LEONID REŠETNjIKOV: JUDIN GREH MILA ĐUKANOVIĆA

Ista stvar je danas u Srbiji: neko počne da gleda na Zapad, ali ne...

Ista stvar je danas u Srbiji: neko počne da gleda na Zapad, ali ne kažem da su svi Srbi – izdajnici

General-potpukovnik Leonid Petrovič Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja, nije nepoznat srpskoj javnosti. Objavljivanje knjige doktora istorijskih nauka Leonida Rešetnjikova na srpskom jeziku „Vratiti se Rusiji“, krajem aprila ove godine, kao i njegovo obraćanje tim povodom, dobili su u Srbiji zapažen medijski publicitet. Procene i pronicljiva zapažanja plod su ne samo akademskog obrazovanja, nego i bogatog iskustva koje je Rešetnjikov stekao dugogodišnjim radom u obaveštajnoj službi. Osim toga, naš sagovornik je i pravoslavni vernik i na tom verovanju gradi svoj integralni pogled na svet. Osnivač Ruskog instituta za strateških istraživanja (RISI) je predsednik Ruske Federacije. Zadatak instituta je da vrši analize prikupljanjem i obradom informacija iz celog sveta, na osnovu kojih se donose odluke i rešenja na najvišem nivou. U RISI je zaposleno 207 ljudi, od kojih se 135 bavi isključivo analitičkim radom.

Vi praktično izvršavate nalog koji ste dobili od predsednika države, od predsedničke administracije. U svojim ranijim izjavama tvrdite da su ruski analitičari najbolji, ali je njihova uloga godinama potcenjena. Posebno ste ponosni na resurse ruske provincije. Zašto?

— Zašto imamo vrhunske analitičare? Objašnjenje je veoma duboko. Činjenica je da je Rusija velika zemlja sa bogatom istorijom, zemlja u kojoj je trenutno živi 145 miliona ljudi i svi ti milioni su poneli sa sobom iskustvo i tradiciju svojih predaka. Ruski narod, a sa njim i drugi narodi Ruske imperije, odrastao je u pravoslavnom duhu. Mi smo duže nego na Zapadu imali pravilno postavljene kriterijume istine. Čak i ako neko lice nije u crkvi, hrišćanstvo., milenijum pravoslavlja ostavio je svoj trag u njemu i ne može se toga osloboditi. Ljudi su stotinama i stotinama godina bili naoružani kriterijumom istine, istine sa velikim slovom. „Šta je istina?“ upitao je Pilat. Gospod je odgovorio: „Ja sam istina“. Mi smo naslednici tih ljudi i to nasleđe je očuvano u Rusiji. To najbolje primetimo mi analitičari tokom sastanaka sa analitičarima iz sveta. Mnogo puta sam se sastajao i radio sa raznim obaveštajnim službama i hoću da kažem: naši momci koji se nisu mogli smatrati vernicima, nisu dakle bili u crkvi, i kod njih je istina prisutna više nego na Zapadu. U podsvesti im se nalazi kriterijum istine, i to je lakše, Znate, kada je osoba vernik ili kada joj u srcu živi čak i nesvesno uverenje, ona bolje vidi kako se stvari odvijaju, razume uzrok i posledicu, mnogo bolje nego čovek u stanju neverice, čiji su preci udaljili ili izdali veru. To je nešto veoma sveto, sakralno, čini se da je antinaučno, a u stvari je originalno. To je taj momenat. Posebno želim da istaknem da ruski analitičari bolje analiziraju uzročno-posledične odnose, uz istorijsku analizu, uporednu analizu. Sve je bolje razvijeno nego u Americi. Amerikanci vole šeme, modele. Ali ne proističe uvek jedna šema iz druge. Postoje iskoraci iz takvih šema u mnogim elementima: nacionalnosti, tradiciji, povezani sa regionalnim karakteristikama, religijom… I šema se ruši. Evo, pogledajte šta sada rade – ponižavaju Rusiju, ponižavaju ruski narod počev od 90-ih godina. Svaki normalan analitičar bi savetovao predsednike Sjedinjenih Država da to ne čine. Još je Bizmark rekao: „Znam kako se medved izvlači iz pećine, ali ne znam kako se vraća nazad“. Ruski narod ne treba tako tretirati, jer što je gore, on postaje jači. Uopšteno gledano, ruski narod – to je narod podviga. Kada postoji podvig, kad je istinski teško, tad pokazujemo čuda junaštva. Kad nije, živi se nekako. Još jednom želim da kažem da su uspesi naših analitičara zasnovani na tradiciji, na pogledu na svet ruskog naroda, koji postoji u istoriji hiljadama godina. Šta nama mogu da kažu američki analitičari, kad je starost njihove države manja od starosti našeg Boljšog teatra. I sada oni pokušavaju da nas uče i propovedaju nam, a to je smešno. Dakle, mi smo ponosni na kadrovski potencijal ruske provincije, gde nema uticaja kosmopolitskih gradova kao što je Moskva, u kojoj imate mnoge narode, uključujući i strance, prisutna je mešavina kultura. Naravno, mi volimo Moskvu, u našim srcima uvek će biti prestonica naše zemlje. Ali, naglasiću, regionalni kadrovi nisu u dovoljnoj meri upotrebljeni, a imaju velike političke potencijale. Mislim da će Rusija rasti i razvijati se na račun regiona.

Odrasli ste u vojničkoj porodici. Da li je to mnogo uticalo na vas?

— Volim dobru organizaciju, određenost, preciznost, posao je za mene iznad svega. Ali na mene je najviše uticalo što sam odrastao u porodici sa jakim ruskim duhom. Moj otac i majka pripadali su generaciji koja je odrasla poštujući tradiciju predrevolucionarne Rusije, i u pogledu obrazovanja – ne sovjetske, nego baš predrevolucionarne. To znači poštovanje starijih, poštovanje porodice, poštovanje tradicije i običaja. Imali su veoma veliku ljubav za svoj, ruski narod. I to baš ruski, ne sovjetski. Moj otac je bio vojnik koji je došao do Berlina. Bio je veliki patriota svoje domovine, štaviše, nije je delio na sovjetsku i onu pre sovjetske. Za njega, sve je bilo domovina, od Vladimira Krstitelja, od Kijevske Rusije, do danas. Veoma sam srećan što sam imao takve roditelje, koji su toliko voleli svoju zemlju i bili toliko ponosni na naš narod. Iako, koliko ja znam, u krvi moje majke nije bio Velikorusa. Bilo je Malorusa, bilo je Poljaka. Ali ona je bila Ruskinja, jer ruski narod ne isključuje, nego pripaja. Mi smo imperija, to su osobine velikog naroda.

U nekom prethodnom intervjuu govorili ste o svom razgovoru sa bivšim ministrom francuske vlade, koji vam je prepričao svoj razgovor sa Kisindžerom. Kisindžer je tada rekao: „Preobraziti ruski narod je nemoguća misija, ali postoji način – podelite ga 10-12, a možda i na 20 država“. Ovde je dakle, rezultat u vidu eliminacije civilizacijskog i geopolitičkog konkurenta Sjedinjenim Američkim Državama i Zapadu. Znamo da nisu uspeli. Rusija postaje sve jača i jača. Patriotizam je trijumfovao u Rusiji. Pored Vladimira Putina, ko je najzaslužniji za to?

— Ovo je veoma dobro pitanje. Ruski narod, iznad svega – ljudi Krima. Uostalom, da taj narod nije imao tako veliku želju da se ponovo spoji sa Rusijom (reč je o 85-90% ljudi), ništa se ne bi desilo. To je bila velika radost, velika želja. Bez toga nijedan političar nije mogao da izvrši ovo pripajanje bez ispaljenog metka, tako svečano i tako brzo. Ne, to je pre svega zasluga stanovništva, onih dva miliona koji žive u Krimu, to je njihova želja. Odmah nakon ujedinjenja sam bio u Kostromi i razgovarao sa jednim čovekom. Ispostavilo se da je došao sa Krima. On je odmah nakon ujedinjenja krenuo da obilazi drevne ruske gradove, sa jasno očuvanom ruskom civilizacijom, kulturom. Kostroma je jedan od tih gradova, puna starih zgrada, crkava, manastira, na obalama Volge, veoma lepa. Pitao sam ga kako mu se sviđa. A on je odgovorio: „Veoma. Ovde možete osetiti, doživeti naše pretke. Znate, mi, na Krimu smo više Rusi nego vi“. Pod pritiskom ukrajinskog nacionalizma njihov unutrašnji duh je uzrastao. Velika je zasluga Putina, i Krimljana koji su vodili taj proces, Konstantinova, Aksenova i drugih, ali na prvom mestu – to je zasluga ruskog naroda koji tamo živi.

Baš kao kod naših Srba u Bosni.

— Uvek sam govorio da su bosanski Srbi herojski odred srpskog naroda.

Devedesetih godina, kada je Jeljcin dirigovao orkestrom, zapadni mediji lepo su pisali o Rusiji. Trenutno, Rusija je izložena najmoćnijim medijskim napadima do sada. Mi u Srbiji imamo prilike da gledamo neke od tih zapadnih kanala, i to je grozno. Ali čini mi se da je to samo početna faza informacionog rata. Šta možemo očekivati dalje?

— Dolazim u iskušenje da vam ispričam jedan vic, ali bojim se da će izazvati burnu reakciju. Dobro, ispričaću: „Pariz, Jelisejska polja. Nedaleko od Trijumfalne kapije, ruski tenk. Tenkista sedi na oklopu, puši i gleda kolonu ruskih tenkova koja prolazi bulevarom. Onda se okreće ka svom pratiocu i kaže: ’Jeste, Ivane, ali mi smo izgubili medijski rat’“. To sigurno nije odgovor na naše pitanje. To je šala. Ali na Zapadu ne razumeju takve šale. Putin je nedavno rekao: „Što nas optužuju da ratujemo u Ukrajini? Da stvarno ratujemo, za dva dana bismo bili u Kijevu“. Na Zapadu je to odmah predstavljeno kao pretnja, što je smešno. Naravno, vodi se moćan informacioni rat, posebno protiv predsednika. Zašto ne vole našeg predsednika? Zašto su voleli Jeljcina, a zašto ne vole Putina? Ponavljam u svim svojim intervjuima da od 1917. nijedan šef države nije toliko uradio za razvoj odnosa sa Zapadom, koliko Putin. On je vođa, ali on takođe zna Zapad, razume koliko je korisna saradnja u ekonomskoj i humanitarnoj sferi. Pogledajte koliko kompanija ovde imaju Zapadnjaci, naftne, gasne i svega ostalog, a ipak nas ne vole. Zašto? Jer Putin kaže: „Da, mi smo prijatelji, mi smo partneri. Ali mi smo Rusija. I nećemo biti drugorazredni partneri. Ne diktirajte nam šta da radimo i kako da živimo. Sve drugo, molim vas – izvolite, sve je otvoreno za vas“. E to izaziva strašnu odbojnost, reakciju. „Kako? Morate da nam se potčinite!“ Postoji široko rasprostranjena izjava na Zapadu: „Vi ste izgubili Hladni rat“. Oni misle da smo izgubili. Možda smo izgubili bitku, ali mi kroz istoriju nikada nismo gubili ratove. U svojim memoarima bivši direktor CIA Kejsi piše da je, kada se Sovjetski Savez raspao, odleteo u Moskvu i specijalno marširao na Crvenom trgu. Taj njegov marš trebalo je da simbolizuje pobednički defile SAD u Rusiji. Kejsi jednostavno ne razume rusku tradiciju: nas ne zanima ko maršira, važno je ko stoji na tribinama i vodi paradu. Da je stajao na tribinama, to bi bila druga stvar, ali to mu nije bilo dozvoljeno. Dakle, razlog za toliku mržnju prema predsedniku Putinu je taj što je veliki patriota koji mnogo voli Rusiju.

Kroz istoriju smo se navikli na činjenicu da na putu do pobede Rusi ne broje ljudske žrtve. Nikada niste štedeli sebe.

— Vi to dobro razumete jer ste Slovenka. Pravoslavka ste, ili ste pravoslavnog porekla. Oni to ne shvataju. Ne dirajte Ruse, ne izvlačite medveda iz pećine, nećete ga nikako vratiti nazad! Na koga ste opet podigli ruku!? Zar mislite da smo vam zaboravili?! Oprostili jesmo, to je hrišćanski, ali zaboravili nismo. U svakoj ruskoj porodici neko je stradao. Deda, otac, majka, tetka… U svakoj imate ubijenog vojnika, dete stradalo pri evakuaciji… Da li mislite da smo to zaboravili? Da smo se lako umirili? Pa da nas podsetite ponovo? E pa dobro, dobićete opet po zubima. Uostalom, to je tradicija ruskog naroda: ako ste me izazvali, sami ćete biti krivi; kao u cirkusu, kad namerno zadirkujete životinje. Želite da nas zadirkuje? Šta želite, gospodo Poljaci? Ostavili smo vas, živimo mirno. Zašto sve vreme lajete i skačete na nas? Vi ste u Evropi, ali želite da nas zadirkuje? Zar ne znate istoriju, ne čitate knjige? Ne znate kako reaguje ruski narod? Ničemu vas nisu naučili toliki ratovi? Ne sećate se Napoleona, Hitlera, ne znate šta se desilo sa njima? Na koga ste podigli ruku? A Amerika? Oni su tek smešni. Misle da, ako nas razdvaja okean, mogu da rade šta hoće. Ovo će se loše završiti. Sve vreme se mole Bogu, a bolje im je da misle šta rade, da ne bi posle zažalili. Nismo mi ovo započeli, nismo mi izvršili vojni udar u Kijevu. Nismo zbacili legitimno izabranog predsednika Janukoviča. Pre toga u Ukrajini nije bilo separatizma, rasparčavanja, pucnjave. Ovo što se dešava sada, podržali ste vi, koji ste im „delili slatkiše“.

Šta je sledeće posle Minska, šta očekujete?

— Mislim da će Minsk dati samo kratkoročne rezultate. Dugoročnih neće biti, zato što su oni koji su sve ovako „uredili“ – ukrajinski nacionalisti, Amerikanci i deo zapadne Evrope – još ne razumeju šta su zapravo uradili. Misle da su uradili malo. Da li razumete? Oni će i dalje biti uporni i sprovoditi svoje akcije, usmerene, kako kažu, na stvaranje unitarne Ukrajine i suzbijanje ruskog govornog područja. Baš tako kažu, jer na strani pobunjenika se bore ljudi ukrajinske, ali i mnogih drugih nacionalnosti. Još nije došlo do revalorizacije vrednosti. Šta su oni uradili? Uvek kažem, bez obzira na Janukoviča (lično ga tretiram negativno), on je bio izabran legitimno i nije bilo oružane borbe. Zbacili su ga iako su bili žiranti, tri zemlje su bile garanti mirovnog sporazuma. Ta je garancija trajala šest ili sedam sati. Garanti su bili i naši poljski „prijatelji“. Zbacili ste ga, i tad je sve počelo. Šta sad? Malezijski avion je oboren. Ćute. Šta kažu crne kutije? Tišina. Hajde da znamo šta je? Zašto ćutite? Dokle može da se ide sa različitim izmišljanjima?

Šta vam je poznato na današnji dan? Kako vidite dalji razvoj situacije?

— Znamo ono što je rečeno zvanično. Ukrajinu čekaju teška vremena, iz dva razloga. Poznajem Ukrajinu vrlo dobro, diplomirao sam na univerzitetu u Harkovu, gde sam završio i srednju školu, moji rođaci žive tamo, tamo su grobovi mojih roditelja. U Ukrajini ne žele da shvate da je to tvorevina veštački stvorena od strane sovjetske vlade, Lenjina i kasnije Staljina. Uostalom, teritorije na kojima se sada vodi borba, nikada nisu bile deo Malorusije. To je oduvek bila zemlja Donskih Kozaka, Donske velike vojske. Slavjansk – to je ruski grad, Rusi su ga podigli 1918. Rusi. Ruski duh je tamo bio i ostao. Veštački stvorena država ne može da se održi. Ovo, ovakvo stanje biće kratkog veka.

Koji deo Ukrajine možemo smatrati „neruskim“?

— Mislim da je lakše reći koji deo je ruski: Harkov, Donjeck, Lugansk, Zaporožje, Nikolaev, Herson, Odesa. Ove oblasti su istorijski deo Nove Rusije, pripojene uglavnom tokom vladavine Katarine II. Pre toga, zemlja je pripadala ili Otomanskom carstvu, ili je bila pod kontrolom Krimskog hanstva, ali Slovena jednostavno jedno vreme tamo nije bilo. Da ne zaboravim, Černigov – to je glavni grad Kneževine ruske, Černigovske. Moj deda je bio zaporoški kozak. Zaporožje je bilo sedište maloruskih kozaka. Iz ovog centra Kozaci su se kasnije raširili po centralnoj Ukrajini. Deo je ostao u Krasnodarskom kraju i postao poznat kao Kubanski Kozaci, a drugi deo je ostao u Poltavskom regionu Ukrajine, pored ostalih, i moji preci. Sve se to smatra Rusijom. Bogdan Hmeljnicki Ukrajinu nikada nije priznavao, on je sebe smatrao Rusom.

Možete di reći nekoliko reči o Petru Porošenku?

— Prvo, pogrešno je da se zove predsednik svih Ukrajinaca, kada ni u Donjeckom ni u Luganskom regionu izbori nisu održani, a to je četiri miliona ljudi. Drugo, on je osoba koja je sada u potpunosti podređena interesima SAD, Zapada. Šta to znači da „mi želimo da budemo nezavisni od Rusije“? I da postanete zavisni od SAD? Porošenko ne može biti nezavistan – generalno. Sada je u potpunosti zavistan od Sjedinjenih Američkih Država. Moli tamo za novac, za raznu pomoć, uključujući i vojnu, ispunjava njihove zahteve, naređenja. Gde je tu nezavisnost? Da li razumete šta se desilo u Ukrajini? Veoma je lako objasniti. Kada smo 1918. stvorili Sovjetsku Ukrajinu, ljude koji su živeli tamo, uključujući i mene, počeli su da obrazuju da mi nismo Rusi, nego smo tako, sami po sebi. Kao Crnogorci – mi smo odvojeni od Srbije, nismo mi Srbi. Dakle, ovde – nismo Rusi, mi smo razdvojeni. I 1991, kada se Sovjetski Savez raspao, na osnovu ovoga bilo je veoma lako da odvojeni od Rusa dođemo u fazu da su Rusi naši neprijatelji. U tu zabludu upao je ogroman broj ljudi.

Zapadni Ukrajinci vas podsećaju na Crnogorce?

— Znate, mene zapadni Ukrajinci jako podsećaju na Hrvate. Živeo sam tamo pet godina (Lavov, Ternopil) i tamošnji narod podseća na Hrvate. A Crnogorci? Više puta sam rekao i ponavljam: deo naroda Crne Gore čini Judin greh. Uzmite tog Đukanovića. Sve do njega u istoriji crnogorskog naroda nije bilo takve izdaje. Izdao je svoj narod i starijeg brata (govorim o narodu srpskom). Izdao je Rusiju. Svašta se može desiti u priči, ali da vođa Crne Gore zvanično izda Rusiju… Judin greh. Nema tu sreće. Kao i Ukrajina, tražili ste to, i nadajte se nekim veoma teškim vremenima: političkim, ekonomskim i moralnim. Sve, sve će se to pretvoriti u jedno strašno klupko protivrečnosti, jer izdali ste pravoslavnu veru. To je izdaja Gospoda našeg Isusa Hrista, to je izdaja Boga. Kako mislite da ste vernik, pravoslavne vere, a idete protiv pravoslavnog naroda sa ljudima koji za veru našu kažu da je jeres? Koji veruju da je vera naša zlo. Dakle, ko ste Vi? Vi ste Juda. A Juda je završio loše. To čeka i sve vas, ako se ne pokajete. Samo pokajanje može da spase taj deo crnogorskog naroda koji čini zlo, i taj deo ukrajinskog naroda koji čini zlo. Njihovi lideri imaće tešku sudbinu i teška vremena pred sobom. Veoma teška. Kako će Gospod da razgovara sa njima svakako ne znam, ali kazna će biti teška. Jednostavno, fizički će biti teško da se pobegne od gneva Božijeg.

Koliko su sankcije protiv EU bolne za rusko tržište, a koliko te iste, kojim ste odgovorili, za EU?

— Teško je to izmeriti. Verujem da u nekim zemljama i prema nekim narodima naše sankcije treba da bude mekše, i obrnuto, za neke ozbiljnije. Treba da su mekše za Grke, Kiprane, Slovake, to bih maksimalno ublažio. To su naši bliski narodi koji nas vole, tretiraju nas dobro, podržavaju – najvećim delom. A za drute, koji su nas izdali i sve zaboravili, sankcije bi trebalo da budu tvrđe i teže. Kome najteže? Zapadnoj Evropi. Posebno veliku prinudu vrši Engleska, zatim SAD i Nemačka. Čine sve da nam Srbija i Butarska uvedu sankcije. Te zemlje same nikada to ne bi uradile. Dakle, pristup ovom pitanju kome kakve sankcije od strane RF trebalo bi da bude više izdiferenciran. Vidite primer Irana. Oni ih sankcionišu, sankcionišu… Ali Iranci su odlučili da izdrže i gotovo. Sada polako omekšavaju sankcije. Tako će biti i sa Rusijom. Drugo, ako se kod nas izuzme tanak sloj prozapadnih intelektualaca poput Sobčaka, Makareviča i ostalih antipatriota, ogromna većina ljudi preživeće i izdržaće ove sankcije lako.

Evropa i SAD smatraju da su nezamenljivi. Verovatno ste pročitali komentare povodom Putinovih poseta Latinskoj Americi, Kini, Mongoliji…

— Mi smo potpisali ugovor sa Kinom o snabdevanju gasom na 400 milijardi dolara. Pogledajte kolika je to suma. U Mongoliji je jako razvijeno stočarstvo. Putin je rekao da će ukloniti ograničenja na snabdevanje mongolskim mesom. Dobro ste rekli za Južnu Ameriku. Takođe, imamo interes da sarađujemo sa Iranom koji ima niz zanimljivih proizvoda. Tu su zemlje BRIKS grupe, mogućnosti razvoja trgovine sa Azijom. Postoje mogućnosti za razvoj ekonomske saradnje sa velikim brojem zemalja, izuzev zemalja Zapadne Evrope. Tehnologija? Pa, ništa strašno. Već smo imali izolaciju, sankcije, sve je to prošlo. Oni su zaboravili sa kim imaju posla. Imaju samo jednu nadu – da izvedu svoje pristalice na ulice i da zbace našeg predsednika. To je ono čemu se oni nadaju. Ali mi to znamo i pripremamo se.

Srbija kao da pokušava da zadrži neku poziciju „integrišemo se sa Zapadom i imamo povoljne odnose sa Rusijom“. Da li je to realno? Kako ocenjujete trenutnu politiku srpskih političara?

— Mogu da pokušaju, takva želja je razumljiva, to je najpovoljniji položaj kad je tuča, a vi neutralni. Koliko je to realno ostvarivo? Lično, sumnjam da je moguće. Srbija nije Švajcarska i nema takve mogućnosti i resurse da vodi politiku na pola puta između Zapada i Rusije. Jugoslavija je nekako i mogla, bila je veća.

Pročitala sam negde da su zemlje do 10 miliona stanovnika – marionetske zemlje?

— Ne bih upotrebio izraz marionetske. Jednostavno, one treba na nekog da se oslone. Vi shvatate šta hoću da kažem. Za mene je veoma važno u ovom intervjuu šta je Srbija. Šta je Bugarska? Šta je Grčka? Sada vam kažem: to je deo Velike Vizantije, koja je postojala 1100 godina. Bilo je trenutaka kada su neke od ovih zemalja bile u ratu sa Vizantijom ili kada su bile deo nje, ali u svakom slučaju to je bio hrišćanski, pravoslavni svet. U Srbiji i u drugim zemljama koje sam spomenuo, to živi u podsvesti ljudi. Zašto Srbi vole Ruse? Ili zašto mi u bugarskom selu starac ljubi ruku? Zašto, kada me Grk pita da li sam Rus i ja potvrdim, njemu oči zasuze? Ja, mi, moje kolege, moji savremenici – mi ne zaslužujemo ovu ljubav. I oni ne vole nas, oni vole to mistično, sveto, taj dubok odnos koji je uspostavljen između nas za hiljadu godina. Oni razumeju da je Vizantijsko carstvo došlo ovde, na tlo Rusije. Tamo je umrlo, ali se preselilo ovde. Ne vide oni mene, vide nešto drugo. Nisam to ja, dobar čovek Rešetnjikov, oni kroz mene vole činjenicu da je iza mene nešto naše zajedničko, sveto, viševekovno, hiljadugodišnje. Oni to vole. I kada vladari Srbije, Grčke ili Bugarske pokušavaju da odseku tu pupčanu vrpcu, oni vrše izdaju. Ne bi trebalo da idu tamo, oni moraju da budu sa nama. Pitao sam Srbe, Grke i Bugare koja je misija njihovih naroda. Svaka nacija mora imati misiju. Šta je misija srpskog naroda?

Da sačuvamo svoju tradiciju i veru.

— Možete li da je sačuvate bez Rusije? Ne možete. Dakle, vaša misija je ista kao misija ruskog naroda, da zajedno sa Rusima, zajedno sa Gruzinima, Grcima, Bugarima, da nosimo našu pravoslavnu civilizaciju kao alternativnu celom svetu. To je naša misija, zadatak koji nam je Bog dao. Morate biti rame uz rame sa nama. Ukoliko Rusi izdaju ovu ideju, a mi smo je izdali, odustali smo od nje skoro 100 godina, i vi se onda razbolite i bivate odvedeni u ropstvo onima koji su mrzeli Vizantiju. A posle mržnje prema Vizantiji – imali smo studiju sprovedenu na ovu temu – u Evropi se pojavila rusofobija. Vizantija je pala, i posle 200-300 godina shvatili su da su ideje koje su mrzeli, zbog kojih su išli u krstaške ratove (nije bilo reči o oslobađanju Groba Gospodnjeg, napadali su Vizantiju) preselile u Rusiju. Otuda ta divlja rusofobija. Dakle, govorimo o Srbiji. Ako neki političari pročitaju ovo pitanje – šta je smisao postojanja srpskog naroda u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – shvatiće da je potrebno biti strpljiv i ne oslanjati se na one koji su bombardovali i uništavali Srbiju.

Mislim da narod to neće dozvoliti.

— I ja tako mislim, narod neće to dozvoliti. Mi smo 90-ih godina imali na čelu vlasti puno prozapadnih tipova, deset godina su ismevali Rusiju, ali su bili primorani da se povuku. I dalje su tu među nama, ali su ispali iz vrha vlasti. Sada su negde u gomili, pokušavaju da se vrate, ali nisu na vlasti. Ako je Rusija sve jača, kako ste rekli, ojačaće i Srbija.

Čini mi se da ste negde izjednačili balkanske narode. Nisu isto Srbi i Bugari. Zar ne mislite da su vam Srbi mnogo bliži od Bugara, i da zaslužujemo da nas više volite? Napisali ste negde: „Bugari nas nikada nisu izdali“. Možda je i tako, ali kod Srba, koji su uvek obožavali Rusiju postoji izreka „Bog visoko, Rusija daleko“. Zašto se niko od ruskih lidera ozbiljno ne pozabavi problemom Srbije? Jasno je da nam je potreban zaštitnik i zna se da to može biti samo Rusija.

— Ne slažem se sa vama kategorički, tako dejstvuju naši neprijatelji – da se izmeri ko voli više. To je pogrešno. To je kao porodica, i treba da da kažem: najstarija ćerka nas voli više od najmlađe. Ja ne poredim. Poseban narod, odvojene kulture, nezavisne tradicije. Ali, opet, ponavljam, svi ukupno, mi smo deo pravoslavnog kotla. I ne treba da se takmičimo ko koga koliko voli. To je potpuno pogrešno, a nije čak ni hrišćanski.

Ali vi znate da je Bugarska podržavala Nemce tokom Drugog svetskog rata.

— Ali to nije bilo bugarski narod, zar ne? To je bio mimo volje naroda. Ako tako gledate, mogu li da izjavim da su svi Crnogorci izdajnici? Ne, ja krivim Đukanovića. Ispravno, zar ne? Ista stvar je danas u Srbiji: neko počne da gleda na Zapad, ali ne kažem da su svi Srbi – izdajnici. Ne zaboravite da se tokom Velikog otadžbinskog rata Bugarska nije borila protiv Sovjetskog Saveza. Zauzela je neutralnu poziciju. Do 5. septembra 1944. imali smo ambasadu u Sofiji, a nismo se povukli jer je već 9. septembra 1944. godine došla na vlast komunistička vlada. U Drugom svetskom ratu, rat Bugarskoj od Sovjetskog Saveza proglašen je 5. septembra 1944. Imali smo ambasadu, odnose. Oni nisu bili u ratu sa nama. Car Boris je to razumeo, pa je sam rekao Hitleru da će se, ako Bugarska objavi rat Sovjetskom Savezu, pola bugarske vojske predati Rusima. Hitler je tražio da pošalje dve divizije, a on je odgovorio: „Vi želite da pređu na rusku stranu? Zašto? Borićemo se u Srbiji protiv komunističkih gerilaca, u Grčkoj, ako želite. Samo nemojte protiv Rusa“. Šta to znači? Znao je raspoloženje bugarskog naroda, znao je da se neće boriti. I borili su se protiv Srba, komunista, protiv Grka, u ratu na Kosovu. Dakle, imate pogrešan pristup kog se morate otarasiti. Takav pristup koristan je Zapadu. Na primer, uvek kažem: razumite, braćo Srbi, ako Rusija nema dobre odnose sa Bugarskom, ne možemo biti prijatelji ni Srbiji. Mi nemamo zajedničke granice. Kada su počeli da vas bombarduju, neprijateljske bugarske vlasti zatvorile su za nas svoj vazdušni prostor. I sve je bilo gotovo. Mi smo daleko. Trebalo bi barem da imamo dobre odnose sa Bugarima, jer imamo taj morski put. Sa Rumunima veoma dugo nećemo biti prijatelji, mislim na rumunsko rukovodstvo. To je uzaludno. Znate, nedavno sam bio u Beogradu, gde imam puno poznanika, veoma dobrih ljudi, mnogo ih volim. To je budućnost Srbije, ti mladi politikolozi: dr Miša Đurković, veoma inteligentan čovek, Mlađan Đorđević… Srbi su mi rekli: „Rešite pitanje sa Bugarskom; uostalom, mi ne možemo imati loše odnose sa Bugarskom. Kuda će proći ’Južni tok? Po nebu?“ A ja kažem „Ura, braćo! Konačno da to čujem od Srba“.

Po vašem mišljenju, imajući u vidu sankcija EU-Rusija, otvara li se prostor za Srbiju, za naš agro-industrijski kompleks, građevinu? Može li Srbija da se osloni na institucionalnu podršku Rusije?

— U protekle dve godine, postoji tendencija da se pozove više srpskih firmi, da grade ovde. Srbija treba da ima čvrstinu i hrabrost da dođe. Može, naravno, biće stvoreni uslovi. Mi smo pre izvesnog vremena dostavili analizu o potrebi da se podrži taj međusobni odnos. Kad sam bio u Peterburgu, odseo sam u hotelu „Ambasador“ koji je izgradila firma Mirka Tice. On je Srbin. Odličan hotel. Sa njim žele da nastave rad, postoje novi projekti, tako da je moguće da se radi u Sankt Peterburgu, Moskvi… Zašto da ne? Korisno i za nas, kao što sam rekao, ako pozivamo radnike i stručnjake iz slovenskih, pravoslavnih zemlja, oni će istisnuti strani element, kog sada imamo previše, previše je muslimana, Azijaca. Mi smo spremni da pomognemo, da institucije daju podršku srpskim firmama, srpskim privrednicima. I u oblasti investicija. U Srbiji nije baš stabilno, ljudi se plaše da investiraju. Dođite ovamo, investirajte kod nas.

Vi morate nama da pomognete, Srbija je mala zemlja!

— Ne, naravno, moguće su investicije u Srbiji, u agrarni sektor… Treba da se ulaže. Ali vidite kako uništavaju Južni tok? To je veliki projekat. Nedavno sam bio u Bugarskoj i rekao sam: „Braćo Bugari, vama još 1-2 takva projekta i ništa vam više nije potrebno. Vi ćete imati sve: novac, platni tranzit, servis, posao“. Ista stvar je i sa Srbijom. Koje druge investicije? Ovo je gigantska investicija u malim zemljama.

Šta očekuje Srbe u EU, a šta u Evroazijskoj uniji?

— Srbe u EU? Da budu čistači, sluge, prodavci. To možete očekivati u Evropskoj uniji. U Evroazijskoj – možete i treba da budete jednaki. Mi smo iz istog lonca. To mora biti tako. To bi trebalo da bude cilj srpskog naroda. Srpski narod je podeljen. Mi znamo sociologiju i proučavamo rezultate istraživanja. Trenutno, više od polovine stanovništva je za pristupanje EU

Vi kažete da se danas crkva izlaže snažnim napadima i ne slažete se sa onima koji kažu: „Neka je brane vernici“. Mislite da je to zajednička vrednost i zbog toga moraju da je brane svi i država i narod. Srpska crkva trpi veliki pritisak ekumenista. Šta možete reći o ovoj temi, o napadima Vatikana?

— Vaš patrijarh Pavle je bio sveti čovek. Svetitelj u punom smislu te reči. Biti patrijarh – to je veoma teško. Čovek od koga sve zavisi. Kad je izabran, sa jedne strane prima blagodat Božiju, a sa druge strane ima veliku težinu, odgovornost. Na temu ekumenizma mogu samo da kažem da je ekumenizam pokušao da napadne i Rusiju. Sada je malo odbijen, ali je i dalje živ. Promenjen je oblik borbe. Ekumenizam – to je jeres. Što se tiče toga, kako se tome suprotstavi, to nije do episkopa i mitropolita. Stvar je narodu. U srpskom narodu. Bugari su još gori. Srpski pravoslavni narod uglavnom se okreće veri tokom svojih krsnih slava. A ako taj pravoslavni, srpski narod pruži snažan otpor, ekumenisti ne mogu pobediti. I ovi jeretici, pristalice ekumenizma, čak i ako su jerarsi, pobeći će. Treba vam otpor naroda, a ne otpor Amfilohija. Srbija se nalazi na raskrsnici dve civilizacije – pravoslavne i posthrišćanskog Zapada. Naravno, to podrazumeva više napada, s obzirom na to da Rusija još uvek nije dovoljno zainteresovana za Srbiju i Balkan uopšte. Treba više. Posebno u pogledu meke moći, neprofitnih organizacija. Moramo da prisustvujemo više. Obavezno, na teritoriji celog Balkana.

Autor Suzana Moskovljević

Izvor Geopolitika/Svetinje Braničeva, 25 novembar 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u