DžEJMS KARDEN
Godinu dana posle prvih protesta, zapadni interesi i životi Ukrajinaca žrtvovani su pred vratima demokratskih ideala
„Morate mi verovati na reč: ne može se imati sve što se poželi. Ni u praksi, a kamoli u teoriji. Poricanje toga je zabluda zato što je to jedina, apsolutno jedina, činjenica čovečanstva koja ne može biti uprljana. Zatim dolazi do destrukcije i krvoprolića. Jaja su slomljena, ali se od njih ne može napraviti omlet, vide se samo nepregledan niz jaja, kao i ljudskih života koji čekaju da budu slomljeni.“
Ajzaja Berlin
U petak 21. novembra obeležena je godišnjica početka opozicionih protesta na kijevskom trgu Nezavisnosti. Dosta toga se desilo od tada, a skoro sve bilo je štetno po evropsku ekonomiju, ali i američku i evropsku bezbednost. Veruje se da će sled događaja dovesti do sukoba između proevrospkog Kijeva i revanšističke Rusije, i to nije ništa manje od borbe za budućnost. Ali duh Evrope, koliko god bio rasprostranjen, pogrešan je.
Kao što je dobro poznato, odbijanje ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča da potpiše SSP u Vilnusu novembra prošle godine bilo je samo varnica koja je započela sukob. Gledajući širu sliku, ciljevi Evro-majdana su ispunjeni – Janukovič je zbačen, posle njega formirana je radikalno proevropska vlada, u maju je došao i novi predsednik (Porošenko), koji je SSP potpisao mesec dana kasnije. Ipak, sve to postignuto je uz ogromne posledice. Dugoročna šteta Kijevu, koji je napravio „evropski izbor“, još uvek ne može biti procenjena.
Od polovine 19. veka Rusi su u svojoj burnoj istoriji posle svakog debakla koji im se dogodio postavljali dva pitanja. Godine 1845. Aleksandar Hercen pitao je: „Ko je kriv?“ (Kto vinovat?), da bi generaciju kasnije Nikolaj Černiševski pitao: „Šta da se radi?“ (Čto delatь?).
Gledajući učešće Obamine administracije u svemu tome, možda bi joj trebalo postaviti brojna pitanja slična ovim.
DA LI JE BILO VREDNO?
Teško bi bilo potvrdno odgovoriti. Iako su zahtevi demonstranata u Kijevu prihvaćeni, krajnji ishod nalaže da je možda trebalo sprovesti rešenje koje je Vladimir Putin predložio nemačkoj kancelarki na marginama samita u Vilnusu. Sa jedne strane, Kijev ima svoj SSP. Sa druge strane je cena zapanjujuće visoka: oko 4.100 mrtvih u ratu, više hiljada ranjenih, milion izbeglica, gubitak Krima i de facto podeljena Ukrajina. Zatim, novi hladni rat između Rusije i SAD je u toku, dok Evropljani preklinju da se sankcije Rusima prekinu.
KOGA IZ OBAMINE ADMINISTRACIJE POZVATI NA ODGOVORNOST?
Za projektovanje najgore moguće spoljne politike još od Drugog iračkog rata, a možda čak i od Vijetnamskog – mada je prerano reći – niko od predsednikovih ljudi nije prihvatio odgovornost. I, dok ovo pišem, arhitekti politike prema Rusiji i Ukrajini Suzan Rajs, savetnica za nacionalnu bezbednost, Samanta Pauer, ambasadorka SAD u UN, Viktorija Nuland, pomoćnica šefa Stejt departmenta, Džefri Pjat, ambasador u Ukrajini, zatim Denis Mekdonau, šef personala Bele kuće, i šef CIA Džon Brenan – svi oni se kriju daleko od očiju javnosti. A Toni Blinken, zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost, zbog svojih zasluga unapređen je u savetnika.
KAKO SADA STVARI STOJE?
Tri nedavna događaja trebalo bi da nas zabrinu. Prvi su pompezno najavljivani izbori u Ukrajini 26. oktobra, koji su samo ojačali ekstremiste u Kijevu. Frakcija premijera Arsenija Jacenjuka u usponu je, njemu su ruke odrešene da napravi sopstveni Berlinski zid između Ukrajine i Rusije. A o tom planu se ne možete informisati u našim plitkim medijima. Drugo, ukrajinska kriza deli Evropu. Vlade Italije, Slovačke, Mađarske i Češke okreću se protiv sankcija. Srbija je, naravno, proruski orijentisana. Nemačka i Francuska su prilično neodlučne, dok Poljska, Britanija i baltičke zemlje (uz američko ohrabrivanje) zagovaraju izolaciju i kažnjavanje Rusije. Treće, novi planovi za naoružavanje Ukrajine sprovešće se, budući da je Republikanska partija preuzela kontrolu nad komitetima Senata za odbranu i spoljnu politiku. Ove nedelje je novi šef komiteta za odbranu Džon Mekejn, zajedno sa senatorkom Lindzi Grejem, izdao saopštenje u kojem poziva Obamu da pošalje oružje u Ukrajinu.
ZAŠTO JE OBAMINA ADMINISTRACIJA OSEĆALA POTREBU DA SE UKLjUČI U SVE OVO?
To nas dovodi do uvodnog citata Ajzaje Berlina. Jedna perspektiva gledanja na stvari nalaže da se sva krivica može svaliti na Putina. Ali ostaje pitanje kako su SAD i EU mislile da će Rusija pasivno gledati da Ukrajina izmiče iz njene orbite? Već 15 godina konzervativci i njihova liberalna internacionala porede Putina sa Staljinom i/ili Hitlerom Da li oni sami veruju u to?
Možda ipak ne. Ali, kao što je to često bio slučaj u krvlju natopljenom 20. veku, skup posebnih (a i neobičnih ideja) moće pokrenuti razne događaje, a u slučaju jednogodišnje krize u Ukrajini, vašingtonska garnitura opasno je omanula i poverovala da je „demokratija“ neka vrsta leka za kojim zemlje u razvoju žude.
Ukrajinska kriza oslikava savremeni politički problem u praksi – nepokolebljivi kreatori politike i obrazovani ljudi guraju „demokratiju“, koja na kraju donosi neslavan kraj. A naše elite stvari gledaju obrnuto – da demokratija nije održiva u odsustvu stabilnih i održivih instituticija i političke kulture koja vrednuje vladavinu prava. Demokratija nije rodila te stvari.
A, čak i kad bi Ukrajina imala te institucije koje bi sprovodile parlamentarnu demokratiju, i dalje nemamo mogućnost i pravo da tu demokratiju prebacimo na neko drugo mesto. Ali, na kraju krajeva, teorija demokratskog mira, duboko ukorenjena i tretirana kao svetinja, jeste samo stvar vere.
Sve što smo prošle godine shvatili jeste da je naša spoljna politika talac naših iluzija. A tragično je da je hiljadama Ukrajinaca ta iluzija došla glave.
Autor je urednik The American Conservative. Godine 2011-2012. bio je savetnik za odnose SAD i Rusije u predsedničkoj bilateralnoj komisiji
Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ
