemljama.

Drugo, kada SAD zaista odluče da se suprostave kineskim inicijativama, trebalo bi to da urade javno i da učine da svima bude kristalno jasno zbog čega to rade. Glasine o prikrivenom američkom lobiranju protiv AIIB samo su prekrile velom tajnosti legitimnu zabrinutnost Obamine administracije i napunile medije izveštajima o beskompromisnoj američkoj opstrukciji. Bilo bi bolje da sledeći put američki zvaničnici objasne strategiju i stanu iza nje. Govoreći o konkretnom slučaju, tu strategiju podržava i veliki broj regionalnih lidera, uključujući Australiju, Japan i Južnu Koreju.

Treće, trebalo bi razmotriti mogućnost da se ove organizacije preoblikuju iznutra. Peking je već navikao da, bušeći organizacije iznutra, nastoji da im promeni pravac kretanja ili da ga po potrebi uspori. Vašington bi sa saveznicima trebalo da čini isto to, čak i sa organizacijama poput ŠOS, koje mogu biti potencijalno ranjive.

Na kraju, Vašington bi morao da bude spreman da se uhvati ukoštac putem institucionalnog pregovaranja i nadmetanja. Uzdizanje nezapadnog sveta bi trebalo da odloži uporno posthladnoratovsko istrajavanje na projektu globalno prihvaćenog i legitimnog liberalnog poretka. Umesto toga, Amerika bi trebalo da nastoji da izgradi i proširi mreže ekonomskog i političkog liberalizma tamo gde se ukažu najbolje šanse za tako nešto, onda kada se one ukažu. To podrazumeva čvršću saradnju sa državama koje dele naše stavove i odricanje od retorike da SAD ne mogu da reše velike probleme bez saradnje sa Kinom i drugim rastućim silama. U pojedinim slučajevima, recimo po pitanju klimatskih promena, to može biti istina ako na stvar gledamo kroz brojke, ali najčešće to ipak nije slučaj.

Tomas Kun nas je davno naučio da paradigme teško umiru. Nadajmo se da će u ovom slučaju očigledno pojavljivanje nezapadnog sveta biti poziv na uzbunu i znak da je kucnuo čas da izmenimo način na koji smo tradicionalno poimali izazove sa kojima će se suočavati rastuće sile. SAD ne mogu tek tako da sede i čekaju da se Kina pridruži liberalnom svetskom ustrojstvu ili da ga izazove, dok Peking za to vreme polako gradi alternativni poredak.

Nazen Barma je asistent profesora za poslove nacionalne bezbednosti u postdiplomskoj Mornaričkoj akademiji. Eli Retner je viši saradnik i zamenik direktora azijsko-pacifičkog bezbednosnog programa u Centru nove američke bezbednosti (CNAS). Stiven Veber je profesor na Univerzitetu Kalifornija (Berkli) na katedri političkih nauka i u školi za informacije.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The NationalInterest

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u