KULTURNA POLITIKA, A NE PALANAČKI SAMOPREZIR

IGOR IVANOVIĆ Oktobarski salon je postajao poligon za ogoljenu političku propagandu, kao u prošlogodišnjem...

IGOR IVANOVIĆ

Oktobarski salon je postajao poligon za ogoljenu političku propagandu, kao u prošlogodišnjem slučaju tribine na Starom sajmištu

Povodom poslednjih kritika na rad gradskog sekretara za kulturu Vladana Vukosavljevića (na slici u sredini) koje su se pojavile u nekim medijima, kao i kritika na račun Demokratske stranke Srbije (odnosno njene predsednice Sande Rašković Ivić), dužni smo da na njih pružimo zbirni odgovor u cilju objašnjenja kulturne politike za koju se zalaže DSS.

Prvo, ono o čemu se načelno slažemo sa kritičarima. Tačno je da kultura ne može postojati sama za sebe, izdvojeno, bez uticaja. Kultura je ili integralna ili je praktično nema. Tačno je i da se preko dve decenije u našoj državi na rukovodeća mesta uglavnom postavljaju kadrovi po partijskom ključu. Nemamo šta da dodamo. Ali je takođe tačno da narečeni kritičari ne reaguju principijelno kada je reč o kritici pojava sa kojima se ne slažu bez obzira na činjenicu ko vrši vlast. Zaklonjeni iza plašta nezavisnih intelektualaca, oni kritikuju samo stranke sa kojima se ideološki ne slažu. Zato je njihova kritika u osnovi ideološkog karaktera, čime je vidno urušena njena argumentacija i svedena na ogoljeno kvazipartijsko delovanje. U slučaju istaknutog književnika Filipa Davida ta kritika je, pored snažnog ideološkog naboja, plasirana sa toliko gorčine i lične ostrašćenosti da pomenuti umetnik rizikuje dodavanje prefiksa „rođačka“ u svesti prosečnog čitaoca. Za razliku od intelektualaca, stranka mora biti ideološka, koja je inače svrha njenog postojanja? Zbog poštovanja zadatog medijskog formata ne možemo izložiti celokupnu kulturnu politiku DSS, ali je zato neophodno naglasiti nekoliko naših programskih odrednica.

rsz vladanvukosavljevic01

PROTIV KULTURNE PLjAČKE

Zalažemo se za očuvanje tradicionalnih vrednosti u srpskoj i svetskoj kulturnoj baštini. Baziramo se, kao i svi umereni konzervativci, na poštovanju klasičnih izraza u umetnosti, radije prihvatamo evolutivne od revolucionarnih promena. Nismo protivnici modernizma, ali ga, kao i svi evropski tradicionalisti, sporije usvajamo. Zagovornici smo poretka u društvu uopšte i u kulturi kao njegovom identitetskom kodu, čuvari smo ravnoteže u kulturi između klasičnih i modernih vrednosti. Osuđujemo svako apsolutističko pomeranje tasa na jednu stranu i ne prihvatamo modernost tek radi modernosti. Zalažemo se za celokupan srpski kulturni prostor, a nikako za izdvojeni srbijanski, koji se u poslednje vreme podmuklo podmeće u našoj kulturnoj javnosti. Kao očiti primer ovakve kulturne pljačke navešćemo pokušaj izbacivanja Njegoša, Andrića i Selimovića sa polica srpske književnosti u vladavini Sretena Ugričića.

Naša kulturna politika se uklapa u prosečnu kulturnu politiku umerene desnice. Zato su ocene književnika Davida da smo „jedna od najrigidnijih srpskih političkih partija, poznata po izolacionističkoj politici, patrijahalnom konzervativizmu i antievropskom stavu“ za nas neprihvatljive i čujemo ih kao novo(staro)skojevski govor, mutaciju iz slavne komunističke prošlosti. Otuda i naš odgovor na njegovo pitanje „šta znači da kultura u Beogradu nije više samo mondijalistička, već više srpska“ doslovce glasi da je neophodno uspostaviti kakvu-takvu ravnotežu između dva kulturna obrazca u prestonici. Jer preko petnaest godina divlja jednoumlje u zvaničnoj kulturi Beograda, sistematično ignorisanje tradicionalnih i klasičnih vrednosti u kulturi i nasuprot tome, masovno favorizovanje mondijalističkih i apstraktnih. I da stvari budu još grđe, u okviru ovog drugog (mondijalističkog) koncepta iz godine u godinu dobijamo sve niži i niži kvalitet umetničkih ostvarenja. I upravo je najočigledniji primer takve kulturne politike Kulturni centar Beograda. A Oktobarski salon je džinovsko ogledalo neracionalnog rasipanja novca Beograđana na drugorazredna umetnička dela. Naši najeminentniji umetnici (Miloš Šobajić, Ljuba Popović, Ljubodrag Jale Janković, Stanka Todorović, Tomislav Suhecki, Vesna Marković, Dušan Đokić, Zoran Čalija, Željko Đurović, Danica Masniković i drugi) jednoglasni su u oceni da je Oktobarski salon postao nižerazredna umetnička manifestacija, prepuna zloupotreba, iz koje su proterani klasična umetnička forma i iz koje su mahom odstranjeni domaći autori, a po klanovskom principu „ja tebi – ti meni“ dovedeni više nego prosečni strani izlagači. Sve češće, umesto kakvog-takvog umetničkog sadržaja, Oktobarski salon je postajao poligon za ogoljenu političku propagandu, kao u prošlogodišnjem slučaju tribine na Starom sajmištu. Možda bi Beograđani i nekako i podneli ovaj teror da je programska politika KCB bila usamljeni slučaj, ali problem leži u mnogo bolnijoj činjenici da se identična kulturna politika godinama sprovodi u prestonici. Ispada da su osiromašeni građani svojim parama plaćali gomilu uvreda na sopstveni nacionalni račun pod dirigentskom palicom Demokratske stranke. Kada bi se neko pobunio, stizao bi odgovor u stilu „šta ti znaš o umetnosti i šta ti znaš o evropskim kulturnim trendovima“. Pobunom naših svetski priznatih umetnika protiv ovakve sulude prakse takvi argumenti su pali u vodu. Sada je sve jasno: takvom kulturnom politikom Beograd je pod upravom DS, umesto da bude kosmopolis, tonuo u palanački samoprezir. Zato bi nepošteno bilo da se kola slome samo na Mii David. Ali je naše kritičare neophodno da podsetimo da je Mia David političkom voljom došla na javnu funkciju i da za nju nije imala niti potrebnu kvalifikaciju niti prethodna ostvarenja na polju kulture.

oktobarskisalon02

NEGOVANjE UMETNIČKIH KLANOVA

Na kraju, onima koji kritikuju gradskog sekretara za kulturu i DSS poručujemo da smo otvoreni za javnu polemiku o svim ideološkim i kulturološkim temama. Ali se da pre toga moraju raščistiti mnoga „prizemnija“ pitanja u našoj javnosti: Zašto je poseta Oktobarskom salonu sa nekadašnjih prosečnih 50.000 posetioca pala na skorašnjih 3.000? Gde je taksativno odlazio za naše prilike kolosalni budžet Salona od 200.000 evra, dok je ULUS imao bednih 7.500 evra? Zašto za toliki novac nema produkcije Salona, a poznato je da je ona nakada punila muzeje umetičkim delima? Gde su bar video-zapisi poslednjih Salona? Kako je trošen budžet KCB od 1,5 miliona evra? Koliko je od ove sume otišlo na podsticaj klasičnih umetničkih izraza i tradicionalne umetnosti, a koliko na suprotnu stranu? Koliko je novca otišlo iz države stranim kustosima i umetnicima? Koji uski klan u našoj državi je dobijao veliki deo sredstava iz budžeta? Koliko kadrova koji su vodili i vode kulturnu politiku Beograda je pohađalo Soroševe kurseve?

Ima još pitanja, odgovorite bar na ova. Tako ćete se kvalifikovati za visoku raspravu o razlikama između modernista i tradicionalista.

Autor je član Predsedništva DSS

Kultura
Pratite nas na YouTube-u