PACOV NA BALKANU

MILAN DAMJANAC Potrebna nam je neka pobeda kako bismo ukinuli ovaj rezervat straha i...

MILAN DAMJANAC

Potrebna nam je neka pobeda kako bismo ukinuli ovaj rezervat straha i ponovo postali narod i država

Ruski fiziolog i psiholog Ivan Pavlov davne 1901. sproveo je eksperiment nad psima, koji je potvrdio postojanje uslovnog fiziološkog refleksa. Naime, utvrđeno je da pas reaguje na hranu na određeni način. Zapravo, utvrdio je da se reakcija na hranu kod psa može preslikati na nešto drugo ukoliko se to drugo poveže sa hranom. I tako je, nakon dosta truda, stalno udarajući u zvonce pre donošenja hrane uspeo da stvori poželjno ponašanje kod samog psa. U ovom slučaju to je bilo ono ponašanje koje omogućava da se pas ponaša kao da će jesti svaki put kad čuje zvonce. Dakle, pas je naučio da je značenje zvuka zvonceta – hrana.

Godine 1920. Džon Votson izveo je vrlo kontroverzan eksperiment nad devetomesečnom bebom. Naime, istražujući strahove deteta, Votson je zaključio da dete ne reaguje strahom na različite igračke koje su zapravo predstavljale replike životinja. Dete je čak želelo da se igra tim igračkama. Međutim, Votson je uspešno uspeo da nauči dete strahu. Naime, kad god bi dete pokušalo da uzme igračku, Votson je proizvodio snažne zvuke koji su plašili dete. Tako je dete naučilo da se plaši istog trenutka kada bi primetilo neku igračku iako zvuk nije prisutan. Dete je, dakle, steklo emocionalni refleks koji se javlja svaki put kada se ponovi nadražaj koji je izazvao strah.

Ovakav eksperiment, samo nad daleko većim procentom stanovništva, danas zapravo predstavlja marketing. Kako stvoriti potrebu za nečim za čim ne postoji potreba, kako stvoriti nesigurnost i strahove i kako stvoriti utisak da nam samo taj proizvod koji se reklamira otklanja strah. Ova manipulacija svešću je u Srbiji dobila neslućene razmere, te smo mi danas zapravo poligon za vršenje eksperimenata.

NACIONALNO I STRAH

Većina ljudi prilično uplašeno reaguje na pomen prideva „srpski“. To povezivanje termina „srpski“ sa svim negativnim stvarima koje nam mogu pasti na pamet uzelo je toliko maha da zapravo mi reagujemo na isti način na bilo kakvu naznaku pominjanja ovog termina. Na primer, reakcija na bilo šta napisano ćirilicom je takođe refleksna. Naša prva predrasuda i refleks na nekoga ko piše ćirilicom je da je u pitanju neko ko je zaostao i retrogradan, nacionalista, patrijarhalan sa nižim stepenom obrazovanja, dok je prva asocijacija na latinicu progresivnost, tolerancija, stil i visoko obrazovanje. Toliko su nas dugo plašili da smo stekli naviku da se plašimo i sopstvene senke.

pavlovljevpas02Bilo šta što nosi čak i minimalne naznake nacionalnog obeležja ili nacionalne kulture izaziva strah, kao simbol stradanja i nesreće. Stoga se svaka tema koja je deo kulturnog i nacionalnog identiteta mora prikazati u anacionalnoj ili indiferentnoj vizuri kako bi mogla da bude opravdana i zatim prihvaćena. Bilo kakva vest o SPC izaziva bujicu negativnih emocionalnih reakcija u samom čoveku, a da ne pominjemo pozivanje na nacionalni identitet. To se može lako primetiti ukoliko se prate srpski mediji.

Gotovo svi sportski komentatori koriste izraz „naša reprezentacija“, „igrači Srbije“, „Srbija je u posedu lopte“, dok za strane reprezentacije koriste izraze „italijanska reprezentacija“, „Italijani su u posedu lopte“ i tome slično. Takođe, interesantno je da se izraz „Srbin“ i -„Srpkinja“ povezuje sa nečim anahronim i zastrašujućim za razliku od nacionalne odrednice bilo koje nacionalne manjine.

Tako je naprasno problem ukoliko neko izjavi da je Srbin, a da to istovremeno ne opravda nekom izjavom koja zapravo ima za cilj da ublaži njegovu izjavu. To obično zvuči tako da se naglašava da, iako neko jeste Srbin, on „nije Srbin kao…“, a kad se navodi da je neko patriota, i to se takođe objašnjava na isti način – pravdanjem („jesam patriota, ali u onom pozitivnom smislu…“).

SAMOKAŽNjAVANjE BRŽE OD KAZNE

Ovo samo pokazuje koliko je srpski identitet temeljno razgrađivan godinama putem medija i kako smo od ponosnog naroda došli na nivo uplašene mase, koja se boji da pomene i pridev „srpski“ u rečenici ako to nije nešto negativno (prihvatljivo je reći: „srpska posla“, „takvi smo mi Srbi“, „Srbi su proklet narod“), a to je sve produkt sistema kazne i nagrade. Potrošač ili zamorče – a to smo mi – biće kažnjen ako loše reaguje na eksperiment, a ukoliko postigne željenu promenu, biće nagrađen. Iz toga sledi da je neko imao za cilj to da na pomen termina „Evropska Unija“, „evropske vrednosti“, „Vojvođani“, „Jugosloveni“ izazove pozitivnu reakciju kod prosečnog Srbina, dok bilo kakav pomen termina „srpski“ ili ičeg vezanog za taj termin treba da proizvede negativnu reakciju.

Ako budemo loši, bićemo kažnjeni. Problem je u tome što je i sama kazna uslovni refleks. Počeli smo sami da se kažnjavamo brže i snažnije ukoliko samo pomislimo na nešto što ilazi iz okvira onoga što smo učili. Tako zapadne sile, koje mi nazivamo „zapadni prijatelji“, prestaju da budu spoljnji regulator ponašanja koji kažnjava, i postaju unutrašnji regulator ponašanja. Oni se sada nalaze unutar nas, te mi sami vršimo ulogu okupatora – ne treba nam da okupator bude i fizički prisutan.

pavlovljevpas03Tako mi opominjemo i sebe i jedni druge, ponavljamo strahove da će stići nekakva mitska sila koja će nas uništiti, i to ne zato što smo pokušali da se oslobodimo, već zato što smo ponovo nešto zgrešili. Mi smo oduvek sami sebi krivi i konstantno tražimo način da objasnimo sebi kako smo zaslužili i sami proizveli sve što nas je snašlo. Time održavamo živim ulogu samokažnjavajućeg regulatora u sebi.

Zašto je to važno? Zato što je alternativa daleko bolnija. Nećemo valjda da priznamo sebi da smo izgubili rat i da smo okupirani? Da smo živeli u zabludi? Da nismo mi krivi za ono što nam se dešava i da nije primer mentalnog zdravlja nastojanje da nam „Đura oprosti što nas je tukao“?

Kad pomislimo nešto što se kosi sa naučenim obrascima ponašanja proizvedenih medijskom manipulacijom, bivamo kažnjeni ozbiljnim naletima sramote, straha i poniženja. Zato i živimo u konstantnom strahu, svuda zamišljajući opasnosti koje nam prete. Zato i verujemo da je bolje da tiho nestanemo nego da se borimo. Sa druge strane, ako budemo dobri i radimo kako nam se kaže i izbegnemo ove „nacionalne“ nadražaje, bićemo nagrađeni. Verovatno tapšanjem po glavi i koskom. Samo još nedostaje da zalajemo.

Međutim, dobra vest je da se svaka naučena reakcija zaboravlja onda kad se par puta osmelimo da uradimo nešto čega se plašimo, a kazna ne stigne. Tako ćemo se konačno osloboditi unutrašnjeg regulatora i okova kojima smo sami sebe okovali kako bismo odmenili okupatora. Dakle, potrebna nam je pobeda kako bismo ukinuli ovaj rezervat straha i ponovo postali narod i država.

Politika
Pratite nas na YouTube-u