NIKOLA VRZIĆ: POLITIČKA POZADINA ĐINĐIĆEVOG UBISTVA ILI NEDOLIČNO O NEDOLIČNOM

Izazvao je i reakciju Čedomira Jovanovića, Zorana Živkovića, Žarka Koraća, Rajka Danilovića… na kakvu...

Izazvao je i reakciju Čedomira Jovanovića, Zorana Živkovića, Žarka Koraća, Rajka Danilovića… na kakvu oni još nemaju pravo

Svojim nečovečnim i zbilja teško shvatljivim likovanjem nad tragičnom pogibijom premijera Srbije Zorana Đinđića, Vojislav Šešelj je – makar i samo na čisto ljudskom nivou – prošle nedelje izazvao opravdano ogorčenje dobrog dela naše javnosti. Izazvao je i reakciju Čedomira Jovanovića, Zorana Živkovića, Žarka Koraća, Rajka Danilovića… na kakvu oni još nemaju pravo.

Nema sumnje da je Vojislav Šešelj, uoči tog 12. marta 2003, znao da se u Srbiji nešto sprema. Najavljivao je „krvavo proleće”, da će Jovica Stanišić i Sreten Lukić otići u Hag, a da će JSO biti rasformiran… Kako su se ove najave pokazale kao tačne, očigledno je da bi, za utvrđivanje pune istine o ubistvu premijera Đinđića, dragoceno bilo da Šešelj izgovori sve što o tome zna, i od koga je to saznao.

Zanimljiv je, međutim, jedan (prividni) apsurd koji ovdašnjoj javnosti izmiče, evo, već više od 11 godina. I Šešelj, ali i Jovanović i Živković, dakle oni koji bi sada Šešelja da vrate u zatvor kako bi tamo priznao političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića, potpuno su saglasni u svojoj osnovnoj tezi, koja se svodi na to da su Đinđića ubile patriote zato što je on bio izdajnik, to jest nekakav anacionalni modernizator Srbije. Ali kakav je to izdajnik bio čovek koji se borio za opstanak suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom, koji je pretio nezavisnošću Republike Srpske u slučaju da Kosovo bude oduzeto Srbiji, koji je otvoreno rekao da neće isporučivati generale koje bi Hag optužio po komandnoj odgovornosti i čak je Hagu odbio da preda naše vojne i policijske arhive koje je Tribunal tada potraživao? Zbog čega je – od Kosova do Haga – uostalom i ušao u ozbiljan sukob s našim zapadnim partnerima. I otuda pitanje: da li je Đinđić, zapravo, posle smrti načinjen izdajnikom da bismo lakše poverovali da su ga ubile patriote?

Zvanična istina ne pruža odgovor na pitanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, zahvaljujući tome, a sve vreme podupirući tu zvaničnu istinu, zvanični naslednici lika i dela Zorana Đinđića – od Jovanovića do Živkovića – već 11 godina tu političku pozadinu traže svuda gde im je to politički oportuno.

Ali, šta ako ta zvanična istina, sastavljena u vreme njihove vlasti, istini odgovara uglavnom samo utoliko što je Zoran Đinđić zaista ubijen 12. marta 2003? Milan Veruović, Đinđićev pratilac koji je i sam teško ranjen u atentatu, i potpisnik ovih redova objavili su pre nepuna tri meseca knjigu „Treći metak. Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića”, koja je do sada doživela već četiri izdanja. Na osnovu analize sudskih spisa, policijskih izveštaja i transkripata suđenja, tvrdimo da zvanična istina „ne počiva ni na materijalnim dokazima niti na svedočenjima neposrednih očevidaca, već je iskonstruisana na neodrživim veštačenjima i na brižljivo izatkanoj mreži priznanja i saradničkih svedočenja od kojih ni jedna ni druga ne mogu da opstanu u sudaru sa neporecivim činjenicama”.

Ova optužba je užasno teška, ali niko nas dosad nije demantovao, niti makar pokušao da uđe u argumentovanu polemiku. Ali pitanja svejedno ostaju. Čedomiru Jovanoviću, na primer, o pravoj prirodi njegovih odnosa sa vođama zemunskog klana, za koje je pod zakletvom ustvrdio da ih nikada nije posetio u zatvoru 2001, dok su suprotno ustvrdili i pripadnici zemunskog klana, i svedoci saradnici, i zatvorski čuvari, i tadašnji ministar policije i tadašnji zamenik četvrtog opštinskog tužioca… Zbog čega je UBPOK 2003. vodio istragu njegovih kontakata sa zemunskim klanom, i da li je on upotrebio svoj uticaj potpredsednika Vlade Srbije da tu istragu uguši? Zašto je, pošto je od predstavnika britanske obaveštajne službe dobio informaciju da zemunski klan priprema ubistvo našeg premijera, otišao na skijanje u Italiju? Zašto njegov potonji i dugogodišnji saradnik Nenad Milić, tada zamenik ministra policije, pošto je i sam dobio tu informaciju, nije naložio da se podignu mere obezbeđenja iako ga komisija Žarka Koraća označava kao osobu koja se time bavila?

Kao što ni Zoran Živković ne sme da izbegne odgovor na pitanje zašto je, kao premijer Srbije, naglavačke okrenuo državnu politiku koju je vodio Zoran Đinđić – od Kosova do Haga – iako ju je glasno podržavao dok je Zoran Đinđić bio živ? I zašto su i njih dvojica, i Žarko Korać, i Rajko Danilović… bili i ostali zagovornici zvanične istine, iako su imali ili mogli da imaju uvid u sav materijal u koji smo uvid imali i mi, a taj materijal govori nešto sasvim suprotno? I zašto su toliko poverenja poklonili onim policajcima od kojih je u osnovi zvanična istina i potekla, a koji su svesno i sa predumišljajem omogućili da se atentat kod hale Limes okonča Bagzijevim izlaskom iz zatvora? I kakva su njihova saznanja o ulozi britanskih i američkih struktura, čije smo tragove prisustva pronašli i pre atentata, i tokom formulisanja onakve zvanične istine?

Pitanja ima još mnogo. I tek kada na njih odgovore na uverljiv i argumentovan način, steći će pravo da političku pozadinu potraže i tamo gde im je to politički oportuno. Ako pak ne odgovore, ili pokušaju da odgovore parolama i diskvalifikacijama umesto činjenicama, pa i to će onda predstavljati nekakav prilog otkrivanju političke pozadine ubistva Zorana Đinđića.

Izvor Politika, 22. 11. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u