OKUPACIJA DRUGAČIJA OD OSTALIH ILI STARINA NOVAK JE IMAO ALTERNATIVU

VITOMIR PUŠONjIĆ U istoriji nije bilo okupacije bez odmetnika, ali izgleda da će ova...

VITOMIR PUŠONjIĆ

U istoriji nije bilo okupacije bez odmetnika, ali izgleda da će ova koju trpimo biti prva takva

Pod pritiskom “naprednih” i “usrećiteljskih” programa iz raznih evropskih centara sve je teže sačuvati prisebnost, duševni mir, pa i psihičko zdravlje. Silni “zakoni” i “paketi mera”, koji se po nalogu briselske administracije svakodnevno “implementiraju” u naš život (a sve navodno za naš svakojaki “prosperitet”), učinile su život veoma tesnim i skučenim, a, kako stvari stoje, izgleda da se neće moći ni orati, ni saditi, pa čak ni fiziološke potrebe obavljati bez usklađivanja sa propisima Evropske unije. Što više “zakona”, “prava” i “sloboda”, to manje novca, posla, suštine i smisla, a život nam je u tolikoj meri postao “standardizovan” da se više ni ne osećamo kao živa bića koja misle i osećaju, nego neka polubudna-polubunovna stvorenja, koja onako mesečarski bauljaju svetom bez jasnog cilja i pravca. Mada ti se sa ekrana neprestano govori da si u svemu “slobodan”, zapravo si stalno pod nekim pritiscima, iznudama i ucenama, stalno lagan, varan i pljačkan, stalno u grču surove borbe sa društvenim mehanizmima, iz koje najčešće izlaziš slomljen, ponižen i opustošen.

Možda se baš zato i prisećam epskih pesama o Starini Novaku, najpoznatijem srpskom hajduku, jer društveni uslovi koji su njega naterali na odmetanje u šumu veoma podsećaju na ove u kojima se danas nalazimo mi, njegovi daleki potomci. Novakova priča odigrava se u onim takozvanim “mračnim vremenima”, kada su “napredne snage” (koje će Njegoš kasnije nazvati “prokletim dušama”) izvršile “decentralizaciju i regionalizaciju” Dušanovog carstva, ispunivši sve uslove za turkointegraciju Srbije, čemu su se neko vreme bezuspešno opirale nacional-šovinističke snage na čelu sa knezom Lazarom. Od turkointegracija Srbe nije spasio ni podvig čuvenog “huligana” Miloša Obilića, koji je žrtvujući sebe ubio turskog sultana, te jedina alternativa da se nastavi “normalan život” na okupiranim srpskim prostorima beše odricanje od hrišćanskih i prihvatanje muhamedanskih standarda, što su mnogi i činili. Oni koji to nisu hteli postajali su građani drugog i trećeg reda u rođenoj zemlji, odnosno raja koja s mukom preživljava i uz najveći rad, jer su im age i begovi od svega proizvedenog uzimali trećinu i desetinu, izlažući ih pritom nebrojenim poniženjima, a u slučaju nepokornosti i teškim zlostavljanjima.

ALTERNATIVA U GORI ROMANIJI

Novak nije mogao “prodati veru za večeru” ni po cenu života, što se odrazilo i na njegovo svakodnevno bitisanje, o čemu kaže: “Orah, kopah, ne dadoše Turci / Pasoh ovce, pojedoše vuci”. Znači, iako je kao običan čovek želeo da živi od sopstvenog rada, strana okupatorska sila, udružena sa domaćim krvoločnim zverovima, nije mu dopuštala ni to. Mogućnost da nekako preživi ukazala se u parčetu Srbije koji beše prividno slobodan i kojim je vladao “naš čovek”. Alternativa je vrlo obećavajuća, jer taj naš čovek, prokleta Jerina, supruga despota Đurđa Brankovića, podizala je Smederevo na vodi, pa je Novak ubeđen da će kao građevinski radnik na monumentalnom objektu konačno moći normalno da živi i “jede hleb u znoju lica svog”, kako je to rečeno i u biblijskoj Knjizi Postanja. Međutim, i kod tog našeg čoveka biva tretiran ne kao normalna i poštena, već “jeftina radna snaga”, te posle tri godine mukotrpnog rada konstatuje da teškim argatovanjem “ne zaradi na noge opanke / ni dolame nove ni polovne”, a kamoli nešto preko toga.

Kao jedina alternativa takvom životnom bezizlazu ukazalo mu se hajdukovanje po gori Romaniji. Nije bio oduševljen što ta alternativa ne nudi ni bezbednost ni komfor, jer nije lako “vrat lomiti po gori zelenoj / po hajduke po lošu zanatu”, i to u poodmaklim godinama, ali nazad u “civilizovano društvo” više se ne može. Zato hvata budak s kojim je argatovao, baca ga na rame i odlazi u planinu. Ispostavlja se da, iako mučna i rizična, ova alternativa pruža sasvim pristojne životne mogućnosti ne samo Novaku, Tatomiru, Deli-Radivoju i ostaloj družini, nego i narednoj generaciji, djetetu Grujici, koga Novak osposobljava za normalan život u prirodnim uslovima. Iako su ti uslovi potpuno nekomforni, oni ipak omogućuju život u dostojanstvu i slobodi, bez potrebe da se trpe bilo okupatorski bilo domaći zulumćari. I, zahvaljujući omladini poput djeteta Grujice, kao i generacijama koje su došle iza njega i Novaka i koje su imale dosta od njihovog lika i dela, Srbi su odoleli turskom ropstvu, a zatim ga se i oslobodili.

ROBOVI EVROPE

Ali “procesi evropeizacije” (koji nisu počeli 5. oktobra 2000, nego faktički sa prvim danima oslobođenja od Turaka) iz decenije u deceniju su poništavali iskonske srpske vrednosti i uvodili nas u novi oblik ropstva, koji je kulminirao u poslednjih petnaest godina, a koji se po srpsko biće, slobodu, državnost pokazao težim i razornijim čak i od ropstva pod Turcima. Sa svakom evropskom novinom uništavana je neka naša iskonska vrednost ili tekovina, te mnoge Srbe koji su ubijali duh i nasleđe sopstvenog naroda sama Evropa je uzdizala kao “napredne snage”, dok su kao “zaostali” i “primitivni” prezirani, ismevani i odbacivani svi koji su se tome suprotstavljali. I pored toga što su nas Vatikan, Beč i drugi evropski centri pokrštavali, satirali i varali, čineći svakovrsne zulume ništa manje od Turaka, naše putovođe nikada nisu mogle videti drugu alternativu za sopstveni narod sem onih koje je nudila Evropa. Ta zaslepljenost njenim “kulturnim postignućima”, “ekonomskim procvatom”, “političkim slobodama” iz decenije u deceniju nas je vodila u nesamostalno rasuđivanje, neoriginalno i imitatorsko stvaralaštvo, neslobodno, nedostojanstveno i nejunačko ponašanje. Ropska zavisnost od svega evropskog, koja u početku beše samo duhovna i idejna, u naše dane je postala sasvim bukvalna, tako da smo svakim danom sve manje slobodni da razmišljamo, govorimo i delamo mimo propisa neke evropske ili “međunarodne” institucije.

novakovapecina02Ni poluvekovna epoha komunizma ne predstavlja diskontinuitet u tom procesu postepenog porobljavanja jer je i sam komunizam nastao na Zapadu i predstavlja agresivan oblik potčinjavanja načelima i normama evropskog “progresa”. Sekularizam, materijalizam, industrijalizacija, jednakost i ravnopravnost svakoga sa svakim – sve su to uistinu “evropske vrednosti”, koje su “najbolji sinovi naših naroda i narodnosti” ostvarivali isleđivanjima, krvničkim batinanjem, teškim višegodišnjim robijama ili surovim i masovnim likvidacijama. Za tu svirepost, koja je daleko nadmašila i dahijsku, moralni osnov im je bila težnja da stvore “humano besklasno društvo” u kome će “svako raditi koliko može, a uzimati koliko mu treba”. Protiv tako humane težnje, bez obzira da li je ona realna i ostvariva, mogu biti samo “mračne snage” ili “neprijatelji naroda i države”, te nemilosrdan odnos prema njima predstavlja “neophodan”, “razumljiv”, pa čak i “moralan” ljudski čin. A za tu usrećiteljsku misiju uzor im je bila upravo buržujska kapitalistička Evropa (iako formalno označena kao “klasni neprijatelj”) sa svojim industrijalizovanim i urbanizovanim životom, koji ne počiva na  religijskim i sličnim “zabludama”, već na velikim naučnim otkrićima i tehničkim dostignućima. Zato su sve uložili da od “zaostale seljačke Srbije” naprave visokorazvijenu industrijsku državu i stvore “novog čoveka” koji neće živeti na selu kao “nepismeni, zaostali i verski zatucani sitnosopstvenik”, već u gradu kao visokokvalifikovani radnik ili visokoobrazovani “pošteni intelektualac”, ideološki pravilno usmeren i u svakom smislu prosvećen. Tako su ne samo industrijalizacija i urbanizacija nego i agresivno nipodaštavanje seljačkog života kao “najnižeg” i “najprimitivnijeg” ispraznile sela od stanovnika pretvarajući ga u “radničku klasu na vlasti”. Da je živeo u to vreme, i samom Starini Novaku bi se verovatno zgadilo i kopanje i oranje i napasanje ovaca, te bi i on alternativu potražio u mnogoljudnim naseljima kao fabrički radnik, gde bi se nepismen, ali politički podoban, nekako uklopio u urbani industrijski život i ostvario zadovoljavajuće egzistencijalne prilike za sebe i porodicu.

GORE OD KOMUNIZMA

No, umesto obećane “lepše budućnosti” komunistička priča se sve više ispostavljala kao teška obmana iza koje je stajala nemilosrdna diktatura, ne “proleterijata” kako se govorilo, nego beskrupuloznih jednopartijskih vlastoljubaca. Nastupile su nove “napredne snage” u vidu “demokratskih reformatora” sa novom usrećiteljskom alternativom putem tržišne ekonomije i liberalnog kapitalizma, taze uvezenih iz Zapadne Evrope. “Tranzicijom” i “privatizacijom” radnička klasa “na vlasti” je ne samo razvlašćena nego bukvalno izbačena na ulicu, a savremeni Novak i njegovo dijete Grujica su ostavljeni bez ikakve životne alternative. Iako je stranačka demokratija obećavala oslobođenje od komunističke diktature i ostvarenje svih čovekovih prava, u praksi je ozvaničila haos, bezakonje, otimačinu, a “prava” omogućila jedino domaćim i stranim kapitalistima, nacionalnim manjinama i homoseksualcima, dok je običnog radnog čoveka lišila čak i prava na rad i srozala ga u tolikoj meri da je počeo žaliti i za propalom komunističkom diktaturom. Političke partije, bez obzira na proklamovane programe, u praksi su se pokazale kao obične interesne zajednice koje se udružuju ili glože oko podele plena i najprizemnijih ličnih interesa. Sva preduzeća, stvarana decenijskim argatovanjem savremenog Novaka i njegove družine, ili su uništavana u demo(no)kratskom prepadu ili su “zakonski” oduzimana i predavana u vlasništvo liberalnih kapitalista. Savremenog Novaka od gladi je spasilo jedino što je kao starina ispunio uslove za starosnu penziju, a snašao se i poneki savremeni deli Radivoje (na primer tako što je podmitio lekarsku komisiju da bi stekao invalidsku penziju), dok je deli Tatomir izbačen na ulicu da skapava kao “tehnološki višak”, ukoliko ga ne posluži “sreća” da se kao “jeftina radna snaga” zaposli makar na određeno i nekako pregura do penzije.

Dijete Grujuca, kao najmlađi, najgore je prošao od svih, jer je lišen bilo kakve alternative iako je gotovo dvadeset godina činio sve najbolje što se od njega tražilo. Išao je redovno u školu, koju je završio sa odličnim ocenama i primernim vladanjem, a potom završio fakultet i stekao diplomu cenjenog stručnjaka. Ali sve uzalud, jer su “evro-reformatori” zatvorili puteve u život jače i potpunije nego turski okupator. Posle brojnih uzaludnih učešća na konkursima, dijete Grujica je nekako uspeo da preko veze dobije status pripravnika na određeno vreme i, taman da ga zaposle na neodređeno, firma dospeva na tender te se ispostavlja da je i on “tehnološki višak”. U propaloj i opustošenoj privredi alternativa su samo državne ustanove, gde se jedino prima koliko-toliko solidna i redovna plata, ali za to je, pored diplome, neophodna i pripadnost nekoj političkoj partiji na vlasti, koje su se dijetetu Grujici smučile još kao đaku i studentu. Otežavajuća okolnost je i to što je pripadnik većinske nacionalne, verske i polne zajednice, a ne neke manjinske, koja po “evropskim standardima” i u propaloj zemlji mora uživati status ugrožene skupine i imati prioritet u svemu, pa i pri zaposlenju.

NI GRUJICA NIJE ŠTO JE BIO

Obraćanje državnim ustanovama radi ostvarivanja sopstvenih prava je čisto gubljenje vremena, jer birokratizovani službenici nisu tu da bi služili čoveku, već da bi primali platu za odanost partiji na vlasti. Iako su u najvećem usponu radnih sposobnosti s kojom bi mogli da stvaraju hleb i za sebe i drugog, za dijete Grujicu i njegovu generaciju jedini oslonac je roditeljska penzija ili narodna kuhinja. Ona poslednja alternativa u vidu hajdučkog odmetanja u šumu, koju je iskoristio njegov daleki predak, takođe nije moguća jer ni Romanija nije ona teško prohodna planina sa nebrojenim mogućnostima da izmakneš ili naudiš progoniteljima, već uređena turistička destinacija pristupačna i deci, a kamoli tehnički vrlo opremljenim čuvarima državnog poretka. Brzo bi bio uhvaćen kao “huligan”, “terorista” ili neki nehumani kandidat za tešku robiju. A, sve i da se nađe neka nepristupačna vrlet u koju bi se odmetnuo s budakom na ramenu, današnji Grujica nije onaj od pre nekoliko vekova, koji je kadar da spava pod jelom zelenom, trči uzbrdo kao i nizbrdo, utoljava žeđ sa izvora i sasvim normalno opstaje u svim vremenskim uslovima, već čedo urbanog konformizma u kome se leži na meku dušeku, a životne potrebe zadovoljavaju pritiskom na dugme. I, što je najgore, ni sam Grujica ne vidi više alternativu ni u sebi ni oko sebe, nego jedino u Evrouniji, uprkos svemu lošem što ona čini i njemu i njegovom narodu.

novakovapecina03U istoriji nije bilo okupacije bez odmetnika koji su je sabotirali i ometali do njenog potpunog sloma, ali izgleda da će ova koju trpimo biti prva takva, jer je na neki volšeban način ukinula sve alternative samoj sebi. Koristeći isključivo brutalnu silu, koja pre ili kasnije izazove pobunu, Turci su se pokazali vrlo naivnim i nezrelim u odnosu na današnje evroameričke okupatore. Nije im palo na pamet da nasrtaj na tuđu zemlju nazovu “humanitarnom misijom”, a njenu potpunu okupaciju “demokratizacijom”, da teror nad porobljenim stanovništvom i pljačku njegovih dobara ozvaniče kao “procese tranzicije, privatizacije i regionalne saradnje”, da pretvaranje srpske dece u janjičare promovišu kao “edukaciju najmlađih i pripremanje za život u otvorenom i demokratskom društvu”, da buntovnike i borce protiv njihove sile i nepravde javno razobliče kao “fašiste” i “huligane”. Da su se toga setili na vreme, ne bi bilo ni hajduka po šumama, ni guslara da pevaju o njihovim podvizima, a ni epskih pesama o Novaku, Radivoju i Grujici, nego bi sami Srbi terali decu da uče turski još od zabavišta, da se školuju u Stambolu i proputuju čitavu Osmansku imperiju, da se ne zamlaćuju sopstvenim identitetom i tradicijom nego hvataju korak sa svetom, ne bi li što više nalikovali svojim gospodarima i sebi omogućili prosperitet u “naprednom i razvijenom društvu”.

Vitomir Pušonjić (68) autor je brojnih satiričnih proznih tekstova i pesama. Objavio je knjigu satire „Šta čekaju majmuni / Vreme splačina“ i satiričnih pesama „Iz-rađanje Srbije“. Živi i radi u Beogradu

Politika
Pratite nas na YouTube-u