Rusija nije u poziciji da zavisi od „dobre volje“ EU. Najveći gubitnik u tome je Evropa, uključujući i Srbiju, koja zbog američkih interesa ignoriše sopstvene interese
Draganu Trifković upoznao sam (doduše, virtualno) godine 2011, kada je na sajtu NSPM objavila tekst „Tašmajdansko-azerbejdžanski park“. Napisala mi je tada „želim da se posvetim pisanju“ – tako je i bilo (objavljivala analize uglavnom na Fondu Slobodan Jovanović i Novom standardu), s time da se angažman gospođe Trifković vremenom sve više udaljavao od struke (pejzažna arhitektura) i išao ka politici, kako unutrašnjoj (bila je član Ekonomskog saveta DSS-a) tako i spoljnoj (nedavno je bila međunarodni posmatrač na izborima u Donjecku i Lugansku). Ovaj intervju je zatiče i na mestu direktora beogradskog Centra za geostrateške studije, a posle pobede Sande Rašković Ivić na izborima u DSS-u postaje član Političkog saveta te stranke.
Bili ste posmatrač na izborima u Donjecku i Lugansku? Jesu li to bili „pravi“ ili „samoproglašeni“ izbori?
— Danas je mnogim ljudima teško da shvate šta je „pravo“ a šta „lažno“, a to i jeste bila taktika Zapada od samog početka. Zbunjeni ljudi koji ne mogu da shvate dešavanja oko sebe su laka meta. To je najbolje uočljivo na pitanju Kosova i Metohije. Lažno je ono što nam predstavljaju da je pravo i obrnuto. Govorim o zvaničnoj politici Zapada, koju je nažalost usvojila i naša vlast, ali da se vratimo na konkretno pitanje, izbori u DNR i LNR su bili slobodni, demokratski i odlično organizovani u uslovima ratnih dejstava. Nije bilo nikakvih nasilnih prevrata, kao u Kijevu recimo, već su građani izašli da glasanjem izraze svoju volju. Oni su strpljivo čekali satima u dugačkim redovima, kako bi obavili svoju građansku dužnost. Izlaznost je bila preko 80%, i sve je prošlo bez ikakvih incidenata. Ljude niko nije prisiljavao da izlaze na izbore, kako su zapadni mediji to predstavili. Osim posmatrača iz Srbije, izbore su nadgledali posmatrači iz Nemačke, Italije, Mađarske, SAD, Francuske, Bugarske, Austrije, Grčke itd. Kroz razgovor sa glasačima nakon obilaženja glasačkih mesta, shvatili smo da za njih izbori predstavljaju nadu u bolju budućnost. Dakle, ako su izbori postupak kojim narod poverava vršenje vlasti predstavnicima koji su izabrani većinom glasova, onda sa sigurnošću možemo da kažemo da su izbori u DNR i LNR bili pravi. Ako po zapadnim merilima ustanovimo da izbori treba da legalizuju nasilne prevrate izazvane uz pomoć uvezenih revolucija, onda izbornu volju glasača treba proglasiti nevažećom. U svakom slučaju, Međunarodno pravo više ne postoji zahvaljujući Zapadu koji je uveo vladavinu sile, i ono mora ponovo da se uspostavi. Pozivanje Zapada na legalnost i legitimitet zvuči kao pozivanje teroriste sa repetiranom puškom i bombom u ruci, na mir.
Poslanike SNS-a koji su takođe bili posmatrači u Novorosiji stigao je veliki odijum, kako u njihovoj stranci tako i u onom što se održava kao „Druga Srbija“. Vi ste postali „persona non grata“ za Kijev?
— Mogu vam reći da je pojavljivanje poslanika SNS-a u svojstvu posmatrača bilo iznenađenje za mene. Što se tiče odnosa „drugosrbijanaca“ prema tom postupku, tu su stvari sasvim jasne, za njih je neprijatelj svako ko misli drugačije.
Nisam pratila kakve su bile zvanične reakcije njihovih kolega iz stranke, ne volim previše zabavu koja se u srpskim medijima nudi. Ako se složimo oko toga da su diktatura, kontrola i cenzura na visokom nivou i da suprotstavljanje glavnim tokovima nije dozvoljeno ni običnim građanima, kako onda možemo da zamislimo takozvane disidente iz poslaničkih klupa koji samovoljno odlaze da posmatraju izbore u Donbasu „privatno“?! U svakom slučaju, iako ne prihvatam maštovita objašnjenja, smatram da je njihovo prisustvo u svojstvu posmatrača pozitivno, da ne ulazimo u razloge njihovog odlaska.
Svi posmatrači do čijih imena su došle vlasti u Kijevu, proglašene su za „persona non grata“ sa njihove strane, međutim to može da se shvati i kao priznanje. Da me ne shvatite pogrešno, mislim da je rat u Ukrajini jedna velika tragedija, i da nažalost veliki deo naroda nije svestan scenarija koji je već mnogo puta odigran. To saznanje je za mene bilo poražavajuće. Prošlo je više od dvadeset godina od jugoslovenskog scenarija, a u međuvremenu smo mogli da gledamo Irak, Gruziju, Libiju, Siriju, Ukrajinu itd.
Odavde je teško steći pravu sliku, vi ste bili na licu mesta – jeste li imali utisak da se u Donjecku i Lugansku ratuje? Kako živi tzv. običan čovek?
— U vreme kada sam boravila u Luganskoj narodnoj republici uspostavljene su linije razdvajanja na osnovu Minskog dogovora koji je ranije potpisan. Dogovorom je definisano i primirje, međutim ukrajinska vojska ga nije poštovala. Ratna dejstva su svakodnevna ali ipak manjeg intenziteta nego ranije. Tokom leta su u Lugansku bile žestoke borbe, saznala sam da je svo stanovništvo napustilo grad. Više od mesec dana nije bilo vode, struje, snabdevanja. Postoje sela koja su potpuno uništena, recimo selo Hrušjevata u kome je svaka kuća pogođena. Ukrajinska vojska koristi tešku artiljeriju, oklopna vozila i avione protiv svog naroda. Naime oni gađaju gradove i sela, odnosno stambene zgrade, škole, kuće, bolnice, civile. Posle najintenzivnijih borbi, stanovnici koji su izbegli, uglavnom su se vratili. Živi se teško. Većina njih nema nikakva primanja, jer je Ukrajina obustavila isplatu plata i penzija u tim oblastima. Humanitarnu pomoć primaju samo sa ruske strane, dok je vlast u Ukrajini više puta ometala dostavu pomoći iz Rusije. Grejanja u vreme kada sam boravila tamo nije bilo, sem električnih grejalica, a vode je bilo po nekoliko sati dnevno.
U intervjuu nemačkom mediju rekli ste da „ruska vojska ne igra nikakvu ulogu u konfliktu u Ukrajini“. Ako niste videli ruske vojnike, jeste li se u Novorosiji sreli sa srpskim dobrovoljcima?
— Zapadni mediji vrlo vešto manipulišu rečima, pa tako često „ne razlikuju“ različite pojmove kao što su ruska vojska, dobrovoljci, samoodbrana. Ja sam videla ruske vojnike, ali da ne zaboravimo – u Ukrajini žive Rusi. To su vojnici samoodbrane iz Donjecka i Luganska, koji brane svoje domove, porodice, pravo na život. Srela sam i Ruse koji su došli kao dobrovoljci da brane svoj narod iz različitih delova sveta, recimo iz Norveške i Rusije, ali oni opet nisu pripadnici ruske vojske, već dobrovoljci. To da ruska vojska nije imala nikakvu ulogu u ratu u Ukrajini se odnosi na činjenicu da ona nije vojno delovala na teritoriji Ukrajine, iako je Zapad želeo da je uvuče u rat. Ona je jedno vreme bila koncentrisana uz granicu, i ruski parlament je ovlastio predsednika RF da upotrebi vojsku u slučaju potrebe. Sa jedne strane, Rusija je imala zahtev da zaštiti svoj narod koji je ugrožen, ali i čvrsto uverenje da konflikt treba da rešava političkim putem. Vladimir Putin je doneo odluku da povuče vojsku sa granice, i Rusija je uspela da izbegne zamku Zapada. Gubici koje ruski narod trpi su užasni, ali imamo stranu koja potencira rat (Kijevsku vlast pod kontrolom Vašingtona) i Rusiju koja pokušava da ga zaustavi.
Srpski dobrovoljci u Novorusiji su jako cenjeni, i narod im je zahvalan – posebno zbog toga što zna kroz šta sve su Srbi prošli. Dejan Berić je nedavno dobio odlikovanja od Novorusije, i o njemu možete čuti samo reči hvale. Tu je i srpsko-francuska jedinica sa komandantom Nikolom Perovićem, koja okuplja borce za slobodu iz različitih delova sveta. Pored Srba i Francuza njoj su se priključili Španci, Italijani čak i jedan Brazilac.
Živite na relaciji Moskva-Beograd i bolje od drugih možete da sagledate rusko-srpske odnose. Zapravo je pitanje o tome da li su ti odnosi iskreni – koliko se Aleksandar Vučić u tome pretvara a koliko Vladimir Putin taktizira?
— Mislim da je odnos Rusije iskren i otvoren, ali da često nailazi na nerazumevanje sa druge strane. Za razliku od Zapada, RF poštuje međunarodno pravo, i snažno podržava rešavanje pitanja Kosova i Metohije u okviru njega. Rusija je više puta štitila srpske nacionalne interese u međunarodnim institucijama umesto Srbije, što je poražavajuće. Pored toga zainteresovana je za jačanje srpske vojske i ekonomije, što bi moralo da bude prioritet Srbije. Problem je u tome što Srbija i dalje bezalternativno srlja u EU, iako je jasno da takva politika šteti srpskim nacionalnim interesima i da EU nema budućnost. Pogledajmo samo kolika je nezaposlenost u EU, kakve ekonomske i političke probleme imaju. Kada o srpskim ekonomskim interesima odlučuje MMF, mi tu nemamo čemu dobrom da se nadamo. Ova institucija je uništila mnogo jače ekonomije nego što je srpska. Interesantno je da osim ekonomije ona odlučuje i o vojsci, pa je nakon pregovora Srbije i Rusije o kupovini MIG-ova, MMF odlučio da za takav izdatak nema novca u srpskom budžetu. Jasno je da srpsku politiku i institucije kontrolišu Vašington i Brisel i da njima nije u interesu jačanje srpske ekonomije i vojske. Zbog toga postoji verovatnoća da će Srbija propustiti jedinu šansu za svoj oporavak, u vidu ruskih kredita za poljoprivredu, stimulacije izvoza u RF, kupovinu vojne tehnike, obnovu razrušene infrastrukture. Mi kroz saradnju sa Rusijom treba da obnovimo ono što su nam prijatelji sa Zapada uništili bombardovanjem, industriju i infrastrukturu, a kasnije vojsku kroz NATO „reforme“. Bez vojske i ekonomije država ne postoji, i zbog toga današnja Srbija može da se nazove kolonijom a ne državom. Geopolitička situacija smanjuje manevarski prostor, a Aleksandar Vučić vodi politiku potčinjenu Vašingtonu i Briselu, što automatski isključuje mogućnost razvijanja saradnje sa Rusijom. Dosadašnji pritisak Zapada bio je usmeren na rešavanje pitanja Kosova i Metohije, i ispunjavanje ekonomskih diktata MMF-a. S obzirom da su ova pitanja rešena i to na štetu Srbije, možemo da očekujemo da će svi pritisci ubuduće biti usmereni na degradiranje srpsko-ruskih odnosa, i usmeravanje Srbije protiv Rusije. Pitanje je koliko će vlast u Srbiji uspeti da se odupire tom pritisku, koji nije u skladu sa njihovim strateškim ciljem, ulaskom u EU. Vladimir Putin je ozbiljan državnik i njegova politika je do sada dala dobre rezultate kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu, dok je Srbija pod rukovodstvom političkih marioneta.
Stiče se utisak da Srbi na Rusiju i dalje gledaju poput Vuka Isakoviča i njegovog „plavog kruga, a unutra zvezda“. Je li Putinova Rusija na tragu one carske, koja je nestala 1918. godine, ili je to ipak samo jedna postsovejtska tvorevina?
— Danas mnogi ljudi iz različitih delova sveta, u Rusiji vide nadu za opstanak civilizacije. Prirodno je da Srbi gledaju u Rusiju, ali problem je u apatiji, ravnodušnosti i prepuštenosti. Ipak smo sami najodgovorniji za sopstvenu sudbinu, ako smo izgubili jednu bitku ili više njih, ne znači da smemo da se predamo. Srbin koji je najbolje pronikao u dušu našeg naroda ostavio je zaveštanje „Neka borba bude neprestana“. Mislim da smo se previše odrekli sami sebe, i to vidim kao najveći problem. Što se Rusije tiče, ona se vraća sebi, svojoj tradiciji, kulturi i svojim korenima. Preporučujem svima knjigu Leonida Rešetnjikova „Vratiti se Rusiji“ koja je ove godine prevedena na srpski i objavljena kod nas. Autor srpskim čitaocima pojašnjava: „Rusi su skrenuli sa puta 1917. zalutali i izgubili svoj dom, svoju Rusiju. Novogradnja – SSSR – srušila se pod teretom iskušenja i problema, nakon samo sedamdeset tri godine postojanja. Sada smo u privremenom smeštaju, još uvek se raspravljamo šta graditi. A negde pokraj nas je Rusija, ostavljena, zaboravnjena, ali ne razrušena. Ona, ta tvrđava ruskog duha, stoji nepokolebljivo i čeka svoju vojsku-ruski narod, spremna da ga ponovo naoruža njegovim nepobedivim oružjem-verom, pravdom, shvatanjem sveta, tradicijom..“
Slična je sudbina Srbije sa nesrećnom tvorevinom Jugoslavijom, sa tom razlikom da mi još uvek nismo našli ni privremeni smeštaj.
Da se posvetimo malo i srpskoj politici. Kako gledate na povratak Vojislava Šešelja? Jeste li očekivali da se iz Haga vrati „kao drugi čovek“, na primer raspoložen za saradnju sa DSS-om i Dverima?
— Smatram da je Vojislav Šešelj nepravedno proveo u pritvoru 11 godina bez ikakvog razloga, međutim takav slučaj nažalost nije niti nezabeležen niti jedinstven. SAD su nizom zakona uspostavile takav sistem da mogu bez ikakvog dokaza da osumnjiče i oduzmu slobodu bilo kome. Mnogi zatvorenici u Gvantanamu lišeni su slobode preko deset godina bez ikakve optužnice. Jasno je da je Haški tribunal politički sud, ustanovljen kako bi Zapad legalizovao svoje namere da srpski narod proglasi zločinačkim a da sve svoje zločine time opravda. Nisam očekivala da će se iz Haga vratiti drugi Šešelj, jer on za razliku od mnogih drugih političara nikada nije promenio svoju politiku. Koliko je ta politika produktivna, to je već drugo pitanje. U svakom slučaju sukob među opozicijom može da koristi jedino vlasti.
Utisak je da je prethodno rukovodstvo DSS-a napravilo fatalnu grešku izvesnim koketiranjem sa SNS-om, to je grubo nazvano „Kosovo za ulazak u gradsku vlast u Beogradu“. Kao član Političkog saveta te stranke, mislite li da DSS sa Sandom Rašković Ivić to neće ponoviti?
— Rekla bih da je taj naziv preteran, jer DSS nikada nije promenila svoje stavove u vezi sa Kosovom i Metohijom. Ovde treba napraviti jasnu razliku između politike na opštinskom nivou i državne politike, s tim što Beograd smatram izuzetkom jer vlast u Beogradu nosi određenu političku težinu. Jedan bivši funkcioner DSS-a je u intervjuu izjavio da je do neslaganja u stranci došlo zbog razlika u mišljenju oko učešća DSS u vlasti u Beogradu. Ovo se odnosi na period pre izbora Sande Rašković Ivić na mesto predsednika stranke. DSS mora da potvrdi svoju odgovornu nacionalnu politiku, i ja sam iz nastupa Sande Rašković Ivić zaključila da ona ide u tom pravcu. Stranka je dinamičan sistem, i nakon novih promena treba da se uspostave stabilne strukture u čije prve redove moraju da istupe energični i elokventni kadrovi, koji će na najbolji način prezentovati politički program i ideje DSS-a.
Kako gledate na napade na novu predsednicu DSS-a? Mislite li da je to samo zbog velikog straha da bi se nacionalna opozicija mogla ujediniti u jedan front?
— Mislim da su napadi neargumentovani, pogotovo tvrdnje Vojislava Šešelja da je novi DSS formirao Aleksandar Vučić. Posle toga je krenula kritika na račun „naprednjačkog“ DSS-a, a niko se nije osvrnuo na izjavu predsednika SRS-a da je spreman na saradnju sa Vučićem pod određenim uslovima. Onda se postavlja logično pitanje: zašto mu smeta saradnja sa strankom koju je navodno Vučić formirao, a ne smeta mu saradnja sa samim Vučićem? Nažalost, ljudi su kod nas često previše euforični po mnogim pitanjima i olako prihvataju sve što neko izgovori. Jasno je da Zapadu ne odgovara nikakvo objedinjavanje i jačanje opozicije, kada vlast u Srbiji ispunjava sve njihove zahteve (potpisivanje Briselskog sporazuma odnosno odricanje od KiM, ekonomske mere MMF-a itd). Iz tog razloga više nemamo ni slobodne medije.
Na kraju, lično pitanje: kao da su stvari kojima se bavite uglavnom rezervisane za muškarce. Zašto je relativno malo žena u prvim redovima „nacionalne borbe“, dok ih u onim stranofinansirajućim NVO ima?
— Ako je politika rezervisana samo za muškarce, onda postavljam pitanje ko je napravio tu rezervaciju? Šalim se naravno, samo želim da kažem da ženama nije zabranjeno da se bave politikom ili geopolitikom, i da u svom radu nisam naišla ni na kakav problem ili diskriminaciju. Čest je slučaj da žene u politici dobiju i nezasluženo više prostora, zbog određenog demokratskog procenta koji je uveden kao norma (zvuči više komunistički nego demokratski).
Što se drugog dela pitanja tiče, u materijalnom svetu u kome živimo ostalo je malo ljudi koji se nečim bave iz uverenja. Generalno su mišljenje i stavovi postali predmet trgovine, kojom se potpuno gubi ljudskost i svaki smisao. Možda treba da imamo u vidu i da se mnogo ljudi umorilo od iscrpljujuće borbe, ali to svakako nije opravdanje. Zbog toga je mnogo više onih kojima je novac jedina motivacija, i koji su spremni na sve kako bi živeli svoje nesrećne živote.
Praktično kad smo završili ovaj razgovor, stigla je Vest nad vestima: Rusija odustaje od „Južnog toka“? Je li to katastrofa za Srbiju, kako se, makar u ovom trenutku, čini?
— To je jako loša vest za Srbiju i za Evropu, ali očekivan potez sa ruske strane. Ukoliko mi nismo spremni da se založimo za sopstvene interese, što takođe važi za Bugarsku i Nemačku. Na primer, zašto bi Rusija ulagala ogromne napore u realizaciju tog projekta, kada su joj na raspolaganju druge mogućnosti? Potpisivanjem dogovora o energetskom snabdevanju sa Kinom, i sada novog sa Turskom, Rusija nije u poziciji da zavisi od „dobre volje“ EU. Najveći gubitnik u tome je Evropa, uključujući i Srbiju, koja zbog američkih interesa ignoriše sopstvene interese. Ekonomija EU je već godinama u recesiji, a o ekonomskim problemima Srbije, da ne govorimo. Projekat Južni tok je bio jedinstvena šansa za oporavak Srbije, a takođe od velike koristi za ostale zemlje EU koje je obuhvatao. Međutim, pokazalo se da vlasti evropskih zemalja nisu u stanju da otkažu poslušnost Vašingtonu, čak i kada su u pitanju strateški nacionalni interesi.
To vidimo i na primeru naših vlasti. Aleksandar Vučić se prilikom posete Vladimira Putina zalagao za italijanski Fijat, umesto da je on podneo inicijativu za kreditiranje i razvoj srpske poljoprivrede. Vlast u Srbiji, po nalogu SAD i EU, pokušava da opstruiše sve projekte gde se kao investitor pojavljuje Rusija.
Autor Aleksandar Lazić
Izvor Stanje stvari, 01. 12. 2014.
