Posle smrti, slikar Kramskoj je nacrtao njegov portret na odru – to je lice čoveka koji se smirio u Bogu, koji je konačno spoznao tajnu večnosti i ljubavi Božje
Fjodor Mihajlovič Dostojevski se celog života mučio – sa Bogom i oko svoje duše. I sve njegove slike su slike čoveka – paćenika, napetog, samo što mu oči od muke ne iskoče iz glave. Epileptičar, stalno u dugovima, strastven kockar, on je istovremeno bio iskren bogotražitelj i čovek koji je u porodici i deci video najveću sreću do koje je moguće doći.
Samo zbog toga, zbog te patnje, iskrene i čiste, Bog mu je dao da stvori ono što je stvorio, ali i da ode sa ovoga sveta kao pravoslavni čovek, ispoveđen i pričešćen. Pre toga, molio je svoju porodicu da mu oproste sva sagrešenja prema njima, blagoslovio svoju dečicu Evanđeljem od koga se celog života nije odvajao. Posle smrti, slikar Kramskoj je nacrtao njegov portret na odru – to je lice čoveka koji se smirio u Bogu, koji je konačno spoznao tajnu večnosti i ljubavi Božje. Donosimo, prvi put u Srba, taj crtež Dostojevskog na samrtnom odru, kao i nekoliko tekstova koji nas podsećaju na ovog velikog čoveka: sećanje na njegovu smrt i sahranu velikog pisca iz pera njegove kćeri Ljubovi, pouke starca Zosime (sama srž Dostojevskovog hrišćanstva) i tekst arhiepiskopa Jovana (kneza Šahovskog) o velikom piscu. (Vladimir Dimitrijević)
* * *
LjUBOV DOSTOJEVSKA: SMRT DOSTOJEVSKOG
Na jednom porodičnom ručku, sestra Dostojevskova ponovo pokreće pitanje jednog nasledstva tražeći od brata da se odrekne svog dela i toliko ga namuči, da Dostojevskn uzbuđen ustaje od stola.
Izgubivši strpljenje, a da ne bi produžio tu mučnu prepirku, Dostojevski se diže od stola pre nego što je ručak bio završen. Dok je moja mati ispraćala svoju zaovu, koja nije prestajala da plače, moj otac pobeže u svoju sobu. On sede za svoj pisaći sto zarivši glavu u ruke. Zamor ga beše skolio. On se toliko radovao tom porodičnom ručku, a evo gde mu je ponovo to prokleto nasledstvo pokvarilo veče… Na jednom on oseti neku čudnu vlagu na svojim rukama; on ih pogleda: bile su zamrljane krvlju. On dodirnu usta, brkove i povuče ruku sa užasom: još nikada nije imao krvoliptenja! Dostojevski se uplaši i pozva ženu. Mati dotrča prestrašena, posla odmah po lekara koji je lečio oca, nas pozva u Dostojevskovu sobu, pokuša da se šali, donese jedan šaljivi list, koji tek beše stigao. Otac se beše smirio, nasmejao se, gledajući karikarure, počevši i sam da se šali sa nama. Krv mu više nije tekla na usta; njegovo lice i ruke behu oprane. Videći da se otac smeje i šali, mi nismo razumeli zašto nam je mama kazala da je otac bolestan i da ga treba razonoditi. Najzad stiže lekar; on umiri roditelje tvrdeći da se krvoliptenje često pojavljuje kod ljudi koji pate od katara Ipak je zahtevao da bolesnik odmah legne i da, govoreći što je moguće manje, ostane u krevetu dva dana. Otac pokorno leže na svoju tursku sofu da se više nikad ne digne…
Sutradan izjutra on se probudi veseo i živahan. Za vreme noći bio se dobro odmorio i ostao je ležeći samo zbog lekarske naredbe. On zažele da vidi svije prisne prijatelje, te mu ovi dolažahu preko celoga dana; On im je govorio o prvom broju za 1881. godinu Piščevog dnevnika, koji tek beše izašao iz štampe i koji ga je skoro jedino zanimao. Kako je izgledalo da otac ne pridaje nikave važnosti svojoj bolesti, njegovi prijatelji poverovaše da je u gsitanju samo prolazna bolest. Ali to veče po njihovom odlasku, moj otac dobi drugo krvoliptenje. Obaveštene od lekara da to drugo krvoliptenje može da dođe kao posledica prvog, mati se ne uplaši. Međutim, ona se sutradan, u utorak, vrlo uznemiri videvši izuzetnu malaksalost muževljevu. Novine više nisu zanimale Dostojevskog, on je ostao ispružen na svojoj sofi, zatvorenih očiju, začuđen tom neobičnom slabošću koja ga je slamala i primoravala da ostane ležeći, njega tako enargičnog, punog života, njega koji je podnosio sve svoje bolesti na nogama, ne prekidajući posao. Očevi prijatelji, vrativši se da vide kako je bolesniku, prestrašiše se takođe njegovom klonulošću i posavetovaše majku da se ne uzda mnogo u doktora Brecela, koji je obično lečio našu porodicu, nego da konsultuje odmah nekog drugog lekara. Mati posla po jednog specijalistu za bolesti organa za disanje, koji stiže tek predveče. On izjavi da je bolesnikova slabost posledica prethodnih krvoliptenja i da može proći posle nekoliko dana. Međutim ne sakri pred majkom da je slučaj mnogo teži iego što je doktor Brecel slutio. „Ova noć biće odlučujuća“, reče on odlazeći.
Avaj! Kad se otac probodi sutradan posle jedne nemirne noći, mati razumede da su njegovi časovi izbrojani. Otac takođe. Kao i uvek u teškim životnim slučajevima, on se obrati Evanđelju. Zamoli svoju ženu da otvori nasumice njegovu staru robijašku Bibliju i da čita prve redove koje bude ugledala, Skrivajući suze mati pročita glasno: „A Jovan branjaše mu govoreći: „Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš k meni! A Isus mu odgovori i reče mu: „Ne zaboravljaj me, jer tako nam trebz ispuniti svaku pravdu.““ Čuvši te Isusove reči otad se zamisli za časak, a zatim reče svojoj ženi: „Jesi li čula? Ne zaboravljaj me! Moj čas je došao, treba da umrem!“
Dostojevski zažele tada sveštenika, ispovedi se, primi Sveto Pričešće. Kada je sveštenik otišao, on nas dozva u svoju sobu i uzevši u svoju naše male ruke, zamoli majku da još jednom otvori Bibliju i da nam pročita priču o bludnom sinu. On sasluša čitanje, zatvorenih očiju, utonuo u misli. „Deco moja ne zaboravite nikad ovo što ste čuli“ reče nam svojim slabim glasom. „Potpuno se uzdajte u Boga i ne sumnjajte u njegovu milost. Ja vas mnogo volim ali moja ljubav nije ništa prema beskrajnoj ljubavi Božijoj za sve ljude, Božja stvorenja. Čak ako bi vam se desila nesreća da u toku života izvršite kakav zločin, uzdajte se u Boga Vi ste njegova deca; ponizite se pred njim kao pred vašim ocem, prosite njegov oproštaj i on će se obradovati vašem pokajanju, kao što se obradovao povratku bludnog sina.“
On nas poljubi i blagoslovi; plačući ostavismo sobu samrtnika Prijatelji, rođaci, behu skupljeni u salonu, jer se vest o opasnoj bolesti Dostojevskog već bila raznela po gradu. Otac ih je prizivao jednog po jednog i za svakog je imao po kakvu prijateljsku reč. Ukoliko je dan odmicao, otac je postajao sve slabiji. Uveče nastupi novo krvoliptenje i on poče da gubi svest. Vrata na sobi biše tada otvorena Svi prijatelji i rođaci uđoše tada da prisustvuju njegovoj smrti. Stajalo se ćuteći, bez suza, da se ne uznemiri njegova agonija. Jedino je majka plakala sasvim tiho, klečeći pored sofe na kojoj je ležao n>en muž. Jedan čudan šum kao žubor vode, čuo se iz grla samrtnikovog, grudi su mu se dizale, govorio je brzo i tiho, ali se nije moglo razumeti ono što je govorio. Malo po malo njegovo disanje postalo je sve manje čujno, reči su mu bile sve ređe. Najzad… on ućuta.
…Kad umre čovek u Rusiji njegovo telo se odmah kupa, zatim se oblači u najbolje njegovo rublje, najbolje odelo, posle čega se iznosi na jedan sto zastrt belim zastiračima u očekivanju da bude gotov njegov kovčeg. Iz susedne crkve se donose veliki čiraci, koji se stavljaju oko stola, i jedan pokrov od zlatne tkanine kojim se pokojnik pokriva do polovine tela. Dvaput dnevno sveštenik dolazi da odsluži panihidu, praćen horom svoje crkve. Prijatelji i rođaci dolaze da prisustvuju tim molitvama, sa upaljenim voštanicama u ruci. Ostatak dana ili cele noći crkveni čtec, ili koja kaluđerica, čitaju na glas psalme stojeći čelo nogu kovčega Mrtvac se sahranjuje trećeg dana; neki put tek četvrtog, ako rođaci koji žele da prisustvuju njegovom pogrebu stanuju u drugim pokrajinama Rusije, pa ne mogu da stignu ranije.
Kad sam se posle grozničave noći, probudila i ušla, očiju crvenih od suza, u očevu sobu, zatekla sam njegovo telo položeno na sto, skrštenih ruku na grudima sa ikonom stavljenom na njih. Kao mnoga nervozna deca i ja sam zazirala od mrtvaca i odbijala sam da im se približim; ali se od oca ni malo ne uplaših. Izgledao je kao da spava na svome jastuku, lako osmehnut, kao da vidi pred sobom nešto što je vrlo lepo. Jedan slikar se beše namestio pored odra i crtaše Dostojevskog zaspalog večnim snom. Novine behu objavile toga jutra očevu smrt i svi njegovi prijatelji behu dotrčali da prisustvuju prvoj panihidi. Deputacije studenata viših petrogradskih škola dođoše posle njih. Stizali su praćeni sveštenikom njihovih škola. Dok je ovaj čitao molitve, studenti su u horu odgovarali na jektenije. Suze su im tekle niz lica; jecali su gledajući neponično lice njihovog dragog učitelja. Majka je, očiju naduvenih od plača, lutala kao senka. Razumevala je tako malo šta se dogodilo da, kada jedan dvorski činovnik dođe da joj saopšti od strane cara Aleksandra Drugog da joj država daje penziju i da uzima na sebe školovanje dece, ona se sva radosna diže da javi tu radosnu vest svome mužu. „Tek u tom času razumedoh prvi put da je moj muž mrtav i da ću ubuduće živeti sama, nemajući više prijatelja kome bih poverila svoje radosti i svoje bole“, pričala mi je ona kasnije. Moj ujak, koji čudnim slučajem beše stigao baš u to vreme u Petrograd, preuze na sebe da spremi sve što je potrebno za pogreb. On zapita moju majku gde želi da sahrani muža. Mati se seti tada jednoga razgovora sa Dostojevskim onoga dana kada je sahranjen pesnik Njekrasov, koji beše umro pre nekoliko godina i beše sahranjen u groblju ženskog manastira Novodevičje. Pošto je održao govor nad otvorenim pesnikovim grobom, moj otac se vratio kući tužan i potišten. „I ja ću uskoro za Njekrasovom“, reče majci. „Molim te, sahrani i mene u isto groblje. Ne želim da svoj večiti san boravim na Volkovu, pored drugih ruskih pisaca. Zavideli su mi i svojom mržnjom zagorčali ceo moj život. Želim da se odmorim pored Njekrasova koji je prema meni uvek bio dobar, koji mi je prvi kazao da imam talenta i koji me nije zaboravio dok sam bio u Sibiru“. Videći muža tužnog i nesrećnog, mati htede da ga šalom raspoloži, što joj je uvek polazilo za rukom.
Kakva misao! – reče veselo – taj Novodevički manastir tak je tmuran i pust! Više bih volela da te sahranim u manastiru Aleksandra Nevskog.
A ja sam mislio da se tu sahranjuju samo pešački i konjički generali – odgovori moj otac trudeći se da se i sam našali.
Pa šta, zar ti nisi general književnosti? Ti imaš prava da budeš sahranjen pored njih. Da znaš kakvu ću veličanstvenu pratnju da ti priredim! Opelo će ti služiti vladike, a pevaće hor iz saborne crkve. Ogromna masa sveta ići će za tvojim kovčegom i kada se sprovod bude približio manastiru, kaluđeri će izaći da te dočekaju.
– To oni rade samo za cara, – reče moj otac, raspoložen tim proročanstvom svoje žene.
– Uradiće to oni i za tebe. Ah! Ti ćeš imati pratnju kakvu u Petrogradu još niko nije video…
Otac se nasmeja svoj toj fantaziji svoje žene i ispriča prijateljima, koji behu došli da razgovaraju sa njim o pogrebu Njekrasova. Više njih se kasnije setiše tog čudnog proroštva moje majke, učinjenog kao i uvek u šali.
Setivši se sada tog razgovora, mati zamoli ujaka da ode sa rođakom G. Pavlom Svatkovskim u Novodevički manastir i da tamo kupi jedan grob što je moguće bliže Njekrasovljevom. Ona mu dade sav novac koje se beše zatekao u kući, da bi mogao unapred platiti i grob i opelo. Videvši naša dečija lica bleda i nesrećna, ujak zamoli od majke dozvolu da nas povede do manastira. „Vožnja u saonicama učiniće im dobro“, reče on gledajući nas sa sažaljenjem.
Mi otrčasmo da se obučemo, a zatim se radosno popesmo u saonice. Hladan vazduh i zimsko sunce uistinu nam je prijalo i srećnom dečijom bezbrigom zaboravismo na časak svirepi gubitak koji nas beše zadesio. Manastir Novodevičje se nalazi na kraju grada blizu Narvskog slavoluka. Tada sam prvi put ušla u jedan ženski manastir i sa radoznalošću sam razgledala tihe hodnike kroz koje su kao senke promicale kaluđerice. Bili smo uvedeni u salon za prijem; igumanija, starija osoba, odevena u crno, hladnog i ponositog izgleda, uđe u salon; dug veo pokrivao je glavu i odelo. Gospodin Svatkovski izloži joj želju da slavni pisac Dostojevski bude sahranjen u njenom manstiru pored pesnika Njekrasova i, znajući da su cene grobova u manastirima veoma skupe, to je zamoli da porodici koja nije mnogo nasledila, učini najnižu cenu. Igumanija napući prezrivo usne. „Mi kaluđerice ne pripadamo svetu“, odgovori ona hladno, „i svetske počasti nemaju nikakve vrednosti u našim očima. Kod nas su za grobove u našem manastiru utvrđene cene i mi ne možemo da ih promenimo ni za koga“. I ta ponizna sluškinja Hristova zatraži jednu neverovatnu cenu koja je daleko prevazilazila skromnu sumu koju je moja mati mogla da potroši. Uzalud je moj ujak zastupao sestrinu stvar; uzalud preklinjao kaluđericu da dozvoli majci da u manjim sumama u toku godine isplati traženu cenu, igumanija izjavi da grob ne može da bude iskopan pre nego što se isplati u gotovu cela suma. Nije nam preostajalo ništa drugo nego da se dignemo i oprostimo od te zelenašice u odelu kaluđerice.
Gnevni se vratismo kući i ispričasmo majci naš neuspeh. „Kakva šteta!“, reče ona tužno. „Tako sam htela da sahranim muža u groblju koje je on sam sebi odabrao. Ne ostaje mi ništa drugo nego da ga sahranim u Ošti, kraj njegovog malog Aleksija; i ako, avaj! to groblje nikada nije voleo“. Bi rešeno da ujak ode sutra izjutra do Ošte, da kupi grob i da se sa sveštenikom sporazume za opelo. Ali tog večera javiše majci da je došao jedan kaluđer koji želi da razgovara sa njom. On je dolazio od strane bratstva manastira Aleksandra Nevskog, koje je bilo, kako je on tvrdno, veliki ljubitelj Dostojevskog. Kaluđeri su želeli da telo slavnog pisca počiva među zidovima njihovog manastira. Uzimali su na sebe sve troškove oko opela koje je imalo da se održi svečano u njihovoj najvećoj crkvi. Sa velikom radošću moja mati primi ovu plemenitu ponudu. Kaluđer ode, majka se vrati u svoju sobu i najednom seti se reči izgovorenih pre nekoliko godina: „Sahraniću te u groblju Aleksandra Nevskog…“
Sutradan u petak, gomila obožavalaca Dostojevskog, od samog jutra, beše ispunila naš skromni stan. Gomila je bila šarolika: pisci, ministri, studenti, veliki kneževi, generali, sveštenici, velike dame i sirote građanke prolazili su odajući poštu pored Dostojevskovog odra, čekajući poneki put da dođu na red čitave sate. U sobi gde je bio odar vladala je takva vrućina da su se sveće za vreme panihide gasile. Veličanstveni venci od cveća, ukrašeni trakama, sa dirljivim natpisima, poslati od raznih društava, ministarstava i škola i koji su imali da budu nošeni na sprovodu, behu doneseni u tako velikom broju, da se više nije znalo gde da se metnu. Mali venci i kite cveća koje su donosili Dostojevskovi prijatelji biše položeni pored kovčega, u koji je već bilo stavljeno telo moga oca. Moj brat i ja, pomagani od naših malih drugova, došlih da bdiju sa nama pored kovčega, razdavali smo preko celoga dana cveće nepoznatima, koji su se tiskali oko nas.
Sutradan, u subotu, ogromna masa sveta ispuni dve ulice, na čijem se uglu nalazila naša kuća Sa naših prozora mogli smo videti more od ljudskih glava kako se talasa, a iznad njega kao mala ostrvca vence uvijene u trake, nošene od studenata. Mrtvačka kola kojima su posmrtni ostaci Dostojevskog imali da budu preneseni u manastir, behu stigla. Ali obožavaoci ne dopustiše, već dočepavši se kovčega, i menjajući se uz put, odneše ga do manastira. Kako je put do manastira bio dug, a naše dečije snage male, to su nas porodični prijatelji s vremena na vreme uzimali iz povorke, metali na kola i vozili duž sprovoda govoreći nam: „Ne zaboravite nikad veličanstveni sprovod koji Rusija priređuje vašem ocu“. Kada se kovčeg približio manastiru, kaluđeri izađoše kroz veliku kapiju u susret mom ocu. Tu počast kaluđeri odaju samo carevima; odadoše je takođe velikom piscu ruskom. Još jednom proročanstvo moje majke obistini se.
Bilo je već dockan za opelo te ga odložiše za sutradan. Kovčeg bi položen usred crkve Svetog Duha; posle malog pomena vratismo se kući iscrpljeni od umora i od uzbuđenja. Očevi prijatelji ostadoše još neko vreme da posmatraju mnoštvo naroda, koji je dolazio da klekne pored kovčega i da se pomoli. Veče se približavalo, bilo je mračno; očevi obožavaoci i prijatelji raziđoše se malo po malo, spremajući se da sutradan dođu na ukop. Pa ipak, Dostojevski ne osta sam. Petrogradski studenti ga ne napustiše; bili su rešili da poslednju noć koju je Dostojevski provodio na zemlji probdiju kraj svoga obožavanog učitelja. Šta su te noći studenti radili ispričao nam je kasnije mitropolit petrogradski, koji, po običaju stanuje u manastiru Aleksandra Nevskog. Nekoliko dana posle pogreba majka povevši i nas ode mitropolitu da mu zahvali za veličanstveni pogreb koji kaluđeri behu priredili mome ocu. Mitropolit nas blagoslovi a zatim poče pričati svoje utiske sa studentskog bdenja: „U subotu uveče otišao sam u crkvu Svetog Duha da i ja odam poštu telu Dostojevskog. Kaluđeri me zadržeše na vratima rekavši mi da je crkva, za koju sam mislio da je prazna, puna sveta. Ja sam se tada popeo u malu kapelu koja se nalazi na drugom spratu susedne crkve, a čiji prozori gledaju u unutrašnjost crkve Svetog Duha. Jedan deo noći proveo sam pazeći na studente a da me oni nisu videli. Oni su se molili klečeći, plačući, jecajući. Kaluđeri htedoše da čitaju psalme. Ali im studenti oteše iz ruku Psaltir i stadoše čitati psalme jedan za drugim. Još nikada nisam čuo da se psalmi tako čitaju! Studenti su ih čitali sa glasom koji je treperio od uzbuđenja, svaka reč bila je izgovorena punim srcem. I pričaju mi da su ti mladi ljudi ateisti i da mrze našu crkvu. Kakvu je to magijsku moć morao da ima Dostojevski da ih tako privede Bogu“.
Na dan pogreba, u nedelju 1. februara, svi obožavaoci Dostojevskovi koji su bili zauzeti preko nedelje, iskoristiše praznični dan i dođoše da se pomole za pokoj njegove duše. Tihi manastir Aleksandra Nevskog, koji se nalazi na obali Neve i čini sam sebe, sa svojim mnogobrojnim crkvama, sa svoja tri groblja, sa svojim vrtovima, sa svojom školom, sa svojom bogoslovijom i duhovnom akademijom, čitavu malu varoš, još iz ranoga jutra bi posednut od ogromne mase sveta. Videći da masa raste svakoga tenutka, da ispunjava vrtove i groblja, da se penje na spomenike i ograde, siroti kaluđeri se uplašiše i obratiše se na policiju, koja odmah zatvori ulaz. Oni koji dođoše dockan ostadoše na velikom trgu koji se prostire pred manastirom i ostadoše tu do kraja ukopa, nadajući se da će na ovaj ili onaj način prodreti među manastirske zidove ili bar čuti pogrebne^pesme kada kovčeg bude prenesen na groblje. Oko devet časova izjutra stigosmo i mi kolima pred veliki ulaz i vrlo se začudismo videći ga zatvorenog.
Moja majka siđe, u svom žalbenom velu sa kola, i povede nas za ruku. Jedan policijski oficir nam preseče put.
Više se ne može proći! – izjavi on strogo.
Kako se ne može proći? – upita začuđeno mati. – Ja sam Dostojevskova udova i mene čekaju u crkvi da počnu opelo.
Vi ste šesta udovica Dostojevskog koja traži da prođe. Dosta sa lažima! Pustiti više neću nikog da uđe, – odgovori policijski oficir besan.
Zagledasmo se zbunjeni ne znajući šta da radimo. Srećom, prijatelji su izgledali naš dolazak; oni dotrčaše i digoše zabranu. Sa mnogo muke uspesmo da prokrčimo sebi put kroz masu koja je ispunjavala manastir, a sa još više da se uguramo u crkvu nabijenu svetom. Kada najzad stigosmo do mesta određenog za nas, opelo poče i bi vrlo lepo. Hor saborne crkve je pevao, vladike služile i izgovarale zaupokojene molitve. Kasnije, na grobu, dođe red na pisce; govori su izgovoreni, po običaju pred otvorenim grobom i trajali su nekoliko sati. Proroštvo moje majke ispuni se tako u celosti – još se nikad nije u Petrogradu video toliki pogreb.
Međutim jedna značajna pojedinost pravoslavnog pogreba bi izostavljena. U Rusiji kovčeg ostaje otvoren za vreme celog opela; pri kraju, rođaci i prijatelji prilaze mu i celivaju umrlog u znak oproštaja. Kovčeg Dostojevskog ostade zatvoren. Na dan ukopa, još u rano jutro moj ujak beše došao u manastir u pratnji Pobjedonosceva, koji tek što beše naimenovan za našeg tutora. Otvorili su kovčeg i našli Dostojevskog sasvim promenjenog. Bio je već četvrti dan od njegove smrti; veče pre toga, noseći i treskajući kovčeg, očevi prijatelji behu ubrzali proces raspadanja njegovog tela, koje je i onako počelo pre vremena, zbog strahovite toplote koja je vladala u sobi sa odrom. Bojeći se da promenjeno lice ne ostavi neprijatan utisak na udovicu i njegovu decu, Pobjedonoscev spreči kaluđere da otvore kovčeg. Nikad mati nije mogla da mu oprosti tu zabranu. „Šta bi mi bilo da sam ga videla promenjenog?“, pitala je sa gorčinom. „On je uvek moj dragi, dragi muž! A otišao je u grob bez moga oproštajnoga celova, bez moga blagoslova!“
* * *
DOSTOJEVSKI: POUKE STARCA ZOSIMA
Mladiću, ne zaboravljaj molitvu. Svaki put u molitvi tvojoj, ako je iskrena, sine novo osećanje, a u njemu i nova misao, koju ranije nisi znao, i koja će te iznova ohrabriti, i razumećeš da je molitva vaspitanje. Još zapamti: svakoga dana, i kad god samo možeš ponavljaj sebi: „Gospode, smiluj se na sve koji su danas pred Tebe izišli“, Jer svakog sata i svakog trenutka hnljade ljudi ostavljaju život svoj na ovoj zemlji, i duše njihove dolaze pred Gospoda – a koliko se mnogo njih sa zemljom rastalo usamljenih, nikome neznanih, u tuzi i teretu duševnom, za kojima niko neće zažaliti, neće čak ni znati za njih da li su živeli. I gle, možda će se s drugog kraja zemlje uzdići tvoja molitva ka Gospodu za pokoj duše njegove, makar ti njega nikako i ne znao, niti on tebe. Kako li slatko i umilno mora biti duši njegovoj, koja je u strahu stala lred Gospodom, da oseti da se u taj čas i za njega neko Bogu moli, da je ostao na zemlji čovečanski stvor koji i njega voli. A sam Bog će milostivije pogledati na oboje vas, jer kad si već ti onoga toliko požalio, koliko li će ga više požaliti On, koji je beskonačno milosrdniji i ljubazniji, nego ti, I oprostiće mu tebe radi.
Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka i grešnog, to je već slika Božanske ljubavi, i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božije, i celokupno, i svaku mrvicu. Svaki listić, svaku zraku Božiju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima A shvatiš li je jedared, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju. Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božijoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe, – i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas!
Decu volite naročito, jer su ona bezgrešna kao anđeli, i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete. Mene je otac Antim učio da decu volim: taj mili i ćutljivi čovek, kad smo bivali na putu, on je za one grošiće što nam ih je svet delio kupovao šećerleme i kolače, i deci ih razdavao. On nije mogao proći pored dečice bez duševnog potresa: takav je to čovek bio,
Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš; „Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?“ Svagda odlučuj ovako: pobediću smirenom ljubavlju“. Odlučiš li se tako jedared za svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. Ljubavna smirenost je strašna sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe i pazi na sebe, da ti izgled bude blago lep. Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim si možda već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdražao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav.
Braćo, ljubav je učiteljka, ali je treba znati steći, jer se ona teško stiče, skupo se kupuje, dugim radom i posle dugog vremena; jer voleti treba ne samo slučajno i na jedan trenutak, nego nasvagda. Slučajno može svako zavoleti. Mladić, brat moj, ptice je za oproštenje molio: to izgleda skoro besmisleno, ali je istina, jer je sve kao okean, sve teče i dodiruje se: na jednom mestu dodirneš, na drugom se kraju sveta odaziva i razleže. Neka je bezumlje ptice za oproštenje moliti! Ali i pticama bi bilo lakše, i detetu, i svakoj životinji oko tebe, kad bi ti sam bio bolji no što si sad – makar jednu mrvicu bi im bilo lakše. Sve je kao okean, kažem vam. Tada bi se i pticama počeo moliti, vasionom ljubavlju mučen, kao u nekom oduševljenju – molio bi ih da ti i one tvoj greh oproste. Ceni i voli to oduševljenje, ma kako ono ljudima izgledalo besmisleno.
Drugovi moji, molite radost od Boga. Budite radosni kao deca, kao ptičice nebeske. I nek vas u vašem delanju ne buni greh ljudski; ne bojte se da će on zatrti delo vaše, i da mu neće dati da se izvrši. Ne govorite: „Jak je greh, jako je nepoštenje, jaka je gadna okolina, a mi smo usamljeni i nemoćni, satrće nas gadna okolina i neće dati da se izvrši dobra stvar“. Klonite se, deco, od te bojazni! Jedini je tu spas: uzmi i učini sebe odgovornim za sav greh ljudski. A to, brate, zbilja i jeste tako: jer čim ti sebe iskreno načiniš odgovornim za sve i svakoga, onoga časa ćeš uvideti da tako i jeste u samoj stvari, a da ti i jesi za sve i za svakoga kriv. A zbacujući i tovareći svoju rođenu lenost i svoju nemoć na ljude, svršićeš tim da ćeš se satanskom gordošću opasati, i na Boga uzroptati.
A o gordosti satanskoj ovako mislim: nama na zemlji je teško nju shvatiti, i stoga je tako lako pasti u pogrešku pa se združiti sa njom, pa još pri tom držati da nešto veliko i lepo radimo… I mnogo šta od najjačih osećanja i pokreta prirode naše, mi na zemlji shvatiti ne možemo; ali ti se time ne sablažnjavaj, niti pomišljaj da ti to ma u čem može služiti kao opravdanje; jer će večni Sudija od tebe tražiti ono što si mogao učiniti, a ne ono što nisi mogao; sam ćeš se o tom ubediti, jer ćeš tada sve pravilno uvideti i nećeš sporiti i poricati. Na zemlji pak, zbilja kao da lutamo; i da nema dragocenog Hristovog lika pred nama, mi bismo propali i zalutali sasvim – kao nekada rod ljudski pred potopom. Mnogo je na zemlji od nas skriveno, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive sveze naše sa drugim svetom, sa svetom gornjim i višim; klice naših misli i osećanja nisu ovde, nego u drugim svetovima. I eto zašto kažu filozofi da se suština stvari ne može poznati ovde na zemlji. Bog je uzeo semena iz drugih svetova i posejao ih na ovoj zemlji, i odnegovao vrt Svoj, i niklo je sve što je moglo niknuti, i sve što je zbilja živo, živo je svešću o dodiru s drugim tajanstvenim svetovima; ako to osećanje u tebi slabi i uništava se, onda umire i ono što je odnegovano u tebi. Tada ćeš postati prema životu ravnodušan, pa ćeš ga čak i omrznuti. Ja tako mislim.
Oci i učitelji, ja mislim: „Šta je pakao?“ Sudim ovako: „Pakao, to je patnja i teret kad više ne možeš da voliš“.
Jedared, u beskonačnom bitisanju, koje se ne može izmeriti ni vremenom, ni prostorom, dana je bila nekom duhovnom biću, kad se pojavilo na zemlji, sposobnost da kaže samo sebi: „Ja jesam i ja volim“. Jedared, samo jedared, dat mu beše trenutak ljubavi delatne i žive, i uz to zemaljski život, a sa njim i vremena i rokovi.
Pa šta se desilo? to srećno biće odbaci taj neocenjivi dar, ne oceni ga, ne zavoli ga, pogleda ga podrugljivo i ostade bez osećanja! I kad je takav otišao sa zemlje, video je krilo Avraamovo, i besedio sa Avraamom, kao što nam je u priči o bogatašu i o Lazaru kazano; raj je posmatrao, i ka Gospodu mogao da ide; ali se baš time i mučio što do Gospoda ode bez ljubavi, i dođe u dodir sa onima koji su voleli, a on njihovu ljubav nije prihvatio. Tada jasno vide, i sam sebi reče: „Sad znanje imam, ali ma kako žudno da volim, u ljubavi mojoj ne može biti nikakvog podviga, niti kakvog požrtvovanja, jer je dovršen život zemaljski; i neće doći Avraam da makar kapljicom žive vode (to jest, ponovnim darom zemaljskog života, pređašnjeg i delatnog) rashladi plamen moje žudnje za ljubavlju, kojom sad gorim, a prezreo sam je i odbacivao na zemlji; nema više života, niti će više biti vremena! Premda bih sad gotov bio i život svoj dati za druge, sad već nije mogućno, jer je prošao onaj život koji se mogao u ljubavi na žrtvu prineti, i sad je bezdan među onim životom i ovim bićem“.
Govori se o materijalnom paklenom plamenu: ne ispitujem tajnu ovu, bojim se, ali mislim: kad bi i postojao plamen materi-jalni, njemu bi se zbilja obradovati mogli, jer, tako mislim, u mučenju materijalnom bi makar na jedan trenutak mogli zaboraviti još strašniju muku duhovnu. A oduzeti muku duhovnu, nemogućno je, jer mučenje to nije spoljašnje, nego je unutrašnje. A kad bi se i moglo oduzeti, mislim da bi mučeni postali još nesrećniji. Jer, ako bi pravednici iz raja, gledajući muke njihove, oprostili im i dozvali ih k sebi, voleći ih neizmerno, time bi im još povećali muke, jer bi još jače probudili u njima plamen žudnje za predusretljivom delatnom i blagorodnom ljubavi, koja je sad za njih već nemogućna U bojazni srca svoga mislim ja međutim da bi im baš svesnost te nemogućnosti naposletku poslužila kao olakšanje; jer, primivši ljubav pravednih a ne mogući odazvati se na nju, oni bi, u pokornosti toj, i u dejstvu smirenosti te, našli naposledak kao neki obrazac one delatne ljubavi koju su zanemaršš bili na zemlji, i kao neko dejstvo njoj slično…
Sažaljevam, braćo i drugovi moji, što ne umem da kažem, ovo jasno. Ali teško onima koji sami sebe uništiše na zemlji, teško samoubicama! Mislim da od tih niko ne može biti nesrećniji. Greh je, reći će nam se, za takve se Bogu moliti; i crkva njih naizgled odbacuje; ali ja mislim u tajnosti duše moje: da bi trebalo, i da se moglo pomoliti Bogu i za njih! Ta neće se Hristos na ljubav razljutiti! Za takve sam se ja u sebi celog mog života molio, a i sad se svakog dana molim.
O, ima ih koji i u paklu ostaju gordi i svirepi, kraj sveg neospornog znanja i posmatranja neotklonjive i neizbežne istine; ima ih strašnih, koji su se sasvim združili sa satanom i sa gordim duhom njegovim. Za njih je pakao nešto dobrovoljno i nenasito; to su dobrovoljni mučenici. Jer oni su sami sebe prokleli, proklevši Boga i život. Zlobnom se gordošću svojom hrane, kao kad bi gladan u pustinji svoju sopstvenu krv iz tela sisati počeo. Ali, vekovečito nenasiti, oni i oproštenje odbacuju; Boga koji ih zove, proklinju, Boga živog bez mržnje gledati ne mogu, i zahtevaju da ne bude Boga života, da Bog uništi Sebe i sve stvorenje Svoje. Oni će goreti u ognju gnjeva svoga večno, žudeći za smrću i nebićem. Ali neće dobiti smrti…
Naročito imaj na umu da ne možeš nikome sudija biti. Jer niko ne može biti na zemlji sudija zločinčev, pre nego što i on sam – sudija – ne pozna da je i on isti onakav zločinac kao i onaj što stoji pred njim, i da je on možda više neko iko drugi kriv za zločinstvo toga što stoji pred njim. Kad postigne to, onda će moći postati i sudija.
Ma kako da to izgleda bezumno, istinito je. Jer kad bih ja bio pravedan, tada možda ne bi bilo ni zločinca što stoji preda mnom. Ako budeš kadar primiti na sebe zločinstvo, onoga što stoji pred tobom, i kojega tvoje srce osuđuje, primi odmah i postradaj ti za njega – njega pak bez ukora otpusti. I baš da te i sam zakon postavi za njegovog sudiju, ti, koliko ti samo bude mogućno, i tada postupi u tom smislu; jer će optuženi otići i osudiće sam sebe gore, no što bi ga tvoj sud osudio. Ako li ga pak tvoj bratski poljubac ne dirne u srce, ako ne izazove u njemu osećanje, i on ode od tebe smejući se ti se, ne daj se zbuniti ni time: znači, još mu nije rok došao, ali će doći u svoje vreme; a ako ne dođe, svejedno: ako neće on, drugi će mesto njega doći do poznanja, i postradaće, i osudiće i okriviti sebe sam, nesumnjivo veruj; jer baš u tome i leži sve uzdanje i sva vera svetitelja.
Delaj neumorno. Ako se setiš uveče, ležući da spavaš: „nisam izvršio, što je trebalo“, a ti onoga časa ustani i uradi. Ako su oko tebe ljudi zlobni i neosetljivi, i ne ushteju te slušati, ti padni pred njima i zamoli ih da ti oproste, jer si vaistinu i ti za to kriv, što neće da te slušaju. A ako već ne možeš da govoriš sa ljudima i ozlojeđenima, ti im služi ćutećki i u poniženju, nikad ne gubeći nadu. A ako te svi ostave, i silom te isteraju, ti kad ostaneš sam, padni na zemlju i ljubi je, natopi je suzama svojim, i daće zemlja ploda od suza tvojih, pa makar te niko ne video i ne čuo u samoći tvojoj, Veruj do kraja, pa makar se i tako desilo da svi na zemlji skrenu s pravog puta i pokvare se, a ti jedini veran da ostaneš; prinesi i tada žrtvu, i hvali Boga ti jedini, koji si ostao. A ako se dvoje takvi sastanete, – eto vam već čitavog sveta, sveta žive ljubavi. Zagrlite jedan drugog u milini i hvalite Gospoda: jer makar samo u vama dvojici, ali se izvršila istina Njegova, Ako sam zgrešiš, i budeš žalostan smrtno zbog svojih grehova, ili zbog kakvog svog iznenadnog greha, raduj se pravedniku, raduj se onome koji, kad si već ti zgrešio, ostade pravedan, i nije sagrešio.
Ako te pakost ljudska zbuni do negodovanja i nesavladive žalosti, tako, da zaželiš i da se svetiš pakosnima – najviše se boj toga osećanja! odmah idi i sam potraži sebi muka – tako kao da si ti kriv za onu pakost ljudsku. Primi muke i otrpi ih, umiriće se srce tvoje, i pojmićeš da si i sam kriv; jer si mogao sijati pakosnicima makar kao jedini bezgrešan, a nisi im sijao. Da si sijao, ti bi svetlošću svojom i drugima obasjao put, te onaj, što je izvršio pakost, možda je ne bi izvršio pri tvojoj svetlosti. Pa čak ako ti i sijaš, no vidiš da se ljudi ne spasavaju ni pored tvoje svetlosti, ostani stalan i nemoj da posumnjaš u snagu sve-tlosti nebeske; veruj, ako se sad nisu spasli, oni će se posle spasti. A ako se ne spasu ni posle, onda će se sinovi njihovi spasti; jer neće umreti svetlost tvoja, makar ti umro. Pravednik odlazi, a svetlost njegova ostaje. Obično se ljudi spasavaju tek posle smrti pravednikove. Rod ljudski ne prima proroke svoje i obično ih tera i bije; ali ljudi vole mučenike svoje, i štuju one koje su mukom umorili. Za celinu radiš, za budućnost radiš.
Nagrade nikad ne išti, jer i bez toga imaš veliku nagradu na ovoj zemlji: duhovnu radost tvoju, koju samo pravednik oseća. Ne boj se ni znatnih, ni jakih, nego budi premudar i svagda na svom mestu. Znaj meru, znaj vreme, nauči se tome. A kad ostaneš nasamo, moli se. Voli padati na zemlju, i ljubiti je. Zemlju ljubi neprestano, nenasićeno je voli, sve voli, svakoga voli, i naročito traži takvo ushićenje i zanos. natopi zemlju suzama radosti i voli te suze svoje. A toga se zanosa ne stidi, ceni ga, uživaj u njemu, jer je to dar Božji, veliki dar, i ne daje se mnogima, nego samo izabranima.
* * *
DOSTOJEVSKI
Beseda arhiepiskopa Jovana (Šahovskoja) povodom 150 – godišnjice od rođenja F. M. Dostojevskog [1]
Čovek je stvoren za raj i ne može se umiriti, dok ne nađe raj. Kao riba, izbačena na pesak nesavršenih vrednosti, čovek se svojom dubinom otima ka stihiji, koja mu je srodna.
Dostojevski je znao za ovo načelo raja. I znao je da sreću dostiže samo onaj, ko zna za nešto što je veće od sreće. Usred svojih stvaralačkih zamisli i životnih stradanja Dostojevski je shvatao, da punoća života nije samo u pobeđivanju zla, već i u pobedi nad nevernim dobrom. „Sreća je u čistom pogledu i u besprekornosti srca, a ne u „spoljašnjem““, – kaže on. I veruje u neophodnost, celebnost i nepobedivost vatrenog dobra. Prva projava ovakve vere u čoveku jeste osećanje odgovornosti – ne samo za svoje zlo, nego i za opšte zlo. Kako je bez ovoga moguće socijalno ustrojavanje ljudi? Prestavši da budemo nosiocima dobra, sami to ne primećujući, mi širimo zlo. I idući po ulici sa zlim izrazom lica, smatra Dostojevski, može se raniti duša deteta, koje prolazi pored nas i začeti u njemu zlo.
Postoji kružna poruka dobra i zla. Požar u stanu mog suseda je i moj požar; moj požar je i požar mog suseda. Mi ljudi smo povezani kao udovi jednog tela. Među nama je mnoštvo neponovljivih lica, ali je priroda jedna. I zbog toga su proroci i pisci-duhovidci – naše opštečovečansko dobro, a doktrineri, koji ne veruju ni u dušu čoveka, ni u Boga Živoga – zajednička naša bolest, zajednička nesreća.
1940. godine, u Rio de Ženeiru, velikom francuskom piscu Žoržu Bernanosu, zapadnom učeniku Dostojevskog, kći brazilskog pisca Amoroza Lime, devojčica, pružila je svoj album. I Žorž Bernanos, čija je misao kao i misao Dostojevskog prodirala ispod površine stvari, napisao je u taj dečiji album sledeće reči:
„Pre pet minuta sam sebi postavljao pitanje, šta da napišem u vaš album? I iznenada mi je palo na pamet, da je sama po sebi ta ideja – imati album – vrlo dirljiva, vrlo mila, jer je ona dečija; nju smatraju smešnom, kao i sve detinje zamisli, zato što ljudi ne shvataju decu. Male devojčice pružaju svoj album „odraslima“, kao što siromasi pružaju ruku. Većina tih „odraslih“, prema kojima ste vi pružili svoje ruke, – kardinali, teolozi, istroičari, esejisti, pisci – daju vam samo svoj potpis, koji je ravan sitnoj parici. Nikada ne zaboravljajte da se ovaj bezobrazni svet drži još samo zahvaljujući sladosnom svetu pesnika i dece. Protiv njega se ljudi neprestano bore, ali se on neprestano obnavlja. Budite verni pesnicima i detinjstvu. Ne postajte odrasli, jer su odrasli u zaveri protiv dece; pročitajte Jevanđelje i vi ćete se uveriti u ovo. Gospod Bog je rekao kardinalima, bogoslovima, esejistima, istoričarima, piscima i svima uopšte: „Budite kao deca“. A kardinali i dr. gore navedeni jednako ponavljaju deci: „Budite kao mi!“ Kada nekad kasnije pročitate ove moje redove – pomislite tada i pomolite se za starog pisca, koji sve više misli o neisceljivoj lakomislenosti ozbiljnih ljudi. Sve čudesno, što postoji u istoriji sveta, došlo je nevidljivo za sve, po tajanstvenoj saglasnosti velikog trpljenja ljudskog i milosrđa Božijeg. Treba nadilaziti život. Međutim, jedino čime se on može preodoleti – jeste da se on voli, a voleti se život može samo na jedan način: do kraja ga razdavati.
Takve su reči jednog učenika Dostojevskog u svetskoj literaturi. Upravo ono o čemu je ovde napisao Bernanos, znao je Dostojevski. I sada je vreme da se podsetimo na darežljivost (saosećajnost) njegovog srca. Nama ljudima je neophodna svetlost ljubavi – ne rasne, ne klasne, već ljudskog saosećanja. Svetlost dobra je viša od sreće, i van njega nema sreće. Takva izdašna saosećajnost je bila prisutna kod Fjodora Mihajloviča. I nama piscima, naučnicima i literarnim kritičarima je potrebna ova svetlost. Možda se tada nećemo isuviše sporiti oko toga, šta je to realizam u literaturi i je li potreban neki dodatak njemu.
„Već sama svakidašnja misao o tome, da postoji nešto bezmerno pravednije od mene, ispunjava me čitavog bezmernim umiljenjem i strahopoštovanjem, ma ko ja bio, ma šta činio, – govori na samrti Stjepan Trofimovič Verhovenski [2] – Čoveku je mnogo potrebnije od sopstvene sreće da zna i veruje, u svakom trenutku da veruje u to, da već negde postoji savršena i spokojna sreća za sve… Sav zakon ljudskog postojanja je u tome, da čovek uzmogne da se prikloni pred bezmerno Velikim“. U ovome je Dostojevski i njegova nauka o čoveku.
Usred svojih pristrašća prema raznim ništavnostima, čovečanstvu je potrebna perspektiva Dostojevskog. I Dostojevski je neophodan velikoj, čovekoljubivoj, stradalničkoj, kao što je i on sam bio, ruskoj literaturi, koja ide kroz sve etape njegovog životnog opita.
Dostojevski nije porodio dostojevstvo (kao Tolstoj – tolstojstvo). Oko Dostojevskog su se uskomešavali, bučali, čak kovitlali razni talasi, ali je on ostao slobodan od partijnosti. On je viši od tih talasa svojim gorenjem duha, i zbog toga i verujući, a i neverujući u Boga mogu izvući i izvlače iz dela Dostojevskog nešto veliko i ljudsko, a to znači blisko Bogu.
Bez obzira na to, što su mnogi išli kod njega i molili da ih nauči „kako živeti“, Dostojevski nije zapao u svemirsko moralno učiteljstvo, već je ostao prostim bratom ljudi. I on se nije koristio (a može se reći i do sada se ne koristi) svojim velikim imenom, da bi stvorio oko sebe nekakvu partiju, školu ili pravac. On je slobodan od svih i otvoren prema svima.
Možda se u ovome krije i uzrok toga, što je čak i sada, kada je ime Dostojevskog ravno u svetskoj literaturi zvezdi prve veličine, teško obrazovati u svetu savez u spomen na njega.
Međunarodni savez sećanja na Dostojevskog je prizvan na blagorodan zadatak. Svečovečnost i svetska saosećajnost, koju je Dostojevski uvideo u Puškinu, još izražajnije govore o njemu samom, ali kod nas nema drugog Dostojevskog, koji bi o tome nešto rekao. Zato o tome možemo samo šaputati. Onda se postarajmo da šapućemo toliko glasno, da bi nas čuli ljudi svih jezika, pa i oni koji govore ruskim jezikom. U ovome je glavni zadatak našeg saveza (objedinjenja).
U suštini sav svet se nalazi već u „Društvu Dostojevskog“, to jest predstavlja njegovog implicitnog člana. I nama je potrebno da nekako pomognemo svima i jedni drugima u sve većem razumevanju Fjodora Mihajloviča. Društvu Dostojevskog ne predstoji da se zanosi (kao što čine sva društva u svetu) gigantizmom. Nećemo upućivati svoju zapregu ni prema nekakvim kočijama sveta, već neka se naša kola kotrljaju po svim zemljama i narodima, noseći dela Dostojevskog i njegov lik, njegov život, njegove simvole i duh, njegovu istinu pisca i čoveka.
Mi smo se sabrali ovde u hramu, da bismo se pomolili za njegovu živu dušu. Tihi gradić Bad-Ems je utešavao Dostojevskog, – on se u njemu odmarao i pisao [3]. I nije slučajno, što je ovde poniklo na 150-godišnjicu njegovog rođenja međunarodno društvo pod njegovim imenom.
Među svojim rasuđivanjima u ove dane i referatima o Dostojevskom, mi se u ovom trenutku najviše sjedinjujemo s njim. Iznad svih svojih ljudskih pregrada mi se sjedinjujemo s njegovom verom, sa njegovim bićem. I svoje sećanje na njega, uznosimo ka Hristu, ka onoj ljubavi, koju je Dostojevski nosio kroz čitav svoj život. Ova ljubav ima u svetu i svoju tešku svakidašnjicu, ali i svuje čudesne praznike dodirivanja drugih svetova.
_________
Uputnice:
[1] Arhiepiskop Jovan je ovu besedu izgovorio 3. septembra 1971. godine u Ruskom pravoslavnom hramu sv. muč. Alekasandre u Bad Emsu (Nemačka, Rajnsko-Lanska oblast) – prim. prev.
[2] Jedan od gl. likova „Zlih duhova“ – prim. prev.
[3] Dostojevski je boravio u Bad-Emsu 1874–1876. i poslednji put 1879, nekoliko nedelja, i tada je napisao deo „Braće Karamazovih“ – prim.
Izvor Borba za veru, 29 novembar 2014.
