ODGOVOR LATINKI PEROVIĆ (2) ILI O SRPSKIM „LIBERALNIM“ KOMUNISTIMA

MILO LOMPAR Kako se odigrao – i kod Latinke Perović – prelazak sa pozicija...

MILO LOMPAR

Kako se odigrao – i kod Latinke Perović – prelazak sa pozicija komunističke levice na pozicije zapadnih (američkih) interesa?

No, njene teze o krizi levog totalitarizma, koja se očituje u vreme pisanja Filosofije palanke, mogu nas odvesti važnom pitanju: kako se odigrao – i kod Latinke Perović – prelazak sa pozicija komunističke levice na pozicije zapadnih (američkih) interesa? U kojim slojevima čovekove duše biva prevaziđen sukob potpuno suprotnih vrednosnih i političkih sistema? To je pitanje o subjektivnom transferu komunističkih u zapadna (američka) uverenja: „Ovi ponovo rođeni intelektualci“ – piše Fransis Stonor Saunders u knjizi Hladni rat u kulturi ( Beograd, 2013) – „u svojoj potrazi za nečim čime će zameniti istorijske apsolute koji su ih tako apsolutno izdali, pronašli su odgovor u ’ Americi ’ , ili, površnije, u ’ amerikanizmu ’ .“

Ali, sámo pitanje ima i svoj objektivni momenat: da li postoji neki splet spoljašnjih i organizovanih aktivnosti koje obezbeđuju uslove za ovaj prelazak na drugu obalu ideološke i vrednosne reke, olakšavajući čoveku sámo prelaženje? Odgovori na ova pitanja omogućavaju uvid u komparativnu dimenziju naše istorijske situacije. Jer, oni ocrtavaju komparativni momenat kao ono što osvetljava činjenicu da su nekadašnji komunistički funkcioneri (nekadašnji komesari) tako neproblematično i gotovo samorazumljivo postali sekularni sveštenici zapadnih (američkih) interesa.

Od odlučujućeg je značaja shvatiti da postoji prelazno područje. Osnovna transformacija – u evropskim razmerama – odigravala se na putanji na kojoj „konzorcijum koji je stvorila CIA… bio je skriveno oružje u hladnom ratu Amerike, oružje koje je, na polju kulture, imalo velike posledice“. Jer, u „bici za umove ljudi“, kako je nazivana ova dimenzija hladnog rata, „članstvo ovog konzorcijuma činila je odabrana grupa bivših radikala i intelektualaca levičara čija se vera u marksizam i komunizam raspala posle dokaza o staljinističkom totalitarizmu“. Upravo neke od tih ljudi – kao što su Artur Kestler, Ignacio Silone, Bertram Volf – krajnje afirmativno izdvaja Latinka Perović.

TITOIZAM KAO PRELAZNO PODRUČJE

U našim istorijskim okolnostima, ulogu razočaravajućeg činioca odigrao je sukob sa Informbiroom, jer je on otvorio naša ideološka vrata za odbacivanje staljinizma, za prepoznavanje krize u komunističkom pokretu i za oblikovanje ideologije demokratskog (nekomunističkog) socijalizma. Tako je Marko Nikezić kazao kako je rano počeo da se ideološki otrežnjuje i odučava od komunističkog gledanja na stvari: „Ja sam počeo rano da se odučavam. Neke stvari gledajući u ratu, a neke posle rata, pogotovo boravkom u Americi.“ Titoistički poredak pojavio se, dakle, kao istorijsko prelazno područje koje treba da odvede u svet zapadnih (američkih) interesa, dok su najizrazitiji predstavnici takvog istorijskog kretanja – po jednom mišljenju koje Latinka Perović sa odobravanjem navodi – bili srpski „liberalni“ komunisti.

Odlučujući momenat je – i u evropskoj i u našoj situaciji – odbijanje radikalnog disidentstva, jer je ono značilo potpuno napuštanje usvojenog (komunističkog) sveta ideja i vrednosti. Tako je preostalo samo područje nekomunističke levice – sa svojom idejom demokratskog socijalizma – kao prelazno područje između komunističkog i zapadnog (američkog) sveta. Upravo su afirmacije ovog sveta ideja i vrednosti, kao momenta odvajanja od komunističkog sveta i kao istovremeno prihvatljivog prelaznog područja koje vodi drugom svetu ideja i vrednosti, bile predmet mnogih nastojanja u hladnom ratu u kulturi u pedesetim i šezdesetim godinama XX veka: „elementi vlasti su“ – veli Fransis Saunders – „sve bolje razumevali i podržavali ideje onih intelektualaca koji su se razočarali u komunizam, ali su još uvek bili verni idealima socijalizma.“ Brojne novčane i propagandne aktivnosti CIE – koje su dopirale i do podrške knjigama Milovana Đilasa – bile su usmerene i ka afirmaciji područja u kojem se nalaze ideje nekomunističke levice i demokratskog socijalizma. U skladu sa afirmacijom ovih ideja, Marko Nikezić pozitivno ocenjuje – krajem osamdesetih godina dvadesetog veka – Milovana Đilasa: „On je danas jedna od najtrezvenijih ličnosti, koja stoji na pozicijama umerenog, zapadnog socijalizma.“

Tom prelaznom području bio je simultan i korelativan – kaže Fransis Saunders – titoizam. On je istorijski obeležavao to neophodno prelazno područje u odnosu na komunizam, jer je on obezbeđivao relativan a ne potpun otklon od komunizma i, štaviše, on je sistematski onemogućavao i obesmišljavao radikalno disidentstvo. Do čega to dovodi? „Tradicija radikalnog disidentstva“ – poentira Fransis Saunders – „u kojoj su intelektualci preuzimali na sebe da istraže mitove, ispituju ovlašćenja institucija i remete samozadovoljstvo moći, ukinuta je u korist podrške ’američkom stavu’ .“ To je prelazno područje u kojem se pojavljuju i srpski „liberalni“ komunisti: kako su to bili ljudi u forumima, oni mogu biti shvaćeni kao jedan od vladajućih kartela. Otud mogu biti analogon onim nekomunističkim (levičarskim) grupama koje su postale „kartel u intelektualnom životu Zapada, kao što je to komunizam bio nekoliko godina ranije (a u njemu su bili mnogi isti ljudi)“. Isti ljudi prelaze, dakle, put od komunističkog kartela do kartela demokratskog socijalizma. Taj proces su – u evropskoj situaciji – „odobrile moćne ustanove“, američke, poput CIA, i svakako da su mu „pomagale“. Put demokratskog socijalizma otkriva se u svojoj suštini – s obzirom na to ko ga podržava i njime upravlja u zapadnom svetu – ne kao socijalistički nego kao američki put: kao put koji postepeno dovodi do apologije američkih interesa.

dobricatito

IDEJA EVROKOMUNIZMA

Srpski „liberalni“ komunisti, prešavši označeni put, nastoje da očituju „američki stav“. To je ključno prelazno područje. Jer, ideja demokratskog socijalizma obezbeđuje kontinuitet levičarskih tradicija, olakšava čovekovo putovanje na drugu obalu ideološke reke, pošto sam prelazak ne izgleda kao drastičan, ali – istovremeno – omogućava i unutrašnju kontrolu samog levičarskog jezgra. Sve to ne obezbeđuje disidentska pozicija, pošto ona ozbiljno zahteva onaj svet vrednosti i ideja koji može dovesti i do kritike zapadnog (američkog) sveta. Otud je osnovni napor CIA – beleži Fransis Saunders – podrazumevao onemogućavanje kritike američkog shvatanja sveta i američke politike sa stanovišta demokratskog socijalizma ili, pak, njeno svođenje na ritualne i nedelotvorne moduse.

Unutar prelaznog područja, koje baštini razuđene i raznorodne ideje demokratskog socijalizma, pojavljuje se stapanje ideoloških i kulturnopolitičkih momenata. Ako u temelju istorijskog kretanja raspoznamo neutaživu volju za moć, kao trajnu nastrojenost ka podvlašćivanju i korišćenju ljudi i dobara, kao neograničeno ovladavanje ogromnim prostorima, onda se kulturnopolitičke konstrukcije – zapadna kultura, istočna kultura, muslimanski svet – pojavljuju kao kulturni stadijumi ovog neprestanog vrela volje i moći. Jer, u njima su sadržani razvijeniji i istančaniji oblici neukrotive volje za potčinjavanjem, iskorišćavanjem i vladanjem. Svakako da oni obuhvataju mnogo šire područje od ideoloških stadijuma koji se u njima obrazuju. To bi nas moglo navesti na pomisao da unutar ideoloških stadijuma jednog vremena i područja dolazi do neosvešćenog stapanja kulturnopolitičkih i ideoloških činilaca. Tek u času razlaganja samog ideološkog stadijuma dolazi do diferenciranja činilaca koji su u njima igrali znatnu ulogu.

Tako su izraziti kritičari komunizma u nas, u času radikalne kritike lenjinizma, u 1981. godini, pledirali za iskustvo evrokomunizma: „šta je drugo savremena ideja evrokomunizma“ – pisao je Nikola Milošević – „ako nije neka vrsta napora da se u okvirima marksističke ideologije teorijski socijalizam rehabilituje na račun onog političkog?“ Ovo sagledavanje evrokomunizma ostaje, dakle, potpuno ukotvljeno u ideološki i teorijski horizont njegove pojave, sasvim ostavljajući po strani kulturnoistorijsko tle na kojem nastaje ideja evrokomunizma. U takvom osvetljavanju stvari pojam demokratije sumpsumira pojam zapadnih interesa do neprepoznatljivosti, jer ideološki pojam (zapadna demokratija) – postavljen kao razrešenje društvenih protivrečnosti – odvodi neproblematičnom usvajanju zapadnih (američkih) interesa. Tako – u 1977. godini – „Mića Popović jedinu šansu ovome svetu vidi u evrokomunizmu. On veruje u Berlinguera.“

Oni, pak, koji su bili skloni kulturnoistorijskom osvetljavanju evrokomunizma, poput Dimitrija Bogdanovića i Dejana Medakovića, osetili su – još u 1977. godini – da pomeranje na ideološkoj ravni, kao pomeranje od realnog socijalizma ka evrokomunizmu, nije samo jedno ideološko i teorijsko kretanje nego je istovremeno i pomeranje ka razuđenijim oblicima istorijske egzistencije čitavih naroda i tradicija: „Stvara se grupacija latino-katoličkog komunizma. Gledano ideološki, oni su sve oštrije suprotstavljeni istočnoj varijanti ove ideologije.“ Kulturnoistorijski usmereni posmatrači političke pozornice osetili su, dakle, igru kulturnopolitičkih sila ispod ideološke površine društvenih sukoba: „Istočni komunizam kuca na vrata Evrope, a zapadni komunisti mu suprotstavljaju svoju varijantu i glasno podvlače razlike.“ Usled stapanja ideoloških (parlamentarna demokratija) i kulturnopolitičkih (zapadni svet) sadržaja došlo je do neosvešćenog stapanja zapadnih vrednosti i zapadnih interesa u kritičkoj interpretaciji komunizma u nas.

DEMOKRATIJA NASUPROT STAVA SAD

Tako se unutrašnji sukob unutar naših opozicionih orijentacija odlagao do pada Berlinskog zida. U času kada komunistička levica odlazi u ropotarnicu istorije, odjednom prepoznajemo kako demokratska načela, koja su toliko prizivana u kritici komunizma, nisu od presudnog značaja, jer se pojavljuju kao obrazina za neprestano promovisanje zapadnog (američkog) stava. Sukob je, dakle, posledica neosvešćenog poistovećivanja demokratskih vrednosti i zapadnih (američkih) interesa. To poistovećivanje nije bilo samo nehotično i spontano nego je i važan plod brižljivo organizovanih i izvedenih operacija koje je na nekomunističkoj levici evropskog sveta izvodila CIA. Sámo poistovećivanje je rukovodno načelo svakog političkog ponašanja srpskih „liberalnih“ komunista i u decenijama posle pada Berlinskog zida.U tom smislu je karakteristično nastojanje Latinke Perović da – u 2010. godini – obezvredi ideju radikalnog disidentstva: „Pa disidenti su bili i Vojislav Šešelj i Vojislav Koštunica!“

Kada se zapadni (američki) stav – kao pri raspadu titoističke Jugoslavije, usled geopolitičkih ciljeva – bude razišao sa demokratskim idejama i ponašanjem, onda je – u našim okolnostima – unutar pređašnjih kritičara komunističkog totalitarizma nastala diferencijacija: dok su mnogobrojniji postali sekularni sveštenici usled apologetskog odnosa prema američkom stavu, dotle su malobrojni – u skladu sa vernošću demokratskim načelima – ostali na poziciji disidenta u odnosu na zapadni (američki) stav. Oni su podelili sudbinu – u evropskoj situaciji – onih „liberalnih internacionalista, zainteresovanih za ideju Evrope ujedinjene oko svojih unutrašnjih načela, a ne prema strateškim interesima Amerike“. Jer, što se tiče ovih liberala, „u Vašingtonu su smatrali da nisu ništa bolji od neutralista“, pa su – veli Fransis Saunders – „CIA i Odbor za psihološku strategiju dobili… konkretno uputstvo da ’ navode medije i programe u pravcu uništavanja ’ ove naročite jeresi“. Istovetan status jeresi dobili su oni delovi kritičke inteligencije koji su zastupali liberalna, demokratska i nacionalna načela u našim prilikama.

Kako su se interesi srpskog naroda našli na udaru zapadnih (američkih) interesa i kako je došlo do osobenog stapanja komunističkih i nacionalističkih elemenata u vladajućem režimu devedesetih, svakako da je bio olakšan put kritici režima devedesetih iz perspektive potonjeg sekularnog sveštenstva: posebno usled putanje koja je – u režimu devedesetih – vodila od komunizma ka nacionalizmu. Ali, ta kritika je imala posebnu povoljnost zbog toga što je zaklanjala putanju ideja na kojima je počivalo sadašnje sekularno sveštenstvo: te su se ideje, naime, prostirale u kretanju od komunizma ka amerikanizmu.

Tako je sudbina spontanih demokratskih nastojanja postala zapečaćena, jer su ta nastojanja – bez obzira što nisu pripadala režimu devedesetih – stajala nasuprot američkom stavu. Ako stvari osmotrimo iz komparativne perspektive, sámo pretvaranje komesara – iz redova srpskih „liberalnih“ komunista – u sekularno sveštenstvo ima svoj kontinuitet u neprestanoj apologiji američkog stava: skrivenoj u demokratsku obrazinu do pada Berlinskog zida; neskrivenoj usled odbacivanja demokratskih racionalizacija posle pada Berlinskog zida.

latinkacedavuk

DOBRICA ĆOSIĆ I LATINKA PEROVIĆ

Tako su se demokratska načela, ideje i forme pokazali kao oblik ideološke racionalizacije, jer su omogućili neprestano i postepeno suspendovanje demokratskih sadržaja iz naše javne svesti. U tom procesu sekularno sveštenstvo – u oblicima bezuslovnog prihvatanja zapadnog (američkog) stava – sebe određuje kao arbitra demokratskih tokova u našoj zemlji. To je duboko diskriminatorsko nametanje javne ekskluzivnosti. Jer, ni je ni normalno ni demokratski da bilo ko bude privilegovan kao reprezentant evropskih vrednosti. Kada pravo na to polažu samo neke stranke i pojedinci, kada samo njihovo poimanje evropskih vrednosti treba da bude obavezujuće, onda je to direktna opasnost za demokratiju. Sasvim je prirodno da postoje oni koji sumnjaju u ovako odabrani cilj, posebno u način na koji je odabran. Jer, to je znak demokratske i kritičke svesti. Sumnja je autentično evropski pojam.

Između Dobrice Ćosića i Latinke Perović postoji paralelizam u ideološkoj ravni: očituje ga gotovo istovremeno postojanje – prvo – u komunističkim i – potom – u demokratskim uverenjima. No, ne postoji njihov paralelizam u kulturnopolitičkoj ravni. Kod nje se, naime, pojavljuje zapadna (američka) redakcija postjugoslovenske konfiguracije, u kojoj se bezuslovno prihvata neutralisanje (poništavanje) srpskih nacionalnih prava: bilo u engleskoj („jugosfera“) bilo u nemačkoj (habzburška konstanta) artikulaciji. Kod njega se, pak, odbrana srpskih nacionalnih prava odvija pozivanjem na ideološku (demokratsku) legitimaciju koja više nije delotvorna. Jer, ta legitimacija se razilazi sa zapadnim (američkim) interesima koji počivaju u kulturnopolitičkoj ravni. Nije slučajno da su oboje ostali verni jugoslovenskom stanovištu: ona prihvata srpsku podređenost u tom izboru, dok on apeluje na srpsku ravnopravnost. U oba slučaja, na delu je odbijanje da se prihvati odlučujuća konsekvenca usvajanja srpskog stanovišta: koja je to konsekvenca?

U filmu Sunčanica Nikite Mihalkova, koji je nastao po motivima proze Ivana Bunjina, pobeđeni carski oficiri predaju se – na Krimu – Crvenoj armiji: razoružani tumaraju po logoru i sve vreme postavljaju važno pitanje: koliko sam kriv zbog ovog što se dogodilo? To pitanje je gotovo lajtmotiv mnogih ruskih zagraničnih pisaca. Mihalkov – koji je potomak komunističke ruske tradicije – osetio je koliko je važno da se takvo pitanje postavi: u času kada rat u Ukrajini pokazuje dramatične razmere poraza Sovjetskog Saveza.

Osim Tanasija Mladenovića, koji je rekao kako „smo mi srpski komunisti izdali srpski narod“, ne znam da je bilo koji komunistički funkcioner osetio potrebu da progovori o sopstvenoj krivici zbog sloma režima koji su sami i bez ograničenja oblikovali pola veka. Nisu to učinili ni Dobrica Ćosić ni Latinka Perović. Oni su odmah počeli pronalaziti krivce mimo sebe i naporedo ocrtavati istu neprelaznu liniju u odnosu na srpsko stanovište: Dobrica Ćosić je – 1989. godine – objavljivao spremnost da se ponovo bori protiv četnika, dok je Latinka Perović – 2008. godine – lakonski ustvrdila da su u slomu titoističke Jugoslavije pobedili – nota bene – „četrdesetosma i Ravna gora“. Otud je Dobrica Ćosić predlagao da platforma nacionalnog pomirenja bude demokratija, dok je Latinka Perović predlagala „Evropu“: kao da država koju su srušili 1945. godine nije bila balkanska (evropska) demokratska država.

Sve to pokazuje kako nisu imali nikakvu spremnost da prihvate odlučujuću konsekvencu koju donosi srpsko stanovište: platforma nacionalnog pomirenja treba da bude ispunjena sadržajima krivice – kao lične krivice. U mojoj knjizi je iznet takav predlog: on ne obuhvata samo unutrašnje podele u srpskom narodu nego i sve sukobljene narode u raspadu titoističke Jugoslavije. Takav predlog je saopšten uprkos postojanju sasvim pesimističke procene njegove ostvarljivosti.

Nastaviće se

Oprema i međunaslovi Novi Standard

Pečat

ODGOVOR LATINKI PEROVIĆ (1) 

Kultura
Pratite nas na YouTube-u