MIHAIL DELjAGIN: ZAŠTO JE STALjIN BIO LOŠ

Među Rusima i danas traju sporenja oko Staljina, njegove ličnosti, epohe i rezultata vladavine....

Među Rusima i danas traju sporenja oko Staljina, njegove ličnosti, epohe i rezultata vladavine. Evo pogleda poznatog moskovskog ekonomiste kojim nisu sasvim zadovoljni ni savremeni ruski „monarhisti“, a krajnje su, najblaže rečeno, nezadovoljni liberali. Kako oni koji „sede“ u vladi i oko vlasti, tako – čak mnogo više – oni koji rade protiv svoje zemlje za Amerikance i NATO

Kad pogledamo oko sebe, vidimo da postoje projekti lopovluka, postoje projekti razaranja, postoje projekti korupcije. A oni projekti stvaranja koji postoje, uglavnom su ovo ili ono što je bilo prekinuto, a započeto u vreme Staljina, ili ono što je tada planirano, ali kasnije odloženo.

Prema ovoj ličnosti može se svako odnositi po svojoj volji, po meri svoje neupućenosti, prema ličnim tragedijama, međutim, on je jednom u nekom veoma poverljivom razgovoru rekao: Nisam ja Staljin, Staljin je Sovjetski Savez. I u određenoj meri to je tako i bilo. Desilo se rastapanje ličnosti u državu.

Izvinjavam se svima onima kod kojih će ovo poređenje izazvati neprijatno osećanje. Ali, pre dve hiljade godina je mladi sin jednog drvodelje bio razapet. Sve dosad, ogroman deo čovečanstva doživljava taj događaj ne kao savremenost, nego svakodnevnost. Da, ovde se radi o mnogo nižim razmerama ličnosti, slažem se.

Ali, da uporedimo sa onim šta je bilo posle njega. Izuzetan, genijalan spletkaroš, intuitivni Hruščov. Čovek bez strateškog projekta koji se udarao rogovima sa partijskom i privrednom nomenklaturom koja ga je i pojela. Po svemu sudeći, on nije ni shvatio da se bori sa klasom koja je izmakla kontroli zbog Staljinove smrti i tokom te smrti. Brežnjev, koji je samo otpustio uzde i rekao: stružite Šura, stružite, tegovi su iznutra zlatni! I, ušao u istoriju kao čovek u čije vreme je bilo slatko dobro jesti i sve ostalo, ali u čije vreme je zemlja ušla u fazu nekontrolisanog raspada. Andropov je – epizoda. Černjenko je – epizoda. Mihail Sergejevič Gorbačov – katastrofa. Dokaz da dobar čovek nije profesija, nego da ima i malo gore. Boris Nikolajevič Jeljcin – to je klinika, to je raspad u kliničkom obliku. Drug Putin koji je pokušao da nešto skupi posle čega su se svi zamislili, a uopšte, vredi li? S druge strane, radi čega?

Kada sam imao 22 godine, bila je demokratija upravo krenula u prva razotkrivanja i ja sam napisao veoma žustar govornički napad na Staljina. Ta filipika stigla je do jednog već veoma starog čoveka kojeg je sovjetski sistem žvakao, ali nije sažvakao. On je kao zatvorenik i u GULAG dospeo, izašao iz njega kao oficir GPU (Državna politička uprava) koji je počeo da uvodi princip ekonomske rentabilnosti. Rekao mi je: znate, mladiću, sve što govorite, jasno je, ali, sve to je glupost. I počeo je jednostavno po tačkama da ruši sve optužbe koje sam bio pokupio iz Solženjicinove publicistike. A ja potpuno nesiguran, potpuno izgubio sve životne orijentire i koordinate, moja porodica takođe ima svoju istoriju i ja znam da je Staljin loš. A on mi pokazuje da ili to nije bio on, ili je on bio dobar i drugačije se nije smelo.

Ja potpuno utučen govorim rečima deteta iz vrtića: čekajte, hoćete li da kažete da je Staljin bio dobar? On me gledao očima čoveka koji posmatra šestomesečno štene koje još uvek lovi sopstveni rep. Kaže: ne, mladiću, Staljin je bio loš, ali apsolutno ne zbog toga što vi govorite. To je besmislica. Zatim je usledila jasna formulacija: Staljin je bio loš zato što je sistem koji je on stvorio iznedrio Gorbačova.

On je stvorio visoko efikasan sistem. Neke odluke o upravljanju još uvek nisu uređene. Specijalna komisija Berije je pojednostavljen naziv, njih je, u stvari, bilo četiri, ali ih je sve nadgledao Berija. I oni su stvorili interkontinentalnu raketu, atomsko, a zatim hidrogeno oružje. Oni su stvorili protivraketnu odbranu i uz to neophodnu elektronsku bazu. Administrativno rukovođenje stvaralačkim ljudima – to je problem koji još uvek nije rešen. Ni u kakvim okolnostima. Svake godine se izdaju kilotone literature koje još jednom potvrđuju da niko ne zna kako da rukovodi tim ljudima. Taj zadatak je bio rešen u hodu, na brzu ruku. Ali, pokazalo se da je taj sistem neodrživ zato što se Staljin oslanjao na klasu partijske i privredne nomenklature, koju je on stvorio. Ta klasa je 1937. organizovala prvi ustanak protiv njega.

On je shvatio da sam ne može da održi tu klasu i sobom je zamenio državu. On je pokušao da stvori mehanizam rotacije, mehanizam makar ograničenih izbora odozdo, ali nije uspeo. A kasnije ga je taj sistem pojeo. Ipak, ogroman broj socijalnih tehnologija koje su bile razrađene samo čekaju svoj trenutak. One treba da se realizuju. Pri tom je pokrenuo fenomenalne stvari. Godina 1938. Bila je vrhunac terora, a privreda SSSR „u autu“.

Tek što su bili zatvoreni ljudi koji su popisali stanovništvo i otkrili da je stanovništva manje za 18 miliona nego što bi trebalo da bude. To je bio rezultat kolektivizacije, terora i opšte prenapregnutosi snaga. Tek je počinjao prelazak od ježovštine ka berijevštini. Trajala je liberalizacija. U takvim okolnostima nastaje mali biznis Sovjetskog Saveza koji se tada nazivao industrijska kooperacija…

Davao je 6% industrijske proizvodnje zemlje. To kao da nije više nego sad. Imao je veće olakšice nego što su danas. Čak su postojali projektni biroi, naučno-istraživački instituti, prvi televizijski prijemnici, prve radio-gramofone proizvodila su mala preduzeća. To nisu samo brave sa pečatom „zadruga ta i ta“, koje još uvek imaju mnoge porodice, to je ono što je bilo najviše tehnološki u tom momentu, a proizvođeno je u tim malim preduzećima.

Drugi slučaj. Stimulisanje rada. Princip ekonomske rentabilnosti u logorima bio je uveden početkom 30-ih godina. Prva odluka o njegovom uvođenju u čitavu ekonomiju doneta je u februaru 1941. na plenumu CK VKP(b) – Svesavezne Komunističke Partije boljševika. Veoma dobro se pokazao u drvnoj industriji i jasno je gde je to. Znači, treba ga primeniti u čitavoj zemlji.

Primena u čitavoj zemlji nije uspela zato što je došao rat – i nikome nije više bilo do rentabilnosti. Ali, od kraja 30-tih godina, još pre tog plenuma, princip je primenjivan u oblastima visokih tehnologija.

Sistem stimulisanja, povećanja efikasnosti rada, smanjenja nabavne cene – to je bilo prvo što je srušio Hruščov. Uslovno rečeno, treba proizvesti čekić. Postoje tehničke karakteristike i dalje – počinje. Za svako poboljšanje važnog parametra vaš radni kolektiv dobija nagradu. Smanjenje cene koštanja, povećanje udobnosti i sve to je sa nemačkom preciznošću detaljno planirano. Na primer, vi ste poboljšali proizvod, vi dobijate premiju. Ta premija se deli na dva dela. Jedna polovina se deli svima jednako. Nije važno kome, direktoru, šefu, spremačici. Drugi deo ciljno se izdvaja za dva čoveka – za rukovodioca koji je organizovao proces poboljšanja i koji ne mora da bude načelnik, on može da bude brigadir, poslovođa i sl. I – za drugog, za onoga ko je smislio poboljšanje.

Na kraju, u čemu je bio problem sovjetske uravnilovke? U tome što je neko ko je smislio kako da se uradi bolje odmah ostvarivao postavljeno planom i obaveze svih su se povećavale. A ovde ništa od toga. Ako je neko smislio kako da se uradi bolje, svima je davan osetan novac. A on sam je mogao da dobije neverovatnu količinu novca. Dakle, čitav radni kolektiv ne samo da je negovao, štitio i na rukama nosio takvog pametnog čoveka, nego je i sam tražio u svojim redovima ko može nešto zanimljivije da smisli.

Kasnije je uvedena tehnologija stimulisanja upravo visokotehnološkog rada, koju su od nas preuzeli Japanci. Japan je postao velika zemlja pored ostalog i na račun te tehnologije stimulisanja rada. Možda je preneto i preko japanskih ratnih zarobljenika. To je takođe Staljin.

Kad pogledamo, Staljin je imao glavnu misao da Sovjetski Savez mora da opstane. Osvajanje sveta ili osvajanje pola sveta – to kako bude, ali on mora da opstane u apsolutno neprijateljskom okruženju. On mora da bude pametniji od svih, uporniji od svih i jači od svih. I na tom putu učinjeno je neverovatno mnogo. Po neverovatnoj ceni. Pad nataliteta je – najobičnija stvar. Ali, bilo je perioda kada je bila zabranjena smrtna kazna, mada su metode bile varvarske.

Kada govorimo o Staljinu ne zaboravljajmo da je mnogo šta porodio građanski rat. Da, bilo je bezdušnosti koje su nezamislive čak i za one koji pamte istoriju Velikog Otadžbinskog rata. Bezdušnosti i surovosti. A zatim je došla nemilosrdna borba za vlast kada su se na udaru našle plejade lenjinskih internacionalista koji su smatrali da je Rusija suvo granje u vatri svetske revolucije. Ali, ako granje izgori, a revolucija ne uspe, đavo neka ga nosi, nek` ide to granje.

A rat između njih – uz sve dovitljive spletke i fleksibilnost alijansi – bio je surov, do uništenja.  I u svetlu drugih delatnika koji nisu dobili mogućnost da realizuju svoje predstave o lepom, Staljin uopšte nije izgledao kao zver.

U stvari, istorija Sovjetskog Saveza još nije napisana. Mi znamo tek neke komadiće i odlomke. Staljin je uspeo da počne formiranje sovjetskog naroda i da stvori moćan socijalni optimizam. Po koju cenu? Da! Ali, kad govorimo o ratu moramo da shvatimo da to nije samo Hitlerova najezda…

Staljin je imao projekat. Ako ste želeli da se uklopite u taj projekat, u tu strategiju – imali ste dobru šansu. Staljin je pokušavao da izgradi civilizovano društvo, pokušavao je da izgradi humano društvo. Njegove predstave o humanizmu bile su veoma specifične.

Njegova poznata fraza posle koje je usledio strašni teror – o tome da će sa učvršćivanjem socijalizma klasna borba samo postajati veća – veoma je zanimljivo konstruisana. Ta fraza izrečena je tako da se potvrđuje da su svi ti predstavnici bivših ugnjetenih klasa spolja prikrili gnev i sada ih treba konačno dotući. A smisao fraze je drugačiji. Opet se formirala nova birokratija koju treba uništavati, lomiti i postaviti da služi društvu.

Nikita Sergejevič Hruščov proslavio se više od svih  maksimalnim zahtevima po broju ljudi koje treba streljati i strpati u logore. Njegovi apetiti mnogo puta su premašivali apetite svih ostalih. Na papiru njegovog izveštaja Staljin je napisao „Smiri se, budalo!“ – upravo tim povodom.

Još za vreme rata, u avgustu 1942., u strašno vreme kada se front kretao prema Staljingradu i opet se činilo da je sve gotovo, Čerčil je pitao Staljina za kolektivizaciju. Staljin ga je pogledao i rekao: „To je trajalo četiri godine i to je bilo strašno“. Ovo je citat. Ovo je rekao čovek koji je bio krajnje škrt na rečima.

Ne želim da kažem da je Staljin bio dobar. Uopšte ne, Bože sačuvaj. Ali, to je bio čovek koji je u tom času osujetio uništenje ruske civilizacije. Neverovatnom cenom, velikom krvlju, strašnim greškama. Zato što, kada jedan čovek zamenjuje sobom državu, ma kakav da je genije, ne može sobom da je zameni. Ipak, on je barem jednom pokušao da demokratizuje sistem, ma kako to smešno zvučalo.

A njega ljuto mrze ne zato što je prolio reke krvi. Ljudi koji ga mrze jako vole Petra Prvog u čije vreme se broj stanovništva smanjio za trećinu. Ljudi koji ga mrze veoma tolerantno se odnose prema Ivanu Groznom. Oni ga – imam u vidu liberale – ne mrze zbog onoga u čemu je bio loš, ne zbog nasilja, ne zbog terora i razaranja.

Liberali ga mrze zato što je on Sovjetski Savez suprotstavio Zapadu. I omogućio Sovjetskom Savezu da ostane živ. Suština zamerki Staljinu je u onome što se u redovima za pivom krajem 80-tih godina govorilo veteranima: da te nije bilo, deda, mi bi sad bavarsko pili. Mi sada pijemo bavarsko. Šampanjac narod pije ustima svojih najboljih predstavnika. Samo, tih predstavnika je nekako veoma malo – manje od 3% ukupnog stanovništva. A svi ostali žive u velikoj neodređenosti i u velikom strahu.

Staljinova krivica pred našim liberalima slična je krivici Dostojevskog. Čubajs je uzdržan čovek, korektan, veoma hladne glave. Jedini put kada je pobesneo, kako je sam izjavio, ne dotičući se političke borbe, bilo je kada su ga pitali o Dostojevskom. Rekao je: spreman sam da ga kidam na delove, takve ljude kao što je on. To su neprijatelji. Zašto? Ne samo zato što je Dostojevski mnogo pre nego što su se pojavili Čubajs, Gajdar i ostali Podrabinekovi (sovjetski disident: prim. prev.) razotkrio suštinu liberalizma, njegovu mržnju prema Rusiji.

Da, i ne samo to. Jednostavno, Dostojevski je bio čovek koji je branio civilizaciju Rusije. Tada je nazivana ruskom. Rusija se zvala imperijom. A bivši robijaš vodio je veoma poverljivu prepisku sa Pobedonoscevim – krajnjim reakcionarom i potpuno su se međusobno razumevali.

Među našim carevima, posle Alekseja Mihajloviča Tihog, možda je najviše zapostavljen Aleksandar Treći. Posle smrti Aleksandra Drugog, koji je ubijen posle liberalnih reformi, Aleksandar Treći je zaveo red. Njegova vladavina bila je veoma razumna i veoma racionalna. Dostojevski je – čovek iz serije Aleksandra Trećeg. A Staljin je nastavljač te iste linije, ako je Nikolaj Drugi prethodnik Gorbačova sa istim posledicama, sa istim dobrim namerama koje su završavane katastrofama i sa istim humanizmom koji je završavan krvlju. I tako dalje. Sa istom težnjom da skine sa sebe odgovornost, koja je završavana tragedijom.

Staljin je svoj vrat podmetao pod jaram istorijske neminovnosti i vukao. Kako se iskobeljao u vreme građanskog rata? Zahvaljujući promišljenosti, organizovanosti i odgovornosti. On nije imao nikakve posebne, genijalne talente. On nije umeo da govori kao Trocki, koji je zaustavljao one koji jure, za vreme mitinga počinjao da govori i ljudi su sa „Internacionalom“ išli u napad i ginuli. Trocki je to izvodio bez pucnja, zahvaljujući oratorskom daru. On, sićušan, neugledan čovek, sa krivom bradom i cvikerima.

Staljin nije umeo tako. Ali on je bio organizator, bio je odgovoran. I zbog toga se, upravo zbog hiperodgovornosti, uzverao gore. Baš zbog toga je osvojio vlast.

Postoji čovek koji se zove Andrej Karaulov. Nije najsimpatičniji, ali je veoma pametan. On je izgovorio fantastičnu frazu: da je Staljinova surovost bila posledica njegove hiperodgovornosti. Staljin je shvatao da između njega i nepostojanja, da između današnjeg dana i nebića i nestajanja, pri tom celog naroda, stoji samo on sam i ništa više. Sam čovek. I on je stvarno prihvatao odgovornost za postojanje celog naroda. A u tom pogledu on je bio apsolutno dosledan.

Čečenski ratovi. Ko je od naših funkcionera tamo slao svoju decu? Znam dva primera – Pulikovskog, čiji sin je poginuo, i Stanislava Govoruhina, čiji sin je obogaljen u prvom čečenskom ratu. Verovatno sam nekoga propustio. Ali u vreme Staljina svi funkcioneri su slali svoju decu na front. Bezmalo svi.

Godine 1996. prvi put sam se našao u kući za odmor Mihaila Sergejeviča Gorbačova. Iznenadilo me je što trospratna kuća ima lift. Mene je to zapanjilo. Tad sam bio naivan čovek, šokiralo me to rasipništvo. A sada, pošto sam se nagledao drugih kućica, uopšte ne državnih, ne zvaničnih, spreman sam da se složim da je Mihail Sergejevič Gorbačov bio relativno skroman čovek.

Ali, misao o tome da je sve radi fronta, radi pobede, sve za rad, sve radi progresa vašeg naroda,to je misao koja je bila svojstvena Staljinu, koja je činila njegovu suštinu. On je mogao pod progresom da podrazumeva užasno izopačene stvari. To je nešto drugo. Ipak, on je pri tom sledio zadatak postizanja društvenog dobra. Ako sada našim funkcionerima pomenete za društveno dobro, odgovoriće vam kao što su meni jednom odgovorili: izvinite, ali vaša demokratija i vaše društveno dobro – to je neprijateljska propaganda Holivuda.

Liberali najviše mrze Staljina ne zato što je na dači posadio 60 hiljada stabala drveća u vreme dok je bila glad, iako su deset godina to drveće sadili u Kuncevu. Oni ga mrze zbog toga što je u grob legao u zakrpljenim čarapama. Kad je zatrebalo da se u nešto obuče – ispostavilo se da on nema nepohabanih vojničkih bluza. Eto, to je glavni predmet njihove ljute mržnje. Zato što oni ne razumeju kako čovek može da živi ne radi svog džepa, nego radi opšteg dobra. Baš zbog toga je Staljin – diktator i nitkov, a Gajdar – bezgrešan.

Zato će se Staljin vratiti. I daj Bože da to ne bude rezultat novog građanskog rata, da iza njega stoji relativno mirno i relativno civilizovano sovjetsko vaspitanje. Ali Staljin će se vratiti zato što će ovi ljudi (liberali) dovesti zemlju do situacije kada fizički nećemo imati drugačiji način da se spasimo od katastrofe i uništenja. Ja ovo govorim bez ikakvog zadovoljstva.

To će biti užasno. Ali, to će biti mnogo bolje od smrti. Kad posmatrate Čubajsa i mnoge druge naše aktuelne rukovodioce, postaje apsolutno jasno da alternativa nije između lošeg Staljina i dobre svetle budućnosti. Alternativa je između novog Staljina i smrti. Liberalni klan nam ne ostavlja alternativu. Četvrt veka nacionalne izdaje koja sve do danas traje, moraće gorko da se plati.

Prevela Ksenija Trajković

Izvor Fakti, 29. 11. 2014.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u